Koнтрола интернета: Поглед у живот информација (7)

Рођењем започињемо циклусе који непрестано прикупљају податке о нама, смештају их у кластере меморија и стављају на располагање различитим друштвеним системима.

Пише: Александар Арсенин

Животни век података о нашој свакодневници превазилази биолошко тело и трајно остаје у архивама које се дуго после нас користе у истраживањима. Неслућене су могућности праћења демографких и историјских догађаја, детаљно праћење разних социолошких утицаја и промена у друштву али непролазна информација највише утиче на наше директне потомке којима остављамо у наслеђе све предности и мане живота који смо проживели у реалном свету. Одлуке и опредељења формирају дигитални идентитет кроз који се може видети наследни, васпитни и сваки други факор битан за друштвени живот човека НОВОГ информационог доба. "Ново информационо доба" је време три или четири генерације испред наше које ће у потпуности носити бреме информациоог друштва захваљујући депоима историјских података о родитељима. Данашња технологија (2012.) иде у смеру свеобухватног скенирања свакодневнице, а за сценарио потпуног надзора је потребан пристанак "Масе". Савремено информационо доба има ресурсе и сада већ једноставне технологије праћења (дигитализације) животних одлука. Потребан је моменат (правни и етички), који ће легитимно увести "сензоре" у свакодневницу.

Донекле можемо ово посматрати као параноју али оставимо страхове и упозорења по страни, желим рационално сагледати могућу будућност, а на основу чињеница и трендова који нам се намећу последњих двадесетак година.

Живот након живота

Логично је питати се: зашто би мене неко посматрао, ја сам анонимна личност, коме су потребни моји подаци?

Истина је, никоме сада није потребан податак о некој баналној ситуацији НН лица која се одиграва спонтано, не ремети никакав поредак и потпуно је неупадљива из аспекта сензације. Одговор лежи у прилици да се масовни депои одлука различитих људи користе у анализама утицаја и промена. Ти подаци данас имају значаја у потрошачком и политичком свету. Када се стекне критична количина информација оне ће вредети у креирању глобалних стратегија, а затим ће условљавати наше понашање и слободу.

Корак по корак, данас се ефекти скенирања свакодневнице још не могу приметити. Друга карактеристика која иде у прилог надзору је техничка једноставност. Није ни скупо ни компликовано (чак супротно), вршити глобални надзор и систематизовати податке у једну корисну целину51. Права моћ аналитике ће се приказати у тренутку када системи буду похрањени животним информацијама током целог живота свих чланова породице у две генерације. Тада ће профилисање "пожељних" чланова друштва сагледавати комплетне историјске податке предака и у спрези са одлукама надзираног (сваког човека у друштву), давати систему могуће сценарије понашања.

Данас се воде расправе на тему које податке треба чувати, како, колико… Одговори на ова питања су кључни фактор у чувању приватности грађана и интегритета личности, а затим и у очувању заштите будућности власника података и њихових наследника. Проблем је на првом месту у томе што грађани више нису власници својих података и са тим се већ данас суочавамо док је могућност укрштања и унакрсне анализе података ствар аутоматизације софтверских система.

Како би лакше сагледали структуру депоа, битно је да се изместимо из контекста информационих технологија и база података и да дигитални систем сагледамо као живо биће – не у буквалном смислу али као објекат који живи паралелно са власником, надопуњава се и сваком даном све више надограђује, а при томе је аутономан и неприступачан.

Информација живот започиње смештањем у архиве. Бавимо се било којом информацијом, географској локацији, детаљу из здравственог картона, имовинске листе, информацијом о куповини… она се складишти и везује за наш јединствени идентификациони број у систему. Јединствени број или ИД је везни податак у базама података али са друге стране, особа коју посматрамо кроз ИД нема људске особине, има особине депоноване у информатичке системе и посматрана је потпуно другачије – више као ствар, никако као особа. Похрањена информација може бити обрисана, измењена и доступна за читање (и даљу употребу). Спорне су све три особине информације. У информационим системима о којима говоримо, једном унета информација вероватно никада неће бити обрисана. То јој даје "вечни облик" и живот догод трају и физички системи. Огроман је ризик по особу да уради нешто "ван правила" друштва које ће га трајно "обележити", то је нешто као досије у полицији само што у технократским друштвима информација може радити против нас колико год била добра. Брисање информације из система за класу која надзире може значити брисање трагова спорне прошлости. Како ова могућност иде у корист само фиктивном власнику податка, засигурно је да она неће бити омогућена. Тиме се крши и једно од основних правила приватности. За потомке, "лоша" информација може значити друштвену неподобност на основу историје родитеља и предака. Измена података је у потпуности неприхватљива јер она свакако говори о намери и подметању лажне информације. Једина истина је оно што је депоновано у систем. Са становиштва електронског криминала, могућности злоупотребе су неслућене. Замена идентитета или подметање лажних информација у систем може трајно наудити генерацијама у напред. Примарна је констатација да ће легални приступ системима имати искључиво владајућа класа, oна не говори у прилог слободама људи већ је више налик на стаљинистички улитимативни режим. Увид у информације је споран протокол и увек вреди поставити питање, ко може да надгледа нашу приватност. Тај који надгледа истовремено има информацију о нама, може је анализирати, упоређивати и прослеђивати другим системима. Неприродно је очекивати да ће грађанин имати могућност избора и увид у било који ресурс система тачније, човек фиктивни власник података, неће имати никакав утицај на живот информација о себи које депонује у информационе системе. Демократски – силом отуђени подаци ће бити стални терет и брига човека и његова реална слобода ће зависити од квалитета дигиталног бића.

Важно је одмах, пре увођења електронских система евиденција регулисати правила – шта се снима, ко снима, у које сврхе, ко има приступ информацијама, колико је трајање информације, треба установити протоколе о брисању, власништву и многе друге надлежности као и животне циклусе депоноване информације. Сада, ако узмемо у обзир (а треба) студије које говоре да безбедност (криминал и тероризам) не могу бити обуздани масовним надзором, да је побољшању бирократских система потребан само мали део овог концепта – можемо поставити питање сврсисходности електронских система као и оправданости постојања надзора који се пласира у јавности не као надзор већ као систем евиденција, а управо у сврху наведених "потреба" друштва.

Овако конципиран систем евиденција може бити само на штету слободе грађана. Форма нашег информационог бића не сме обликовати и представљати нашу свест, она мора бити ограничена само на основне техничке податке и не сме бити у спрези са другим електронским системима. Свако повезивање указује на жељу за бољом контролом и надзором грађана.