Крај једне кошаркашке епохе

На крају сваке епохе своде се рачуни, проглашавају јунаци и трагичари, а заслужне војсковође смјештају у она ријетка, неизбрисива поглавља. Тако ће, ваљда, и одлазак Душана Ивковића с мјеста селектора кошаркашке репрезентације Србије добити одјек какав заслужује. Јер, ма шта ко мислио о учинку нашег тима на Европском првенству у Словенији, у историји српске кошарке постојаће вријеме прије и послије Ивковића.

Безмало три деценије живота посветио је националном тиму, изабравши зној и салу умјесто плаже, одлазећи на „љетовања” са Дивцем, Паспаљем, Ђорђевићем, Даниловићем, Бодирогом, Крстићем, Теодосићем и другим кошаркашима умјесто с породицом. Репрезентативци, бивши и садашњи, најбоље знају колика је тежина таквих одрицања и зато је логично да они прије других поставе Ивковића на мјесто које му припада. Јер, руку на срце, свих њих, као ни њега, не би било да није било репрезентације.

Можда је било и оних који би то боље радили од њега (неки то и данас упорно тврде), али с таквим жаром и преданошћу свих ових година… Тешко! Није лако сарађивати с њим – не спори то ни он – понекад ни комуницирати, јер његов снажан ауторитет жуди да има завршну ријеч, али је увијек тјерао по своме и, углавном, успјешно бранио своје ставове на паркету. У Савезу су прије пар година говорили да се „промијенила клима откако се Дуда вратио”, неки су му пребацивали није на тренеру да води политику кошаркашке организације”, али им је ипак пријало што су могли да се „покрију његовим ауторитетом”.

Тако је Ивковић завршио селекторску каријеру у не баш свечаном амбијенту, отишавши без осмијеха, што ипак говори да није био на истим таласним дужинама с некима који су га окруживали. Без обзира на то што су у Кошаркашком савезу Србије (КСС) оцијенили да је седмо мјесто на „Евробаскету 2013”, које је донијело пласман на Свјетски шампионат у Шпанији – успјех.

У КСС планирају да му обиљеже одлазак у селекторску „пензију”, а шушка се да би сљедећег лета, на почетку припрема за „Мундобаскет 2014”, Ивковић могао у пријатељској утакмици, у „Комбанк арени”, да води државни тим посљедњи пут, заједно на клупи са будућим селектором, ма ко то био. Пошто ускоро пуни 70. година (29. октобра), вјероватно ће и то бити прилика да му у Сазоновој 83 спреме торту и све друго што иде у оваквим приликама. Американци би, рецимо, урадили то за свог Крижевског.

Ивковићев одлазак прилика је и за анализу његовог укупног кошаркашког дјела које га сврстава у једног од најуспјешнијих европских стручњака свих времена. Мада овдје није ријеч о клупској каријери, треба само поменути да је једини стручњак са трофејима сва четири евро-купа. Кад је репрезентација у питању, по стажу и медаљама изједначен је с легендом српске и југословенске кошарке Александром Николићем. Обојица су као први тренери А селекције на клупи провели по 13 година и освојили по шест одличја.

Мало је тренера у свијету који су у модерно доба дали толико својој репрезентацији као Ивковић нашој. Да није било санкција Уједињених нација (1992-1995) Ивковић би највјероватније имао три одличја више, али оно што је тих година радио за свој омиљени тим, можда је и вредније од свега другог што је учинио. У време кад наша репрезентација није имала право на своје име, он јој је био домаћин у Грчкој, гдје се спремала и играла пријатељске сусрете као „Ол стар тим”. Све то је организовао да би екипа остала на окупу у тешким тренуцима, политичким чином лишена толико жељеног сусрета с америчким „тимом снова” на Олимпијским играма у Барселони 1992. Из таквог „тунела” вратио се с њом на сцену, у великом стилу, 1995. године.