Косово је Србија, а бомбардовање инвестиција

Ово више није прича о Србима и Албанцима, о Србији и Косову.

Ово је, сада је јасно, прича о премјеравању свијета, о подлости међународне заједнице, о закулисним играма које сада постају јасне попут школица, и о онима на нашој јавној сцени који су нас годинама убјеђивали да не видимо оно што видимо, да смо глупи, назадни и, генерално, злочинци прикачени на ретроградне идеје као на апарат за дијализу.

Сада је барем јасно да ништа у ствари није онако како је изгледало и како су медији, као најмоћније оружје менталне, али и сваке друге окупације покушавали да нам представе.

У Србији је као гром из ведра неба одјекнула вијест да пензионисани амерички генерал, бивши командант НАТО у вријеме бомбардовања Србије, Весли Кларк, тражи да његова фирма добије лиценцу за истраживање резерви угља, како би на Косову и Метохији производили синтетичку нафту.

Компанија Веслија Кларка намјерава да производи до 100.000 барела нафте дневно, што ће подмирити потребе Косова за нафтом и горивом за авионе. Званичне процјене Србије показују да је од укупних резерви угља 76 одсто на Косову и Метохији. На Рударском факултету, који је радио стратегију, тврде да је четири и по милијарде тона потврђених резерви које могу у експлоатацију. Стручњаци тврде да су залихе угља на Косову довољне за читав вијек и да се ради о практично највећим и најекономичнијим залихама угља у Европи.

Србија је за угаљ заинтересована због производње струје, али Весли Кларк у тим резервама види шансу за производњу синтетичке нафте – а проблем са том технологијом је што је веома прљава и што усљед производње синтетичке нафте постоји веома озбиљна опасност од загађења вода, што је на Косову посебно опасно зато што су лежишта угља веома плитка.

Србија је била бомбардована и озлоглашена да би компанија Веслија Кларка могла да побиједи на тендеру за експлоатацију угља. То је једна од реалности коју, између осталих, треба да прихватимо ових дана. Косово постаје приватна бесцаринска зона, офшор компанија црних бомбардера, који су нас убјеђивали да нас пуне осиромашеним уранијумом, сатанизују и држе под санкцијама за наше добро. Рат је бизнис, али мир је још већи.

Тони Блер, један од јахача наше апокалипсе, човјек који је уијбедио британску јавност да је видио биолошко оружје Садама Хусеина и тако увео Британију у рат у Ираку, ових дана је у Приштини, уз осмјех, изјавио да никада није чуо за трговину људским органима на Косову. Он не полаже рачуне никоме осим онима за чије је послове емисар – тако се на Косову добијају тендери – рјечју, Дивљи запад. Блер је на Косову боравио како би покренуо два нова пројекта као дио рада његове фондације и потписао је Меморандум о разумијевању са косовским властима!

Бивши британски премијер је, одбијањем да коментарише наводе Дика Мартија, постао други високи званичник међународне заједнице у вријеме косовског конфликта који тврди да о тим догађајима не зна ништа. Прије њега извјештај Савјета Европе исмејао је некадашњи шеф Унмика и каснији француски министар спољних послова Бернар Кушнер. Мора бити да и он планира неки бизнис?

А ми? Већ чујем неке наше политичаре који вичу да треба да прихватимо реалност – а наша реалност је да овде одавно више није политички коректно таласати на било коју тему која доводи у питање понашање међународне заједнице, НАТО, Европске уније и њених званичника према Србији. Нови захтјеви који се испостављају Србији као услов за улазак у ЕУ, јавили су нам прије неколико дана, уопште нису нови – то су стари захтјеви, о којима нам нико ништа није рекао. Поента свих услова и захтјева је да се Србија помири са чињеницом да је свијет неправедан, а да је глобална политика прљава работа – Косово је отето Србији, Косово улази у Европу и Србија ће то да прихвати милом или силом – Косово је бизнис Веслија Кларка, Тонија Блера и осталих, заједно са Хашимом Тачијем, Рамушем Харадинајем и онима који нас убјеђују да је за нас најбоље да ћутимо и да прихватимо те чињенице живота. Загађене воде, отети енергетски ресурси, Србија као политичко и свако друго ђубриште? Без ријечи, са устима пуним земље.

Јасно ми је зашто они бране свој бизнис – али ми није јасно зашто интелектуалци не бране више идеју слободе, логике, бар права на критичко промишљање онога што гледамо сопственим очима? Има ли бизниса и у ћутању? Колико кошта окретање главе на другу страну? Једна сигурна плата? Отуда, хероји могу бити само они који ће са инструкцијама неког Блера или Кларка узвикивитати по овдашњим медијима да је врхунац хероизма у добровољном покоравању, у колективној кроткости – странац је паметнији, важнији и боље зна. Ко у томе види неки проблем биће у проблему – јер нови поредак среће не трпи оне који имају шта да питају.

Ипак, морам да питам: да ли су Блер или Кларк, на примјер, они страни инвеститори које су наши политичари толико најављивали у предизборној кампањи?