Контрола интернета: Људско тијело – недовршен концепт (11)
Овим завршавамо фељтон Контрола интернета који смо читали захваљујући Александру Арсенину. Овдје је ријеч о коментару документа који је усвојила ЕК, а који људско тијело посматра као – недовршен концепт. Какве су посљедице? Документи дају слику најближе будућности: у закључку број 20, Европске групе за етику у науци и новим технологијама, која је разматрала етичке […]
Овим завршавамо фељтон Контрола интернета који смо читали захваљујући Александру Арсенину. Овдје је ријеч о коментару документа који је усвојила ЕК, а који људско тијело посматра као – недовршен концепт. Какве су посљедице?
Документи дају слику најближе будућности: у закључку број 20, Европске групе за етику у науци и новим технологијама, која је разматрала етичке аспекте употребе имплатационе SMART технологије, открива нам беспоговорну спремност да се технотронска ера развија у контексту промене људских биолошких карактеристика као и обезбеђивање даљих законских основа за неограничени надзор и контролу.
Етичка питања употребе имплантационих микро чипова Европска комисија сматра конститутивним за егзистенцију у информатичкој и технотронској ери те снажно подржава усвајање новог Habeas Corpus акта који би под називом Habeas data уважио промену околности и омогућио да се цивилизацијски домети правно признају и подрже. Разматрање концепта телесности у оквиру рада ове Европске комисије резултирало је закључком да је људско тело – недовершен концепт и да се може мењати изнад његове антрополошке датости и нормалности – како би се повећала социјална и делатничка компетитивност, усавршиле спортске вештине или повећао ниво интелигенције и знања. Ради се, дакле, о увидима о неопходности трансформације људске расе, кроз развој телу пријатељских технологија, чиме се заправо препоручује киборгизација.
Како изгледа ова преспектива нестанка човека?
Прво морам да реагујем на потпуно бесмислену констатацију „недовршеног концепта људског тела“. Човек је, чак и са научне тачке гледишта, признат као најсавршеније биће на планети. Заговарање идеологије несавршености нас тј. друштва у целости, поставља у једну аријевску основу где ће сви „несавршени“ (по правилима еволуције догађаја), бити и непожељни. Уосталом, као и када је у питању цензура, верујем да ће мањи број „одабраних“ претпостављати ко је несавршен тј. кога треба „усавршавати“, а кога треба „неутралисати“ на било који начин.
Неутрализација ће при том вероватно бити демократски хумана и представљена као помоћ „несрећној“ популацији људске расе. Конректно, бављење киборгологијом у овом смислу је противно свим етичким, моралним и правним нормама. Европска група за етику овим покушава „оправити“ нешто што није могуће и опет видимо постављање ствари у контекст креирања „бољег демократског друштва“. Поред тога, имамо још једну потпуно бесмислену ситуацију када се разумевање бића изједначава са телесним и електронским подједнако. Овим се покушава прихватити један потпуно ванприродни став који деградира биће у сваком погледу па и у духовном (које у овом случају на изглед није додирнуто). Лично мислим да на ово не треба трошити сувише речи јер је комплетан документ ван сваког домашаја нормалног, а најмање да је у циљу побољшања људске расе.
Киборг
Разјаснимо проблем детаљнијим увидом у основне појмове, представићу неколико чињеница из којих ћемо извести закључке, а који су сажети у уводном делу.
Киброгизација није нова идеја, а такође ни жеља да се особине људске расе унапреде историјски посматрано најчешће зарад продуктивности или ратних вештина, а затим и у области медицине у циљу надокнађивања урођених или стечених мана. Такође постоје интересентна гледишта на појам киборга тако да данас постоје различита схватања и етичке несугласице. Само на изглед, киборгизација је компликован проблем. Суштински, одговор треба тражити у исконском појму човека и тада је одговор јасан, недвосмислен и прецизно упућује на граничне позиције изнад којих не теба истраживати. То свакако подразумева свеобухватни поглед на човека, технологију и медицину и дефинитивно обуздава научно-истраживачки рад.
Киборг = хибридни спој човека и технологије (основна дефиниција). Јаснији опис је: спој човека и технолошког елемента који остварују управљачку функцију у организму. Из ове дефиниције можемо извести основне етичке ставове који говоре да уграђени импланти који надокнађују оштећења у организму не дефинишу корисника киборгом. Даље, у овојој оправданости постоји замка – импланти који омогућавају контрнолу нису у дозвољеној групи помагала макар им основна функција била одређена хуманом дефиницијом и макар она била на нивоу једног или дела органа. То се данас углавном односи на РФИД чипове, а затим и на склопове за управљање менталним здрављем. Такође постоји дилема изведена из основне дефиниције која указује да смо данас сви киборзи. По другој теорији, постоји минималан однос имплантиране технологије у тело да би се човек сврстао у киборге и у смислу физичке интеграције (био и технолопких структура), киборг је организам само са довољно великом инфузијом помоћних технолошких елемената.
Овим тезама долазимо до границе када технологија више не игра пасивну улогу у живом бићу и отварамо тему бионичког бића. Бионичко биће је оно које је под делимичном или потпуном управом електронских и механичких склопова.
Киборг дакле, евалуира у бионичко биће уколико технологија преузима примат у одлучивању унутар организма. Почиње ера 21. века.
Човек
Природност човека је његова основа, човек = тело + дух. Оба су добијена рођењем и усавршавана у складу са природно датим ресурсима. Ово је полазна тачка за моделирање етичких ставова у бионици.
Бионичко биће
Бионичко биће је из претходно изнетих чињеница суптилни спој електро-механичких склопова са човеком на микро нивоима који се мешају у сфере одлучивања свесног али и подсвесног бића. То нису уређаји попут пејсмекера који регулишу основну функцију органа у складу са њевогим природним потенцијалом већ уређаји који модификују приридне функције дајући им додатне особине или утичу на поимање окружења и моћи свесног бића.
У функцији бионичког бића значајну улогу заузима софтвер који представља памет електронских система и чија фунцкија оштро дели етичке кодексе на четири основна квадранта: софтверски системи који мисле као људи, системи који делују као људи, системи који мисле рационално и системи који делују рационално. Развој софтверске „памети“ је интердисциплинаран пројекат који спаја математичке моделе са методама психологије, а кроз поменуте четири врсте „памети“ можемо усмерити деловање али и разврстати компликовану логику на четири „проста“ чиниоца, посматрати их засебно неби ли добили „чисту форму[76]“ генеричке мисли.
Проблем
Проблем бионичког бића настаје у дисфункционалном односу тела и духа (основе људског бића). Оба ресурса су у природном складу дата рођењем и бионичким инвестирањем се удаљавају при чему је такав хибрид често управљан неразумном жељом „власника“ тела. Огромна је могућност злоупотребе вештачких бионичких способности дајући по сопственој вољи инстант моћи над сопственим телом. У овом контексту, бионичке способности су нека врста наркотика и стварају зависност као и потребу за све већим усавршавањем и прилагођавањем према окружењу. Комплетна идеја на личном нивоу лако може застранити у правцу комформизма и неслућеној телесној, а онда и менталној девијацији. Овај проблем посебно треба сагледати и на макро нивоу где су могућности масовног управљања готово несагледиве.
Етика
Основни етички правац јесте да одреди односно да регулише начин увођења импланта без нарушавања структурног интегритета људског бића водећи при том рачуна и о телу и о духу. Етички кодекс можемо према томе дефинисати кроз четири целине:
1. Физичку уградњу тј. надомештање удова, органа и осталих телова људског тела који недостају уз делимично или потпуно враћање њихових функција.
2. Техника нормализације тј. додавање или појачавање одређених функција организма при чему се оно доводи у стање које се сматра нормалнимза људска бића и према ресурсима добијеним рођењем.
Уједно, ове две технике имплантације су етички оправдане и њихова примена је искључиво у медицинским оквирима (како их и саме дефиниције постављају).
3. Имплантирање ради побољшања и проширења већ постојећих функција организма тј. стварање боље верзије човека.
4. Технике преобликовања тј. додавање фунцкија органима које нису карактеристичне за људску врсту (нпр. са циљем да јој се омогући егзистенција у неповољном оружењу – у свемиру, под водом…).
Последње две технике одскачу и дискриминишу људску врсту и по етичким и по духовним категоријама, такође треба напоменути да је сваки компромис са наведеним техикама играње са опстанком нормалне људске врсте.
Legacy
Представљени документ бр. 20. Европске комисије за етику заговара трансформацију људског тела у правцу „функционалне киборгизације“. Средином деведесетих година, настала је теорија која представља Legacy концепт усавршавања бића и може се направити паралела између предложеног документа и принципа поступног усавршавања људског тела (не бића).
Legacy је концепт познат у дизајну компјутерских система. Омогућава надоградњу превазиђених речунарских процеса еволуацијом софтвера током његове експлоатације. Овај принцип је применљив у изградњи бионичког бића и практично нуди најсигурнију методу постепеног усклађивања технологије, потреба/жеља и тела. Legacy концепт (не са том намером), намеће идеју да је основно биће превазиђено али да је истовремено у огромној мери компликовано и још увек функционално те да је његова надоградња ризична и да треба систематски прићи несавршености и постепено надограђивати основу „спољним“ помагалима. При томе се подстиче или унапређује функција основног бића док се минимално нарушава физички интегритет тела. Теорија Legacy може имати примесе хуманости међутим, она не искључује у једном тренутку и потпуну киборгизацију бића уколико се створи потреба за тим. Са друге стране, Legacy језгра се у једном критичном моменту превазилазе и постају неупотребљива када се имплементира довољан број унапређених замена, тада настаје потреба и тренутак изградње потпуно новог бића јер је основно језгро обесмишљено. Концепт Legacy је још увек у нивоу научне фантастике али примена самог концепта указује на развој и усмеравање технологије, етике и правног система. Истовремено имамо и јасну девијацију поимања људског бића које се поставља у позицију несавршеног, потропног и некомплетног.
Закључак
У закључку, документ број 20. полази од потпуно погрешног става да је људско тело недовршен концепт, а даље наводи бионичко усавршавање изнад његове антрополопе датости и нормалности. По овој теорији, сваки човек је само Legacy био-маса што у потпуности деградира и обесмишљава и природно и друштвено егзистирање људске врсте. Уопште, разматрање концепта телесности нема нарочити смисао уколико за основу користимо једино исправно поимање човека као јединог и савршеног бића неодвојивог од сопствене интелигенције и духа.
Све друго је удаљавање и опасно играње са људском врстом.