Кратак пресјек о дроновима данас

Оно што је карактеристично за дронове, односно беспилотне системе у авијацији, јесте да то није прича која је почела јуче, то је нешто што у континууму траје од оног тренутка када су у периоду хладног рата схватили да је противваздушна одбрана непријатеља исувише опасна да би се ризиковао живот, или по обавјештајне службе и углед земље у свијету, заробљен пилот.

О беспилотним системима се није размишљало само као о извиђачким летовима, већ су обе стране биле свјесне да је мала вјероватноћа да би пилоти бомбардера успјешно бацили атомске бомбе и вратили се кућу у било ком значајном одстотку. О моралу пилота и вољи да изврше такав задатак, да се и не прича. У хладном рату су се окренули ка ракетама прије свега. То је у запећак бацило беспилотне системе, али никако да то није била техника која се непрестано развијала у војне сврхе.

Присјетићете се почетне фазе овог сукоба, када је режим у Кијеву очајнички покушавао да погоди циљ у Москви, па су се извиђачки дронови произведени у вријеме Совјетског савеза, прерађени заправо у крстареће пројектиле. Један од њих је изгубио управљивост, односно везу са операторима, те се то није могло ни сакрити, јер је пао крај вјештачког језера, рекреативног подручја у Загребу. Украјина је погодила, како би се то формално рекло, чланицу НАТО.

Дакле, режим у Кијеву одавно има опсесију сликама Москве у пламену, пошто је то оно што погони њихову ратну машину. Такве слике се сервирају пореским обвезницима у земљама западне Европе и потура им се онај исти сценарио са почетка овог сукоба, када је Урсула фон дер Лајен говорила да ће Руси вадити чипове из вешмашина, да би правили своје хиперсоничне крстареће пројектиле.

Што се њих тиче наступио је тај тренутак.

То се није десило, а неће се десити ни након ових напада дроновима по Москви и већим градовима Русије. Оно што се заправо десило, јесте неколико фаза у овом рату беспилотним летјелицама, у којем су сви кренули од нуле. И сада су Украјинци просто пристигли Русе у једној од области ратовања.

Прва фаза је кренула одмах по почетку сукоба, не само великим ударним дроновима као што су Бајрактар ТБ-2 о којем је украјинска ратна пропаганда спјевавала буквале естрадне пјесмице, или руски Орион, односно Иноходец; који су сви надахнути америчким беспилотним системима.

Друга важна грана одмах по почетку сукоба су мали, лагани и јефтини квадрокоптери, који су кориштени и као сасвим прецизно средство за навођење артиљерије, на начин на који то рат ових размјера није запамтио у људском роду; до ударне функције која је опет била двојака.

На почетку сукоба су били јако популарни дронови-бомбардери, као и дронови самоубице.

Дронови самоубице су дефинитивно преузели популарност и масовност, усљед своје мале цијене, а могућности да оруђе наводите помоћу тв слике у реалном времену на циљ неколико километара удаљен од вашег положаја с којег вршите дејство и да након детонације дрона, просто подигнете други и он сам одлети према задатим координатама оног већ уништеног у том тренутку.

Друга фаза у цјелокупном рату, јесте што велики дронови нијесу изгубили битку са малима. Истина је да касније нећемо слушати о подвизима Иноходца или Бајрактара, јер је њихова слава помрачена након почетних успјеха и остала ограничена искључиво на азербејџанску превагу у рату против Јермена у Нагорно Карабаху.

Битку за велике дронове на својим плећима је понијела појава руског модела Герањ-2, који у дијелу територије бивше совјетске републике Украјине који је под контролом Кијева, зову мопед или шахед.

Наиме, пошто су се беспилотним системима највише бавиле до сада САД и Израел, њихов непосредно од авиоудара угрожен непријатељ Иран, покушавао је такође да има производњу у том сегменту одбрамбене индустрије до степена да је након пропасти преговора у Истамбулу, русија купила лиценцу од Ирана за дрон Шахед-13.

Руси су направили своје модификације иранског дизајна и сада је то један разгранат модел којег неки пореде, по својој ефикасности, масовности и једноставности, са руским тенком из другог свјетског рата, односно моделом т-34.

У сваком случају, то је довело до свакодневног кошмара украјинску противваздушну одбрану, која је сада способна да уништава руске авионе, те је класично бомбардовање у даљем току рада до данас немогуће. Системи крилатих бомби, које су прерађене обичне ФАБ са УМПК, уз Герање, заслужне су за руску превагу у овом рату тешким дроновима до ових тренутака сада.

Већ неко вријеме, можда од новембра прошле године како ја пратим појачане ударе по руским капацитетима за прераду, складиштење и транспорт нафте. Што није ново. То је мета у свим ратовима откад постоје мотори са унутрашњим сагоријевањем. Само на почетку овог сукоба су то били инциденти у дубини Руске територије и били немогући са дроновима лансираним из Украјине. Само као операција Паучина, диверзантском акцијом, гдје се обични квадрокоптер са минобацачком мином забија у резервоар пун горива негдје у дубини руске територије.

Сада они гађају далекометним дроновима као што је Ан-19шест Љути, и читав низ других мотела и рјешења. Укрански дронови имају сада домет и по двије хиљаде километара, али најважнијеје што је достигнута масовност. Достигнута је могућност да се они производе, склапају или просто довозе на линију гдје су погодни за пуштање у ројевима, који онда ноћу кошмаре руску ПВО. Мада постоје и дневни удари.

Дакле, Руси се сусрећу сада са проблемом који Украјинци имају од готово самог почетка. И рјешавају их на разне начине, најуспјешније мобилним групама на земљи и уз помоћ борбених хеликоптера на небу. Руси доста мање користе лаку авијацију, у смислу запрашивача кукуруза наоружаних тешким митраљезима, него што то чини Украјина у исту сврху.

Овај проблем са ројем јефтиних и прецизних дронова, имају сви сада у свијету и само због његовог новитета, могуће је да један тако војно и привредно слабији противник као што је званични Кијев, без обзира на подршку дијела свијета који је уз Вашингтон и Брисел, може да учини потиводстајање далеко моћнијем од себе.

За очекивати је убрзани развој средстава противваздушне одбране, јер досадашњи системи нијесу развијани да се боре са оваквим циљевима. Они су релативно мали, хладни са становишта навођења на извор топлоте, мали и за визуелно уочавање, а екстремно јефтини, бројни, управљиви помоћу сателитског навођења Старлинк или руски Рассвет, те стога – смртно прецизни.

Све то, у коначном не маскира да је Русија ракетним ударима и уопште комбинованим ваздушним и поморским ударима по Одеси и другим лукама, ефективно извршила блокаду црноморске трговине за режим у Кијеву. Уопште, ослабљени мањком ракета за америчке базе у досегу иранских балистичких и квазибалистичких ракета, највише типа Патриот, Кијев више није у могућности да штити циљеве, од којих су сигурно први приоритет погони за производњу, склапање, складиштење, превоз и далекометних дронова о којим причамо.

И даље, оно што се у овом рату највише рачуна, дакле рату гдје сви цртају неке нове границе, не само међу државама, него међу свјетовима, а свакако зонама утицаја кроз неку земљу која је до 2014. године била суверена, јесте стање на фронту и ко контролише коју територију. Ако је вјеровати МО РФ они су објавил о заузимању Ореохватке и Краноподоља у ДНР.

Што се овог данашњег случаја тиче, удари далекометним дроновима у дубину руске територије, сигурно су потресли привреду и локално становништво привикнуто да је рат негдје далеко, али нијесу спријечили напредовање Руске Армије, што је, као што рекох малочас, нешто што се највише рачуна.