Крст под Влашићем

"Ето брате укратко све сам ти описао па ти сад види има ли ту шта занимљиво за тебе и како би ми могао помоћи у тој причи".

Овим ријечима, а на име оснивача Фронтал.РС, обратио нам се Миодраг Сувајчевић. Као и у случају Ђорђа Кардума са Пала, тако и у овом случају одлучујемо да је најбоље свједочење о овом времену и тренутку дао сам идејни и материјални творац овог подухвата у славу бораца Војске Републике Српске.

Ту има више него довољно података за кратки, новинарски извјештај у нашој рубрици Фото дана, али ми га објављујемо онако како нам је својеручно и написан, као Тему недеље.

Сувајчевић је нешто опширнији од Кардума, али тим је његово свједочење о тренутку и времену, а посебно српској култури сјећања, самим тим и препорученије за објаву у цјелости. Фронтал.РС је извршио само правописне интервенције у степену да не одвлаче пажњу од важности и смисла написаног:

И тако, гледам брате сву ту тугу, те гробове погинулих Јунака

Поштовање и велики поздрав Данијелу Симићу, гледао сам вас много пута. Све похвале, објективно и отворено увијек све коментаришеш, то ми се свиђа…

Ја сам Миодраг Сувајчевић, најмлађи борац 16 бригаде. Три пута погађан у тенк и три пута сам успио извући тенк, посаду и спасити људе. Никад нисам искочио и оставио тенк.

Укратка биографија.

Иначе ја сам поријеклом из села Вујиновићи заселак Имљана ако сте чули. Горе ка Влашићу послије Кнежева…

У мојој породици су сви били ратници и много жртава смо дали у кући гдје је нас је 16 рођено горе на селу. Три брата су живот изгубила, од њих три два су била рођена и у исти дан су на Влашићу погинули.

Трећи је погино код Брчког. Ту негдје око Липовца. Мислим, друг му је остао рањен између линија, он то није могао гледати. Оде да га извуче и погине. Тад нам је био комадант твој отац Новица, мислим.

Укратко нека биографија тужна моја. И моје породице, и мога села.

И, ето, послије рата, ја момчић отишао са 19 у рат, изашао са 25 и знаш и сам шта како, борба, живот и тако…

Отац ми је водио бригу тамо на селу око те земље и ја нисам то ништа док је он био жив и кад је умро ето мене је нешто почело вући горе… Одем прошле године у гробље, оно све пусто, зарасло, туга за гробове се не зна, могу ти послати то послије да видиш на шта је то личило, а на шта личи сад кад сам то све средио.

И тако, гледам брате сву ту тугу, те гробове погинулих Јунака. Мука ме уфати и тад у себи кажем: ја ово морам средити и оградити гробље.

За два дана повео сам два човјека, моторке, тримери и акција. Средим ја то и сад контам како на гробље материјал дотјерати? Ми смо једино село у Р. Српској које нема пута до сеоског гробља. Како сад то извести?

Прва ставка је била имао сам Пасата ауто. Њега продам, купим мали џипић Рав, да могу силазити са њим до гробља. Тако ја стјерам фактички сав материјал на њему и кад год идем возим агрегат, алат и све то. Шта ћу, мораш, ништа без тога. Доведем људе са оном машином да буше рупе за стубове. Гдје год ударе камен. Сједу и кажу, не можемо ми то.

Ја стјерао стубове жицу, капију, све. Гдје сад да дигнем руке. Питам их имате ли хилтовку. Каже имамо. Реко’ имам и ја, ајмо. Кажу ти си луд. Реко’ идемо рукама!

Сам све рупе од муке ископао, наравно помоћи нигдје. Ма, гдје ће он то, ово оно, ма луд, шта му је, гдје то урадити на том терену без пута и тако те приче.

И ја ти брате то све ископам, оградим гробље. Људи кад су видјели, кренуше давати подршку и тад ја урадим спомен плочу погинулим борцима.

На то, три пута идем косити ја сам гробље, фактички из почетка. Послије су ми се придружила два, три момка. Поставим стуб и монтирам соларни панел, да сија спомен плоча ноћу и буде освијетљено.

Сија, сви около виде пошто нигдје свјетла нема у близини. А ту сија. И то три лампе имају на панелу.

И ето, брате мили, парастос одржим прошле године по први пут. Ручак, све.

И, ето, ове год ја дођем на идеју Крст да урадим. Поставим на једној коти, неких 850 метара надморска висина. Ту је била и линија кад је Влашић пао и ја кренем у акцију, да ми бар пут ураде. У међувремену сам водио борбу, али ништа. Пара се нема. За мојих 8 погинулих Јунака нема пута до гробља и села.

И ето ове год урадим тај Крст и започнем причу за пут. Директор Дакић ми обећа и ето крене та прича. Ја нађем фирму, све али морају уплате преко Ћубића, пошто он има уговор са Путевима. То је онда процес и борба тек. Читаво љето, мољењем, кумљењем, успијем довести пут до Крста.

Пут су урадили, пробли, али насули и не баш нешто. Тако да, ето, дошао пут до крста, али до гробља Јунака још не. Стало се ту. Кажу нема пара.

И тако ја успијем довести тај Крст. Стуб на који сам га монтирао. Али онда нова невоља. Како наћи камион дизалицу, да то подигне на том терену. И пар дана тражио по БЛ и нађем момка и одемо и успијемо исправити Крст. Мада је тврдио, кад смо горе дошли, да неће успјети у томе.

Ја тај Крст посвећујем тим мојим борцима из села, борцима из Имљана мислим, Кнежева и Р.Српске.

У недјељу правим Освећење. Мало окупљање, па тражим и дрон да се то мало сними, али викенд сви снимају свадбе. И тако неће нико овако. За пола сата снимања траже 500КМ, а одакле? Још правим неки ручак горе, па ни сам не знам како ћу и то завршити. А гдје то све организовати направити и не снимити?

Моје село је на граници и ја тај Крст посвећујем тим нашим Јунацима, који су дали своје животе за тај Часни Крст и за те наше границе, наше Р.Српске.

Ето брате укратко све сам ти описао па ти сад види има ли ту шта занимљиво за тебе и како би ми могао помоћи у тој причи. Прво да се чује за то херојско село, мало у коме је пола момака изгинуло, а пола што је остало, сви су скором рањени. Мајку два погинула сина носимо на раменима до њени синова да ју сахранимо, пошто пута немамо до села и гробља.

Али, ето, имамо увијек нешто то патриотско у себи. Пробудили смо се и направили смо нешто са чим можемо бити бар ми поносни.

Изнад мог села се налази стара црква брвнара из 17. вијека. Чак неки тврде из 15., али нико тачно не зна и била је сакривена испод мог села сто година, за вријеме Турске док је владала са нама.

И ето кроз ту вјеру, цркву и све то; мене је нешто покренуло да морам нешто урадити и ја постављам још један мањи Крст на улазу испред те старе, дрвене цркве. Данас дошао са цинкања. И стављам таблу, натпис, пошто ни једног натписа горе нема, ни неког обиљежја куд се иде тој цркви и којим путем.

Па сам, ето, уједно то обиљежио и у суботу ћу тај Крст поставити са таблом и натписом, да се зна гдје је она и да и на тај начин обиљежимо њено постојање.

Ето брате мој па ти сад види.