Контрола интернета: Инверзије електронског тероризма (9)

Настављамо фељтон о контроли интернета, аутора Александра Арсенина. Овај одломак бави се сајбер тероризмом. Основни изговор за успостављање надзора над интернетом је организовање криминалних активности, повреда безбедности и превенција тероризма. Крај 2010. и 2011. година је показала какву логистику интернет може пружити у ширењу мисли и ставова и у удруживању истомишљеника, затим је и у […]

четвртак, 22 марта, 2012 / 14:28

Настављамо фељтон о контроли интернета, аутора Александра Арсенина. Овај одломак бави се сајбер тероризмом.

Основни изговор за успостављање надзора над интернетом је организовање криминалних активности, повреда безбедности и превенција тероризма.

Крај 2010. и 2011. година је показала какву логистику интернет може пружити у ширењу мисли и ставова и у удруживању истомишљеника, затим је и у пракси мрежа искоришћена за организацију и управљање уличним протестима. Власти САД-а су нестрпљиво искористиле прилику да након догађаја у Каиру покрену процедуре контроле интернета што се одлично надовезало на догађаје од 11. септембра и огромној жељи за масовном контролом. Наравно, ови примери немају везе са терористичким активностима, таквом логиком би могли ултимативно обухватити и комплетан комуникациони систем (који јесте под надзором). Оно што је доста реалније јесте слика будућег рата који ће се одигравати у електронском свету у истој мери колико и на бојишту, а тежње су да се будући ратови у потпуности преселе у сајбер окружење. Данас, када говоримо о ратним условима, сведочимо о логистичкој употреби информационих технологија где стратегије обухватају блокирање битних информационих система онемогућавајући свакодневицу и функционисање свих бирократских сервиса, а затим и мас-медијски рад. У кризним условима, тежи се дестабилизацији банкарских система, комуникационих који су данас у потпуности ослоњени на интернет и најбитнијих државних електронских ресурса. У овом тренутку, улазимо у подручје легалне сајбер окупације као вида "демократске" одбране друштвених вредности и сајбер тероризма као одговора на све поменуто. Ова подела је веома битна за схватање легитимности акција које се предузимају у виртуелном окружењу и спрам тога функционишу правни државни и међународни акти.

Тероризам је по дефиницији смишљена употреба незаконитог насиља или претње истим ради присиљавања, застрашивања и усађивања страха властима или друштву, а ради постизања политичких, идеолошких и верских циљева. Из ове дефиниције извлачимо закључак да је правно дефинисана и законита употреба насиља и то су легитимни методи којима посежу западне државе у циљу постизања својих циљева. Од начина представљања у мас-медијима зависи и оправданост разлога и тиме се стратегија ратовања делом преноси у сферу медија и маркетинга тј. у домен информационог рата који претходи стварном.

Информациони рат креира правно и легитимно тло за озакоњење насиља једне државе над другом. Након физичког деловања, информациони рат поново преко мас-медија додатно оправдава методе и циљеве постигнуте након завршених битака. Остаје дакле спорно, када је информациони рат – рат у правом смислу те речи, а када је медијска кампања и даље, поставља се питање – када је сајбер напад терористички акт, а када је само процес једне стратегије

Сајбер напад је незаконит улаз у рачунарске системе употребом информационе технологје, најчешће интернет каналом, а врши се у циљу онеспособљавања система или крађе података. Основну разлику у дефиницији сајбер напада и сајбер тероризма, када је у питању међународни атак, чини циљ и сврха деловања. Када је у питању електронски напад на државне системе у оквирима основне дефиниције класичног тероризма, напад се сматра терористичким актом, у супротном се класификује као појединични напад тј. кривично дело. То нас данас доводи у ситуацију да је могуће вршити организовани терористички напад на једну државу употребом малих (микро) ресурса – група и појединаца који синхронизују сајбер нападе. Такво деловање би било мање опажено скривајући стварне намере организатора – у овом случају државе која врши електронску окупацију. Починиоци кривичних дела су појединци дислоцирани по целом свету, различитих су националности и њихово деловање неће довести у питање међународне односе држава.

Ово нам говори да би било потпуно оправдано сматрати, бар као опомену, било какву серију мини-напада у једном краћем временском периоду. По једној дефиницији, интернет тероризам представља терористичко деловање употребом интернет ресурса у осетљиве рачунарске мреже или веб портале непријатељских влада. У Србији смо дужи низ година сведоци сихронизованих напада албанских "хакера" на српске веб портале не само државних управа већ и компанијских презентација. Ово понашање се сматра "ометањем" и пролази скоро неопажено у очима националних безбедносних процедура. По свему судећи, ради се о толерисању сајбер тероризма који у једном тренутку може добити озбиљне размере. Као пример можемо узети немачку Владу која је у циљу појачања сигурносних државних информација (обухватајући и провајдинг сервис), одобрила нацрт закона и систем безбедносних протокола. Немачка влада дуго година покушава умањити утицај међународне индустријске шпијунаже од стране кинсексих криминалних група и нацрт закона је корак ка успостављању виших безбедносних мера. У истом рангу је реакција израелске владе која је електронску крађу неколико десетина хиљада кредитних картица од стране саудијског починиоца, окарактерисала као терористички акт док је годину дана раније, Микел Тамет, шеф естонског координационог комитета за одбрану од сајбер напада поводом напада и блокаде електронских система Естоније изјавио: "То је врста тероризма. Чин тероризма није да се украде од државе или да се она чак освоји. То је, како сама реч сугерише, да се сеје сам терор… ЕУ и НАТО морају да утврде своје доктрине и позицију у погледу тих напада и како изаћи на крај са њима.". Естонија, чланица ЕУ и НАТО-а од 2004. године, позвала је обе организације да размотре мере за реаговање на сајбер нападе. Земља је такође затражила од Брисела да покрене то питање на самиту ЕУ и Русије у Самари.

Класичан или сајбер

Да би прецизније утврдили разлику и принципе терористичког модела у сајбер свету, сагледаћемо дефиниције у ширем контексту. Садржајно, у терористичком акту је заступљено: насиље, сила, претња, страх, насумични одабир циљева и жртава, систематски приступ, психолошки ефекат и политички, верски или идеолошки разлог.

Циљ јесте масовни страх и колективна штета где не постоји директна веза између терориста и жртве (напад није усмерен према жртви већ према широј заједници). Према карактеристикама злочина и кривичног дела, заједничке црте су: против правност, друштвена опасност, дело човека и виност учињеног дела. Овим, субјекат заузима посебно место у делу али га од терористичког акта спаја или одваја мотив (терориста = борац за слободу, строго правно гледајући). Међутим, у оквирима злочина постоји радња, намера, објекат и субјекат кривичног дела. Стога можемо закључити да се у сајбер простору, организовано кривично дело (саставом више дислоцираних појединаца или група), не мора и обавезно окарактерисати као терористички акт. Битно је дакле, радити на принципу дефинисања појма тероризма где ће се водити рачуна, не према починиоцу (да ли је то терориста или борац за слободу), већ према жртви, како је то и уобичајено код других кривичних дела.

Разграничење типа поменутих криминалних дела је битно ради поставке националне стратегије у одбрани напада и решавању међународних кризних ситуација. Када имамо искуства толерисања масовних сајбер напада сматрајући их појединачним случајевима, превиђамо могућност реалне одбране, а према томе креирамо и спољне односе. Уколико се, сајбер напади из поменутих примера, констатују као терористичко деловање (макар и са формалном штетом), имамо могућност стварања шире одбране и покретање разних политичких питања у међународној заједници. Тиме озбиљно решавамо одступницу од било каквог интезивирања напада и појачања кризе и ризика у сајбер свету.

Nullum crimen, nulla poena sine lege

Сајбер напад, усмерен на системе од националног значаја јесте тероризам без обзира на величину нанете штете. Формализовање мањих инцидената доводи до стања прекомерне толеранције и неминовно нас очекују тренутци озбиљнијих криза у сајбер свету. Тим стањем пружамо време потребно за организацију и успостављање значајних мрежа појединаца и криминалних група које се тада, са већим ресурсима, устремљују на битније системе узрокујући много веће последице. Поред наведеног, толеранцијом, широј заједници дајемо основ за легитимитет деловања у сајбер простору када "ситан" сајбер преступ постаје друштвено невидљив и безначајан (чак, друштвено прихватљив и разумљив).

Хипотетички би могли претпоставити, шта би се у правном свету догодило када би се остварила претња великог броја "ситних" сајбер група усмерена против једног државног система. Да ли би се по тренутним законским актима ово дело сматрало међународним тероризмом или "обичним" криминалним преступом зависи од низа околности обзиром да закон и међународно право очигледно не може ауторитативно стати иза овог проблема.

Друштвене прилике представљају детерминанту која у каснијем редоследу збивања "подешавају" тумачење закона, а спрам тога и однос према инцидентним ситуацијама у сајбер простору. Јасно је видљиво да прецизно дефинисање догађаја у информационим мрежама мора имати много одређенију форму која омогућава квалитетно очитавање намера и процесуирање са недвосмисленим ставовима.

Контрапозиција

Враћајући се на почетак, пажњу морамо држати на идејама да се кроз спровођење мера контроле интернета врши превентивни надзор активности на мрежи. Реално је поставити питање оправданости оваквих мера које дефинитивно не могу пружити правно валидну информацију за покретање било какве безбедносне иницијативе. Насупрот томе, владавина информатичког тоталитаризма би поред повреде и угрожавања приватности грађана, допринела легитимности политичке сајбер шпијунаже на међународним нивоима и ставило ван контроле сваку иницијативу покренуту од стране државних институција.

Посматрајући проблем од стране полицијског деловања, уколико се спроведено криминално дело усмерено против друге државе не процесуира као терористички акт, починиоца дела кривично гони локална полиција и ставља га под актуелни закон државе у којој је ухваћен. Није лоше узети за пример "лаки" сајбер криминал актуелних албанских "ослободилаца" који и у случају да буду процесуирани и кривично гоњени одговарају пред локалним законом и спорном тумачењу дефиниција сајбер криминала без обзира на штету нанету у другој држави.

Притисак власти да успостави тоталитарни надзор интернета сада губи смисао јер очигледно не решава основне проблеме у доменима из којих узмају атрибуте и разлоге за наметање владавине и идеологије потпуног надзора.