(Квази)интелектуална фарма

"Фанатици су питорескни, – народ радије гледа гестове него што слуша разлоге." (Фридрих Ниче)

Пише: Александар Савановић

Говорећи недавно о стању ствари у Републици Српској, филмски режисер Емир Кустурица изнио је неколико теза које већ постају опште мјесто и њега и њему сличних учесника у медијском простору РС. С обзиром на утицај који имају у формирању јавног дискурса, вриједно је размотрити шта се ту заправо тврди. За потребе наше анализе употријебићемо херменаутичку редукцију и класификовати Кустуричене исказе у двије групе.

1. Прва се односи на креирање онога што се зове “слика свијета”. То су наративне стратегије којима се на страни читалаца жели формирати општи интерпретативни оквир. У конкретном случају ради се о петпарачким (а ла Дејан Лучич) интерпретацијама догађаја попут укидања златне полуге, геостратешких ситуација Саудијске Арабије и/или Афганистана, мигрантске кризе, економске кризе у Грчкој и сл.

Ови комплексни планетарни догађаји предмет су сталних дискусија врхунских стручњака без још увијек постигнутог научног и политичког консензуса. Тако на примјер, најјачу опозицију идеји ослобађања долара од чврсте подлоге можемо наћи, (гле изненађења), управо у академској заједници САД-а, нпр. радовима аутора као што је Мареј Родбард и његови сљедбеници. Од једног филмског радника као што је Кустурица не очекује се, наравно, да буде упознат са савременом научном полемиком у тако високоспецијализованим областима као што је монетарна политика, али препотенција да се о тако комплексним питањима износе тако паушалне оцјене представља праву правцату интелектуалну дрскост. Која можда некоме може бити и шармантна. Али то је тек мањи дио овог дегутантног скандала од интервјуа.

Шта рећи о човјеку који Кантовски категорички императив повезује с “националним револуцијама XIX вијека” – дакле, једну пропозицију која представља дескрипцију универзалног у човјеку локализује на националну основу? (Јадни Кант се окреће у гробу, а моји студенти који су толике муке мучили с Кантом вјероватно шизе). О Кустуричиној редукционистичкој интерпретацији историје, са карактеристичним мотивом бинарне теодицеје у којој се антихристи материјализује у лику Америке, психоаналитички образовани стручњаци вјероватно би имали свачега занимљивог за рећи. Наравно, као карактеристичан фолклор у овој врсти “филозофије” свијета и живота имамо и све класичне теорија завјере: од Сороша, уроте САД против Европе и цијелог свијета, расистичке интерпретације Ислама итд итд.

Да није у крајњим инстанцама опасно, ово шарлатанство било би комедија, али овако је у питању озбиљнији жанр, а сам аутор гротескни лик потпуно као из Кустуричних раних филмова.

2. Но оно што остаје права порука замаскирана велом популистичких парола дато је на самом почетку интервјуа. Кустурица изјављује, ни мање ни више до сљедеће: да ли је “важније утврдити да ли је Додик крао, него да ли им се пред двориштем налазе вехабије које сутра могу све да их покољу”; те се пита како је “могуће да у оквиру истог народа постоје људи који желе да процесуирају Додика, а пред њима су терористи који разваљују читав један свет.“

Режисер као да сматра да ово није држава те да ми имамо само једног полицијаца или само једну полицијску јединицу, која бира да ли ће се бавити или криминалом или тероризмом. Није му изгледа јасно да у савременим друштвима постоји механизам подјеле рада те да је сасвим природно да се један дио безбједносних снага фокусира на пријетњу тероризма, а други на привредне и остале врсте криминалитета. Осим тога, како то показују релевантна искуства из многих држава, стварна борба против тероризма не само да не искључује елиминацију финаснијског криминала, већ, напротив, пресјецање “црних” токова новца представља предуслов за ефикасну борбу против тероризма.

3. Као закључак можемо се осврнути на увредљиву изјаву: “да ли ће Република Српска да опстане без Додика – неће сигурно”. Као припадник Српског народа из РС (а не “Додиковог народа”-како то режисер дефинише) могу рећи сљедеће. Неће опстати можда ова и оваква РС, ова РС из “Додиковске” ере. Али многи од нас и не желе такву РС, већ једну која би била “бољи ентитет”, “наша кућа” у којој постоји владавина права и правна држава; таква у којој би актери вишемилионских афера одговарали, а починиоци убистава бивали похапшени.

Премда смо забринути (и препаднути) тероризмом, ипак не желимо полицијску државу и нисмо спремни да жртвујемо слободу за сигурност. Ми се надамо Републици у којој плате не би касниле и која не би била најсиромашније мјесто на европском континенту. У којој стопа незапослености не би била највиша у Европи и из које 80% дипломираних студената не би жељело да оде. Ми се надамо једној РС која иде ка Европи, Европи као идеји и систему вриједности. Чланство у Европској унији мање нам је значајно само по себи, већ као средство да се та визија поунутри у ширим слојевима становништва. Оног истог становништва слуђеног плејадом популистичких шарлатана које један Режим на издисају упошљава у покушају да избјегне неминовно.