Кроз беспућа сајма књига

На Београдском сајму књига нашла су се 483 директна излагача. Ако се овом броју прикључе они који се не зову издавачима, тај број износи 971. То су званични подаци организатора.

Пише Жељко Свитлица

Ко у округлу Халу 1 стигне без унапријед направљеног списка жељене литературе нема појма шта да купи.

Неотворене странице као нове животне могућности у раној млаодости, леже на дохват руке изазивајући срећу и задовољство јер може да се бира колико хоћеш. Сваки пут који изабереш – обећава књиге, а иза ћошка, још књига.

Након десет минута лице поблиједи, а човјек се обесхрабри. Рана младост су Рани јади, беспомоћности и безнадежност – нити се то све може икад прочитати, нити се може стићи све прегледати и прелистати. Боље је одмах изаћи вани и појести пљескавицу.

Да ми је срести Миломира Марића, да ми покаже књигу која открива све – од јуче до данас.

Испливам уз степениште на први ниво хале, па одозго, као из дрона, скенирам заставе повлаштених издавача:

Шта купити?

Средњошколска дјеца маштрафе слаткише са шарених излога Вулкана и Лагуне. У Лагуни кажу да као алва иде Коељо и "Каинов ожиљак" (о Андрићевим данима у Берлину) Дејана Стојиљковића и Владимира Кецмановића, "Спас 2" Исидоре Бјелице, "Напет шоу" репера Марчела, "Фајронт у Сарајеву" др Нелета Карајлића. Андрићева четири романа спаковали су у једну књигу – иде и то добро.

У Вулкану, чије је гротло некако најдоминантније, ваљда нјавише кесе пуне "Централ парком" Гијома Мусоа. Изнад глава висе велике бројке акцијских цијена, и све је "зарез 99".

Карајлић се смије и код "Новости", заједно с њим и Драшковић, Кустурица, Борислав Јовић, Лаушевић, Ђилас, Шљиванчанин, Бајага.

Иза штанда Б92 Самиздата сједи Веран Матић. Гужва је, тискање, да ли је то можда јавни протест и скуп подршке Ољи Бећковић? Није, него Иван Токин потписује корице својим читаоцима. Са црних корица црни се Шарић, а са нешто свјетлијих смије се Бранкица Станковић. Можда се овај издавач догодине неће овако звати.

Пењем се горе на спратове да можда тамо нађем неку књигу.

Доле у кругу главне хале, као у форуму и скупштини, проглашени великани шепуре своју штампарску и продајну моћ и воде отворену борбу. Горе на спратовима, као у ходницима иза кулиса главне сцене, тајне разговоре воде духови са штандова мањих издавача и прашњаве књиге антикварница, суперхероји и бића са стрип-насловница.

Читаве библиотеке, штандови са неколико сталажа и преграде, кутије од еквадорских чикита банана, све је пуно књига. На једној, адмирал Мамула и Тито сједе у лимузини, доле на поду сложене Националне географије – издања из шездестих; Истанбул без моста на Босфору; Онда Соловјов, Бакуњин, Берђајев, Гурђијев – не и Георгијев. Успон Кине, Распад Југославије.

Шездесетогодишњаци купују гомиле стрипова, свештеници, хипстери, тинејџери, "сасвим обични људи", писци, професори и они који то никада нису постали, али тако се облаче и носе такве надимке. Чешу једни другима леђа и зуре у наслове, имена аутора, цијене, предговоре и поговоре, биографије – људи који су у редовном режиму током године сврстани у друштвене групе и подгрупе, у коалиције и асоцијације, удружене или посвађане, супростављене и уједињене – овде су сложни као животиње на палуби Нојеве барке.

Да не постоји ништа друго осим књига, овај сајам би био главни годишњи вашар гдје ријечи и идеје на велико и на мало набављају сви они који касније 360 дана проводе у расправи и борби, прекинутој само за вријеме сајма – као што су се ратови прекидали због Олимпијаде.

Шапуће се да је Марић ту негдје:
– Марић је био ту, али се изгубио у гомиили, пратио сам га – каже ми пријатељ који га је пратио (Марићу, прате те). На једном штанду се неуспјешно цењкао са продавцем око неке књиге. Нудио је 1000 динара и нестао.

– Које књиге? – не зна се.

И даље је питање: шта пазарити?

Одговори се могу лакше промислити на штанду Републике Кине, почасног госта овогодишњег Сајма књига. Између кинеских знакова на папирусу, док мирише зелени чај. Али организатори штанда, који је по општем утиску задао задаћу будућим гостима, полако пакују ствари у кофере. Њихову позицију сљедеће године – помпезно такође, вјерује се – зазузеће Русија.

Свуда пођи кући дођи. Сједим на парковској клупи у Башти сљезове боје како се зове овогодишњи штанд Републике Српске. До јуче, на истој клупи сједили су Рајко Васић и Рајко Кузмановић, и аутори још неких од 73 књиге од 33 издавача, колико је ове године представљено. "Штанд је био тако добро компонован и толико пожељан да су многи други издавачи и аутори замолили и, наравно и добили прилику да представе своја дјела", кажу организатори, Представништво РС у Београду.

Гужва је протутњала, штанд је пуст, а моја воља, још увијек оптимистички опредијељена да купи неку књигу, испарава кроз уши горе према крововима хале док читам наслове таквих аутора као што је Милана Љепојевић и издавача као што је "Савез рачуновођа и ревизора".

Повратак у Халу 1 да се потражи нада. Нема Марића, али угледах ледено плаве очи Дејана Лучића, човјека који зна. Вријеме се зауставило: На корицама књиге на столу испред њега, као у кугли циганке пророчице, Свевидеће око емитује слику Трилтералне комисије и Милорада Додика у мајици са ликом Че Геваре, испод смеђег сакоа Емира Кустурице. Хазарски прстен на божјој руци Марадоне. Свијет се расу на слова и падох као погођен Принциповим метком који он није испалио.

Било је крајње вријеме за ону пљескавицу.