dysko
Култ Мила и Ћургуза
Аргументујући снагу култа личности, професор је нама студентима испричао причу како је Стаљин наредио да стријељају сељака који га је оговарао. Несрећни сељак је при извршењу казне над њим узвикнуо: "Живио Стаљин!" Пише Душко Вукотић Живио Миле! Након јучерашњег мудрог и храброг свједочења Милорада Додика у својству свједока одбране, а у предмету освједочених Хашких србомрзаца […]
Аргументујући снагу култа личности, професор је нама студентима испричао причу како је Стаљин наредио да стријељају сељака који га је оговарао. Несрећни сељак је при извршењу казне над њим узвикнуо: "Живио Стаљин!"
Пише Душко Вукотић
Живио Миле!
Након јучерашњег мудрог и храброг свједочења Милорада Додика у својству свједока одбране, а у предмету освједочених Хашких србомрзаца против Радована Караџића могло би се очекивати да ће наш први Предсједник који нас све на истински, храбар и господски начин брани, пред неправедном инквизицијом у застрашујућим тогама када му буду изрицали робију, узвикнути: „Живио Миле Додик“!
Свакоме ко има бар мрвицу патриотизма и нимало памети у себи, јуче, док је гледао представу на позорници у далекој Холандији срце је играло од среће јер је у свијет одаслана порука о српској слози.
Било је и мени мило све док нисам разумио зашто је „предмет Брђанина“ непожељан. Тад ми је срце престало да трепери јер сам дефинитивно схватио да је наше носање пушака, спавање у иловачи са метком у цијеви (или у глави), као и наше ордење, безвриједно у односу на тросатну представу за изгладњели народ.
Схватио сам да ми борци-ветерани спадамо у „Брђанине“ које није пожељно помињати, јер ето пред мрском Хашком инквизицијом, наше Српске вође се напокон слажу.
Разумио сам и да су наше борачко-ветеранске „крваве руке“ безвриједне у односу на бијеле посланичке рукице тог времена, без обзира да ли су те бијеле рукице биле владајуће или опозиционе.
Живио Ћургуз!
У истом том дану, Делија Пантелија славодобитно саопштава да је преко сто хиљада људи потписало његову хашку петицију којом напаћеном народу замагљује поглед да бар два-три дана не гледају економску провалију. То никако не значи да преостале хиљаде пунољетних Срба нису против Хашког трибунала.
Напротив, то само значи да је Пантелија скупио таман тол’ко кол’ко му треба да након хиљаду и нешто изречених година робије његовим и нашим саборцима, прикрије свој тврдичлук у расподјели следујућих мрвица њиховим породицама.
Оно што није рекао нити ће рећи, јесте чињеница да је петиција требала њему лично, да опере срамотну и мизерну суму од сто хиљада одобрених средстава за помоћ Хашким и другим мученицима пред судовима тамног вилајета и да ни њу тако срамотну и никакву није у укупном износу подијелио онима којима треба.
Трошкови петиције се књиже на исти конто одакле су породице мученика очекивале бар биједних песто марака за адвокате њихових очева, мужева, браће и синова који су одавно од свих нас прецртани и заборављени.
Упознао сам најуупорнијег борца-ветерана који аутобусима и возовима лута од немила до недрага покушавајући да спаси љубав свог живота, извијесну Монику заточену у Брчком оптужену да је са 16 својих година починила ратни злочин.
Ћургуз је њеном незапосленом мужу великодушно из те суме одвојио песто марака да одбрани супругу, прехрани и школује два сина од којих је један још увијек малољетан и чека мајку да се врати кући. Њега тако малоњетног, незапослени и израњавани отац, којег се гнушају на свим вратима на која закуца, успио је да убиједи, како је, по националном кључу и полној равноправности, његова мајка одлежала своје и како би ускоро би требала да се врати у окриље своје породице бањалучких подстанара.
Ако нисам у праву, те је Делија Пантелија подијелио новац српским мученицима нека онда народним посланицима уз Декларацију о карактеру рата покаже и списак породица којима је из те суме помоћ додијељена и нека јавно оправда срамотни износ намијењене помоћи.
Ја ћу тада због заслужене тужбе за клевету, пред БиХ судовима гласно узвикнути: Живио Ћургуз!
Међутим ако Ћургузу, прије добијања нове стотке, за ову годину , народни трибуни не поставе питање о потрошеној цркавици намјењеној сужњима за помоћ у прошлој години, Ветерани РС ће им доставити „Декларацију о карактеру мира“.
Уз то, свим посланичким клубовима ћемо доставити иницијативу за хитну промјену Закона о ордењу и одликовањима јер важећи закон предвиђа превисоку казну за продају једине вриједности којом борци-ветерани истински располажу у Републици коју су створили.
Ја ћу први понудити своју златну медаљу за храброст.
Не спорим чак, ни да је купи Слободан Станковић коме би уз титулу најменаџера баш добро стајала на Српским грудима.
Између опција исконске и недостајућег четворословне „СССС“ и оне „У памет се Срби!“, ми Ветерани РС смо и за једну и за другу, али не на Милов и Ћургузов начин!
Мени је било јадно видјети кад је Тигер ухватио нашег неустрашивог очуха нације у лажи, а овај молио да га даље не пита о случају Брђанин. А и онај ко није пратио суђење г-дину Брђанину лако може закључити да је свједочећи тада рекао да Брђанин није крив, да је добијао наређења „одозго“. И тиме је „укопао“ Караџића, што Тигер користи и чиме је дискредитовао Додика као свједока који говори истину, тако да г-дину Караџићу ништа неће значити ни оно што му је Предсјендик Додик рекао у корист.
На Ћургуза не вриједи трошити ријечи. Чуо сам од пријатеља да га је видио скоро у „Интермецу“ како пријети неком СДС одборнику који га је нешто испрозивао. Кад ће ти избори у борачкој?
ima veze sa ovim i dobro je za procitati:
NIJE GLASILO ZAVERENIKA, VEĆ MESTO GDE SE NALAZE ODGOVORI NA TEŠKA PITANJA. MI CRTAMO STVARNOST.
Početak
Редакција
Самоодрживост
SAVEZ PROLETERA
ДИРИГОВАНО БЕЗНАЂЕ
april 10, 2013
by branadelmar
колико једном народу душевно стање мора бити упропаштено да све више растројених и распамећених појединаца у њему окреће цијев на своју породицу, а не на кривце за своје стање?
Богдановић је Србија која је убијеђена да је најбоље да убије саму себе.
Богдановић, и многи слични њему посљедњих година, луд или не, је жртва усађивања утиска о немоћи у српске главе
Image
Док Срби упиру погледе у небо, па једни у друге, па опет у небо, запрепаштени извјештајима о крвопролићу у селу Велика Иванча код Младеновца, и док се појединости злочина још испитују, а с обзиром на његов исход, тешко да ће се икад у потпуности сазнати, ја се питам како ојађени човјек одлучи да побије своје најближе, а не оне који су га ојадили? Нисам жестоки заговорник начела ”око за око, зуб за зуб,” али нисам ни против њега, али кад злочин једног народа против самог себе достигне ту разину на којој отац у наступу ко зна чега прислони пиштољ на чело свога дјетета, морамо се вратити на то начело и поставити га у нормалу друштвених односа, да би остали здрави ”у главу.”
О великоиванчанском убици Љубиши Богдановићу се зна да је био у свему узоран човјек, српски домаћин. Још јуче. Шта је био окидач за злочин који кажу да је починио, рано је да се утврди. Али није он једини. Прошле године је пензионисани подофицир бивше Војске Југославије скочио у смрт са женом и дјететом, које је, Богу хвала, преживјело. Случајеви подизања руке не само на себе, него на своје најближе, су међу Србима драматично учесталији него икада раније. Ја се питам: колико једном народу душевно стање мора бити упропаштено да све више растројених и распамећених појединаца у њему окреће цијев на своју породицу, а не на кривце за своје стање?
Муж убије жену која га је изневјерила, комшија комшију који га је оштетио, па и брата брата. Али Богдановић је, кажу, побио тринаесторо, а нису му могли баш сви они зло нанијети. Побио је невине, ближње, вољене, а није криве и зле. То је противприродно. Не заговарам ја освету директору који је опљачкао фирму и довео отпуштене раднике до ивице опстанка, али ако је неко као Богдановић дошао до тачке кључања, зар не би било природније да убије некога кога мрзи, тј. некога ко га је унесрећио, него своје вољене, сина, жену, рођаке, комшијску бебу у кревецу?
Кажу да без теорије, људско је искуство само низ неповезаних догађаја. Ако овај случај остане посматран изоловано, као највећи злочин, медијски хит, предмет јаука, згражавања и осуде, повод за хајку, и не допринесе тријежњењу народа из лудила које га је захватило, низ злочина ове врсте ће само да се настави. Богдановић је Србија која је убијеђена да је најбоље да убије саму себе.
Српско друштво, као и читав свијет, се драматично мијења. Американци као друштвена заједница, рецимо, душевно атрофирају на овај начин деценијама, и иако се и они још увијек забезекну на неки сличан злочин, њих то брзо прође, јер се ускоро деси нови, те медији и политичари нађу нови политички тренутак за мужу, публицитет, политикантство и популизам. Кроз разноразне Фарме, Велику браћу и гузице старлета, и Србима се скреће пажња са важних ствари, да би они који се баве тим важним стварима могли да их скроје и позавршавају како то њиховим циљевима одговара, а без непотребног уплитања народа о чијој глави раде. Тако је свуда по свијету, што није разлог да и Срби на то пристану.
Срби су транзицијом у ”модерно” више пута физички и психички шокирани, за разлику од Американаца, који су напредовали постепено јер су они вукли и наметали ”осавремењивање” планете.
Шок изазван губитком трећине мушких глава у Краљевини Србији, праћен шоком братоубилачког рата, геноцида и насилног прекида са патријархалном традицијом, шок наглом индустријализацијом и замјеном ширине села за набијање по градским собичцима, подрумима и поткровљима, те шок укидањем система који је педесет година уљуљкивао народ неопорављен од шокова – толико шокова, морамо признати, би и много јаче народе уздрмало, ако не и сасвим бацило на кољена. Сви ови шокови су ем нагло мијењали нормале и оријентире народног постојања, ем нагло сиромашили друштво и појединца, и материјално и духовно.
Шок ”сјече мушких глава” из Првог свјетског рата је ублажен проглашеном побједом, Пировом, али ајде-де. Србима је јасно било ко их је унесрећио и кад им је речено да су крвника побиједили, шок од ненадокнадивих губитака у тој Пировој побједи је замазан величањем јунаштва солунских ратника и тзв. уједињењем, што није залијечило тешке ране, само их је превило и оставило да крваре други пут. Погибија толиких младића је оставила рупу у националном бићу која је прокрварила двадесетак година касније, кад народом затеченим између империјалних намјера Хитлера, Черчила и Стаљина, није имао ко да заповиједа.
Ипак, они које су та тројица довела на власт, имали су план како да новим шоком каналишу стару шокираност. Опет је упрто прстом у непријатеља, страног и домаћег. Проглашена је побједа, легализована одмазда и отимачине, те народ, осокољен, а у стању шока и од побједе и од губитака и престрашен да не лане нешто што не треба, често толико шокиран да ни не знаде препознати шта се смије, а шта се не смије, остаде паралисан. Неподобне позатвараше, побише, протјераше, подобним подијелише виле неподобних и земљу ”кулака,” сабише горштаке по градовима и затворише их у страну им природу тако нагло да се шоком неутралисао шок.
Педесет година касније, кад се тај народ, измрцварен њему страним идеологијама, страховима и шоковима, донекле стабилизовао у таквој парализи, и кад је чак себи утувио у главу да је та парализа његова лично и да је као такву треба животом бранити, разби га нови шок. Серија отимачина под плаштом ратова, демократизације, приватизације и транзиције, што све једним именом морамо назвати неоколонизација, довела је до тога да српски сељак, вриједни Шумадинац, Бачванин,Топличанин, не може ни да оре, ни да копа, ни да ради у фабрици, него мора да убија. Хајде што убија, али што убија своје? Да ли је ова серија шокова довела то такве дезорјентисаности и безнадежности да јадни сељак више не зна ни шта је он, ни шта је његово?
Сељак Радан из приповјетке Глава шећера Милована Глишића, кога кум-зеленаш одра до голе коже и понизи, исто бијаше ”скренуо,” али и такав, он имаде довољно здравог разума да убије злотвора, а не своју дјецу, и да га одробија. ”Око за око, зуб за зуб” је библијски мотив и за човјека је. Е, и Глишић и тај његов Радан су Срби 19. вијека, здравији, па и у лудилу чистијег ума него многи шоковима избезумљени Срби данас. Радан је Србин прије шокова, и тако се друштвена неправда тада исправљала у недостатку другачије правде. Наравно да ћеш се сам заштитити од зла од којег држава неће да те штити, него га и подстиче.
Људска је тековина и да човјек човјека понизи и згази, и да згажени и понижени устане и крви се напије злотвору. ”Вук на овцу своје право има, ка’ тирјанин на слаба човјека,” рече премудри владика. Срби, изгледа, памте само овај први дио славног стиха. ”Ал’ тирјанству стати ногом за врат,” то не само да је људска дужност најсветија, него и најприроднији одговор на тлачење кога појединац себи може да приушти. Мање би и тирјанства било да се тирјани по Србији боје Радана.
И држава је људска творевина, многи ће рећи. Држава треба да заштити своје Радане. Да, држава је договор чланова политичке заједнице о томе како да управљају оним што мисле да посједују и како ће се према њима односити они које изаберу у власт. У теорији. Има свакаквих држава и не односи се свака према поданицима исто. Али кад држава не штити поданика од злочина, било то убиство, пљачка насилна или ненасилна, ограничавање слобода које човјеку омогућавају развој, онда је оправдано да појединац узме одбрану свог добра, части, породице у своје руке. Али зашто би, опет питам, побио ближње, а не злотворе? Луд је једно, али усмјеравање лудила према тотално погрешним циљевима је лудило над лудилима.
Богдановић, и многи слични њему посљедњих година, луд или не, је жртва усађивања утиска о немоћи у српске главе. Држава треба о мени да се брине, она да ме храни и брани, она да рјешава моје проблеме, она има да одговара на моје жалбе и молбе. А кад све своје одговорности пребацимо на другога, па била то и држава, остаје нам осјећај да не само ништа не треба да урадимо сами за себе, него и да не можемо. А не можемо јер смо се убиједили да неко други мора. Шокирани смо до парализе и убјеђења да су силе које су нам ту парализу наметнуле обавезне да нас држе на сиси и да наши животи и наша воља без те сисе нема изгледа и значаја.
Пошто у стварности та обавеза не само да не постоји, него се парализом дозвољава злоупотреба тако усађеног, а погрешног, поимања односа између појединца, друштва и државе, имамо такве као Љубиша Богдановић који, у утиску немоћи да се супротставе безличном злу које им уништава разум, упиру цијев свог одговора у оне за које једино мисле да су у њиховој моћи и милости.
Да, у Оптимистима Горана Паскаљевића, отац силоване дјевојке је требало да убије локалног тајкуна који му је силовао ћерку. Можда би се неки други кабадахија замислио над тим. Богдановић, да је био више као Радан, а мање Србин 21. вијека,би убио некога ко му је зло нанио, и можда би био херој шокиране Србије, а не би убио рођеног сина и дијете у колијевци и постао лудак и злочинац.
http://kamensrbije.blogspot.comB-)
Ćurguz pripada grupi najvećih poltrona i dupeuvlakača u Republici Srpskoj.
Ranka Mišić, Rade Rakulj i još neki se na žalost moraju pomiriti sa činjenicom da ne mogu dobaciti do Ćurguza i onog Branislava Dukića, lidera logoraša.
Dukić i Ćurguz su ipak najgori, dok je njih na sceni bar dvoje usta će hvaliti, ljubiti, maziti i paziti našeg Predsjednika.
I ne da mi se prelaziti na drugi tekst.
Dajte Frontalovci molim vas otvorite neki humanitarni telefonski broj, da počnemo skupljati novac za liječenje Emila Vlajkija. Ipak će trebati neka jača institucija, ne mogu ove naše pomoći, nešto u Americi ili Engleskoj, pa da ga pošaljemo.
Ne može se ovo više slušati, gledati i čitati.
Нисмо ми немоћни, ево доказа и текста мајора Вукотића, ево доказа да се може и смије рећи, доказ да имамо снагу су текстови многих на овом порталу.
Мене знате да стојим иза својих ријечи, мислим да је стварно доста, јуче се борац убио скочио са зграде, други борац се бацио под воз.
Питам све који мисле, питам удружења грађана, академике, сенаторе, студенте и најважније борце: „До када ће те ћутати“?
Ја и моји сигурно нећемо, ми ћемо отворити фронт против лопова, отворићемо фронт против енергетских, увозних и других лобија, отворићемо фронт за праведну, нову и бољу Српску.
Позив свим добронамјерним је отворен, имате господо иста права и обавезе као грађани ове државе, искористите их молим вас.
С поштовањем Никола Лазаревић
Ако је овај Вукотићев чланак увод у оно што следи, откривајући колико је Делијиних запослених: тетака, сестричина, синоваца… Колико троши новаца за властиту промоцију и продужетак агоније бораца, колико… Кажу, преко 200 професионалаца! Е, то све колико, најбоље говори о Делији. Након 20 година и кад су многи уморни у Хашком казамату, почиње Панте да измишља неке подршке, трошећи и перући сиротињски новац. Или, можда он то финансира, продајући пијесак из ријеке Уне из највећег мајдана на Балкану, којег је добио од власти као фаворит, продајући част!? за лојалност?
Časna i poštena funkcija PREDSEDNIKA BORS, koja je uzvišena, dostojna je tako olako devastirana poltronizmon i uvlačenjem u skute propasti i poltronizma tzv predsedniku ovoga ćurGUZA
Ništa borci nemaju niti će u doglednom vremenu imati od likova ovoga karaktera ili poltrona, vlast ga je podobro iskoristila i kupila, a borci pali na najnižu ljestvicu dostojanstva i ponosa.
Од свега што карактерише та два идиота, најиритантнија је њихова хипотетика о њиховој непогрешивости!
ribar, 10.04.2013. 1
Мене знате да стојим иза својих ријечи, мислим да је стварно доста, јуче се борац убио скочио са зграде, други борац се бацио под воз.
—————–
Па они на овакве ствари трљају руке.
Њихова стратегија и јесте заснована на биолошком смањењу и нестанку ове популације, ма на било који начин.
К’о у оној басни о вуку и три вола!
Где ВУК(власт), тројици ВОЛОВА(Ћургуз, Дукић, Митровић)препоручује, ако издате једног по једног ливада ће вам бити већа и ваша…а крај приче је познат.
Ajd drago mi je da je neko konacno pomenuo slucaj Brdajanin.
Mislim da je doslo vrijeme i da se progovori o sramanoj i kukavickoj ulozi Milorada Dodika u istom…
Radoslav Brđanin:
– Moje ćerke i supruga nebrojeno puta su pokušale da dođu do Dodika, ali bez uspeha. Očekivao sam da će se Dodik prisetiti moje uloge kao poslanika kada je on prvi put postao predsednik Vlade RS i naivno sam verovao da će odvojiti vremena za moju porodicu, ali nije. Za razliku od Hrvata koji to rade javno, naši se boje da razgovaraju i sa članovima naših porodica.
Doduše, naša kućna prijateljica je, kako kaže Vikiliks, izjavila da čuva Dodika od ratnih zločinaca, pa je među njih izgleda ubrojala i moju suprugu i ćerke koje su u toku rata bile deca. Hvala ti prijateljice, ali ne brini, nisi sama, imam ja i prijatelja koji je od početka moje karijere glumio prijateljstvo, a sada ne poznaju ni mene, niti moju porodicu. Na zameram nikom i zahvaljujem se Bogu što nisam takav dvoličan i ništavan – poručuje Brđanin u pismu Pressu.
http://www.pressonline.rs/info/politika/254912/izdali-su-nas-drzava-spc-i-srpski-narod.html
Управо је емитована вијест да је Предсједник РС дао задатак Влади РС да нађе рјешење за помоћ Хашким оптуженицима.
Значи има се и може се. Само треба аргументовано критиковати. Ето опозицијо да чујемо мало вас.
Тражите сутра од Ћургуза списак коме и са колико новца је помогао од транше коју је од Владе РС добио за помоћ „заборављенима“. И што је најважније провјерите то са породицама које су такође заборављене.
Видјећете и сами чему му служи тек сада покренута Петиција против хашке неправде.
Душко Вукотић, предсједник Ветерана РС
Данашња бирократска, привредна и партијска елита је постала апсолутни управљач над државом и доминантна друштвена група, која влада насупрот радничкој класи. Наша земља се налази у тешкој политичкој и економској ситуацији, па се и њени представници морају понашати у том духу, а не да живе своје паразитске животе на јаду и биједи сопственог народа. Иако се добро задужила и продала добар дио својих ресурса, Република Српска је по својим привредним показатељима остала прилично слаба. Наша економска несрећа састоји се, прије свега у дефектној „развојној“ политици, која је генерисала незапосленост и сиромаштво, а тек онда у драматичним социјалним разликама између већине сиромашних и малог броја богатих грађана. То значи да је штета коју су проузроковали деценијско расипање и погрешно формирани амбијент и лоша економска политика, хиљадама пута већа од износа који су богати, у неправедној расподјели отели од сиромашног народа. Ова данашња буржоазија је одиграла снажну револуционарну улогу. За нешто више од двије деценије буржоазија и политичка елита разорили су привреду, породицу, уништили друштвену имовину, продали боља предузећа, произвели огромни криминал и сиву економију, корупцију довели на највиши могући ниво, упропастили школство, судство, здравство, фондове, младе људе, студенте, пензионере, затворили на хиљаде фабрика, а о борцима из последњег рата да и не говоримо! Њихово достојанство је бачено под ноге! Бацили су га они који нису поднијели терет последњег рата, а ни рада, а себи за тај неред дијеле баснословне цифре сваког мјесеца и за задуживање код страних банака!
Данашња надувана елита се током рата истицала кукавичлуком и ратним профитерством, и тиме су искористили народну несрећу зарад личног богаћења. И док смо гинули за Републику Српску, други су се богатили и обогатили и данас чине политичку и привредну елиту. И како можемо од тих истих очекивати да брину о нама – обичним грађанима-борцима?
Они који су ратовали и многи од њих крвљу платили и њихову слободу, данас су обесправљени! У свим ратним дешавањима борци су вјеровали у послијератну људску доброту и захвалност, а шта су добили? Понижења!
Одморни, захваљујући личном богаћењу током рата и послије рата и не ношењем ратног терета у виду страха за живот и погибије ближих сродника и пријатеља, олигарси су искористили умор оних који су градили величину ове земље, коју су они и у рату покушали за новац да продају! Тада је наступило бесрамно грабљење важних и уносних положаја и све су имали и још увијек имају под собом. Наша олигархија би зарад личног интереса жртвовала слободу и опстанак народа, ако би њима то лично било од користи.
То је њихова бахата самовоља и незасита пожуда за стицање по систему – сад и одмах огромног богатства преко наших леђа! Оваква политика је доктора, правника, пјесника, научника, свештеника и радника претворила у своје плаћене најамне раднике! Буржоазија је открила брутално испољавање небриге на сопственом народу и због оваквих поступака им се диви и Средњи вијек Запада!
Непрекидна неизвјесност у којој нас држе политички метузалеми, неимаштина, негативан природни прираштај, миграције и све што иде уз то, издвајају овај период чак и више од сеоба и ратова.
Српски народ као етнички културни колективитет и државотворни суверени ентитет, данас оптерећује толико унутрашњих проблема да их је немогуће све набројати, а од економско социјалног стања нашег народа зависи и будућност Републике Српске.
Снага Републике Српске се мјери тиме колико је њен грађанин срећан и задовољан, а не да се храни са страховима и разним шпекулацијама и да се сто пута понављају лажи! Треба да сви заједно и здушно радимо на све начине како би што прије почели да стварамо праведније друштво, које ће смјети и хтјети да се обрачуна са свим аномалијама које су произишле након деведесетих. Изборићемо се за боље и праведнијe друштво – да буде свима доступно, а не само политичкој елити и тајкунима!
Зато позивамо све грађане Републике Српске да дигну свој глас против неправде, против пропадања и подјармљивања Републике Српске политикантима и мешетарима свију хуља који нас продају из дана у дан, док народ јадан и биједан животари у сопственом сиромаштву! Отпуштање радника је једини континуитет свих партијских елита и зато морају колективно да се политички пензионишу!
Мајору Душку Вукотићу одајем посебно признање на досљедности и несумњивом патриотизму!Такође, овом приликом поздрављам Рамштајна, Славију, Глас Истока, Правду и остале патриоте!
ВРИЈЕМЕ ЈЕ! ДА СЕ ОБУЗДАЈУ МАРИОНЕТЕ КОЈЕ КАЉАЈУ УГЛЕД ИНСТИТУЦИЈЕ БОРАЦА! ЋУТАЛИ СМО 20 ГОДИНА! ДОСТА ЈЕ! НО ПАССАРАН ОВОГ ПУТА!
ZLOĆUDNI RAK
BORS na čelu sa Pantelijom Ćurguzom je zloćudi tumor na napaćenom tkivu ratnih veterana. Odbio sam njihovu vaučersku privatizaciju, nisam prihvatio njihovu boračku kategorizaciju, ne bih prihvatio njihovu mobilizaciju… stidim se što smo nekad nosili istu uniformu i što danas udišemo isti vazduh. Puuuuu, smradovi izdajnički, UNOVČILI STE KRV POGINULIH BORACA, ko Slavko Jovičić Slavuj što je unovčio (upolitičio) krv svojih logoraških sapatnika!!!
Zoran Janković, Rogatica
Славуј је жабокречина још одавно. Да је вриједио, никада не би изашао из логора! Удба га је спасила!