Конфедерација синдиката: Нема спаса за оне који се не сналазе на тржишту

Koнфедерација синдиката Републике Српске сачинила је Приједлог за нову индустријску политику.

Мишљења смо да је задњи тренутак за спашавање индустрије! У том циљу покрећемо иницијативу и остављамо је отвореном за све добронамјерне који дијеле изнесени став и мисле да могу доприњети том процесу.

Значај индустрије за привредни и свеукупни развој произилази из њеног вишестраног утицаја на тај развој. Наиме, индустрија својим развојем утиче на револуционисање начина производње у свим осталим гранама привреде, а на одређени начин и у непривредним делатностима и тако постаје основни чинилац укупног друштвеног и економског развоја.

И данас су развијене оне земље које имају развијену прерађивачку индустрију. У ЕУ документу (ЦОМ(2010) 614 од 28.августа 2010. године) стоји:

„Европа треба индустрију јер јединствено европско тржиште од 500 милиона порошача, 220 милиона радника и 20 милиона предузетника кључни је инструмент у постизању конкурентне европске индустрије.

Једно од четири радна мјеста у приварном сектору ЕУ је у прерађивачкој идустрији, а око 80 % свих послова истраживања односи се на индустрију. Да би ЕУ била конкурентна на тржишту, њена индустријска политика мора почивати на иновацијама, јер иновације су кључни покретач продуктивности, повећане енергетске и материјалне ефикасности, унапријеђених производа и услуга и стварања нових тржишта. Да би стање индустрије било побољшано, мора бити подстицано".

Индустријски секор је некада запошљавао око 225 000 радника у БиХ. Техника и технологија, нарочито у металопрерађивачком сектору били су поријеклом из Њемачке, Швицарске, Аустрије. Уз то, производи металне индустрије имали су потребан квалитет захтјевно за западноевропско тржиште, наши произвођачи дуго су присутни на овом тржишту, а имали смо веома обучену, квалификовану, стручну радну снагу са развијеном индустријском културом. За 50 година развоја, нарочито је високе домете постигла војна индустрија, која је плански била формирана у БиХ.

Сматрамо да је немогуће да је све ово пропало те да би улагања у металопрерађивачки индустрију била оправдана, а опоравак је био могућ у кратком периоду.

Велика шанса за индустријске произвођаче да се на велика врата поново врате на европска тржишта, а након што су се западноевропски купци увијерили да производи из Кине, Тајвана и Јужне Кореје иако су и даље јефтинији, нису могли одговорити захтјевима тржишта, јер су купци жељели европско поријекло производа и заштиту од јефтиних, неквалитетних и непоузданих азијских производа.
Сматрамо да се углавном није адекватно реаговало на ову велику шансу за металопрерађивачку индустрију. Разлози су бројни, наведимо неке:
• Прихваћен је нечији туђи концепт, који није уважавао развојне интересе, тје није било политичке воље или није било налога да се развија ова грана индустрије
• Закаснило се са реструктуирањем предузећа како би се могла носити са жестоком конкуренцијом на овим тржиштима
• Владе нису биле спремен да направе резове у државним предузећима, са циљем одвајања социјале и њиховог збрињавања на други начин.

Као што знамо вријеме је изгубљено, дугови према јавним приходима су угушили предузећа, држава није могла наплатити готово ништа кроз стечајеве таквих предузећа, радници су остали без посла, приватизација је лоше спроведена, алтернативне стратегије развоја нису дале још никакве резултате, сви су изгубили, а и данаа имамо потпуну дезорјетисаност у ком правцу треба поћи.

Сматрамо да је још увијек могућ развој прерађивачке, а посебно металне индустрије и да је то један од праваца развоја и опоравка за релативно кратко вријеме. У прилог изнесеној тврдњи стоји и изјава Проф. Томаша: Досадашња привредна структура у Републици Српској мора се мијењати, јер имамо релативно мало учешће индустријске производње у друштвеном производу.

Претходне костатације и постојеће стање у прерађивачкој индустрији, говоре у прилог да се мора прекинути са досадашњом нашом праксом деиндустријализације (као корак уназад). Разлог више је и чињеница деиндустријализација подразумијева и деурбанизацију, односно развој руралних подручја. Тај процес подразумијева претварање некадашњих индустријских радника у сељаке или стварање сељака од младих генерација, јер туризам и комплементарне услужне дјелатности не могу апсорбовати пуно радника. Уз наведено треба нагласити да су то анахрони и непопуларни процеси са културолошког, социолошког и цивилизацијског становишта. Код стратешког планирања о овоме се посебно треба водити рачуна.
За заустављање пропадања индустријских капацитета, морамо извући неке поуке, користећи научене лекције из прошлости, при чему се залажемо за:

1. Да се прекине досадашња пракса у области приватизације, јер досадашња приватизације у већини случајева се односила на прибављање погодних локација за људе који су приватизовали имовину, те су све урадили да угасе програме, отпусте људе и наставе са уносним пословима за властите интересе, често неплаћајући порезе и основна давања,
• најхитније завршити процес приватизације,
• инсистирати на доследном провођењу уговора и предузеимати акције мониторинга,
• у случају кршења и минималних отступања, уговоре раскидати.

2. Да се заустави пропадање предузећа и напусти досадашња политика „спасавања фирми које нису могле преживити на тржишту“ уз огромна улагања, а при том је евидентан изостанак реалне воље, стручности и ангажмана унутар њих самих. Поред енермних директних улагања у овакве фирме, много средстава је уложено кроз одлагања пореских обавеза, одлагања плаћања пореза и доприноса, одлагање плаћања за комуналне услуге, струју, воду…

3. Да се окренемо развоју, што је могуће само под надзором и уз помоћ државе, јавно приватним партнерством односно станим инвестицијама, које треба привући. Било би најбоље ослонити се на развој страних фирми или ићи у свијет и гладати шта се како ради.

4. Питање ефикаснијем и осмишљеном процесу реприватизације (куповини многих предузећа од стране Владе) јер Влада купује предузећа и ништа битно не преудузима да би се оне учиниле ефикасним. Чињенице и искуства из купљених предузећа говоре да „нова предузећа“ не могу пословати на старим основама, јер да су могле не би пропале. Влада је постала најбољи купац, али лош управљач, зато треба:
• Осмислити одговор на питање шта са купљеним предузећем, прије уласка у процес куповине,
• Смишљено куповати фирме од стране Влада, што подразумијева, постојање плана реструктуирања и реинженејринга, са циљем да се у функцију стави имовина огроме вриједности. Реструктуирање и инжињеринг су болни процеси и у суштини значе почињање из почетка на савим новим, тржишним основама.
• реструктуиране фирме треба да воде стручни и добро плаћени људи, да полажу рачун Влади како власнику.
• Предузећа треба помагати и јачати са цилејм да постану јаке и модерне те као такве, постану носиоци развоја и коперације одређених простора,
• у новим реструктуираним фирмама, задржати само програме који се уз брза иновирања могу, упустити у тржишну утакмицу на свјетским тржиштима,
• програме који се „напусте“ реструктуирањем повјерити малим предузећима и са њима успоставити кооперантске односе; што се своди на стимулисање предузетништва,
• основати фонд за развој реприватизованих фирми.
• Након што овакве фирме буду ојачане продавати их, а зарађени новац улагати у реприватизовани фонд.

5. Укључивањем факултета и института стимулисати иновационе активности у предузећима, школовање инжењерског и мајсторског кадра.

6. Изналажење тржишта путем конзуларно дипломатске мреже.

7. Јавне набавке, прилагодити потребама домаћих предузећа.

8. Пореску политику подесити да се плаћа велики износ на имовину која није у употреби, а стимулисати путем пореских олакшица фирме које користе ресурсе,

9. Стварање погоднијег пословног окружења:
• Смањити таксе и порезе,
• Донијети законе, где би стварали услови да сваки пословни подухват буде сигуран, где би се плаћало на вријеме, где би се извшавали налози суда

10. Растеретити предузећа претварањем дуга у акцијем (од нагомиланих обавеза из прошлости),

11. Са декларативне подршке и јалових обећања према малим и средњим предузећима, прећи на конкретне облике подршке, јер их сада само гушимо бројним таксама, порезима, доприносима и бројним баријерама, те тако присиљавамо на „рад на црно“ и у обиму који је потребан за пуко преживљавање њихових власника

12. Оваква опредјељења, подразумијевала би и:
• Да се са рјешавњем социјалних проблема пређе на рјешавање привредних, те да се у односу на административне послове почене да фаворизује производни рад
• Смањење администрације, која се нагомилала у огромном-неподношљивом броју, а запослена по проблематичним критеријумима
• Већа улога локалних заједница за развој и запошљавање на својој територији, а не само измишљање нових такси и њихово убирање

Све набројане активности и замисли могу бити проведени уз помоћ и материјалну подршку Владе, а један од сценарија је да се у оквиру Министарства успостави одјељење за развој које би радило на осмишљавању горе наведених активности.
Да је све набројано могуће, потврђују примјери из Србије (ФИАТ и многи други). У том циљу и ми треба да искористимо „пресељења прљавих индустрија“ из ЕУ, о чему се прича и ових дана, нпр. трактори и вагони из Пољске.

Предсједник
Обрад Белензада

konfederacija sindikada obren belenzada