Концерт за музичке читанке: Цијена? Ситница!

Пола сата након завршетка концерта Симфонијског оркестра бањолучке Академије умјетности и даље сам се, истина – другим поводом, чудом чудио. Наиме, у дну афише концерта, на листи обавезних покровитеља, нашла су се и два "физичка лица", двојица пијаниста – Арсен (Чаркић) и Зоран Јанковић. Зашто? Откуд они ту? Зар није вријеме мецена давно иза нас? […]

субота, децембар 17, 2011 / 08:53

Пола сата након завршетка концерта Симфонијског оркестра бањолучке Академије умјетности и даље сам се, истина – другим поводом, чудом чудио.

Наиме, у дну афише концерта, на листи обавезних покровитеља, нашла су се и два "физичка лица", двојица пијаниста – Арсен (Чаркић) и Зоран Јанковић. Зашто? Откуд они ту? Зар није вријеме мецена давно иза нас?

Ако јесте, а нема сумње да јесте, шта ће Чаркић и Јанковић на листи оних који су, на овај или онај начин, помогли да се концерт Симфонијског оркестра одржи? Одговор на ово питање је, у ствари, неприродно једноставан: два наступа Симфонијског оркестра коштала су 3.5000 марака, али је, дан прије концерта, у каси оркестра, а за потребе хонорара, недостајало 200 марака. Чаркић и Јанковић су из својих новчаника (или џепова) додали неопходне паре и концерт је, срећом, одржан.

У држави у којој је један тенисер неупоредиво важнији и моћнији од двојице предсједника (што само свједочи о немоћи овдашњих државника, никако о некаквој необјашњивој моћи спортиста), овакве ствари су, наравно, итекако могуће. Елаборација је непотребна, довољно је само подсјећање: два концерта Симфонијског оркестра одржана су у Банском двору за мање од 14 часова, а публика је, via аплауза и високофреквентних легура самогласника и сугласника објаснила како је наречени концерт примила. Али, све је то залуд пред сазнањем да је концерт могао бити отказан због 200 марака!

Аутопут против концерта

Сат времена прије одржавања другог концерта свечано је отворен фамозни и дугоочекивани ауто – пут, у чије се постојање, упркос силним фото, видео и очним доказима, оправдано сумњало. У тренутку када је Милан Савић свирао завршне ставове Листовог "Плеса мртвих" (и то како свирао!) пред хотел "Босну", који је од Банског двора удаљен једва десетак метара, стигао је Новак Ђоковић, којем су се, одмах, не часећи ни часа, придружили себи важни, а истински биједни људи.

За та два дана "скрхана" је, вјероватно, незамислива гомила блага, али шта је то наспрам самозадовољне слике великог везира? Поштено је рећи да сва та државничка и полтронска камарила није ни знала за концерт Симфонијског оркестра, али је још поштеније примијетити да нико у сали Банског двора није знао да се у том тренутку отвара некаква цеста или да двојица предједника губе главу и образ не би ли што прије дошли до првог рекета свијета. Али, то поштење не умањује описану језу, која у себи генерише далеко већи проблем, проблем који у питање доводи опстанак културе у Српској.

Нема сумње да ће доказани аматерски пројекти разних (псеудо)институција и појединаца и даље добијати подршку и паре оних који подршку и паре дијеле, али питање је да ли у таквом поретку ствари има мјеста за један, два или три концерта Симфонијског оркестра? Очигледно да нема. Или, ипак, има, али то већ зависи од степена преговарачког умијећа диригента оркестра и од расположења божице Фортуне.

Ако за овакав концерт нема пара – за шта онда има?

Ако организаторима оваквог концерта недостаје 200 марака да исплате хонораре гостујућим музичарима – коме онда не недостаје?

Ако Бања Лука не може барем једном мјесечно да има овакав концерт – шта, онда, може?

Једно је, ипак, сигурно: сав онај политички и медијски каламбур који је сјатио око свјетског шампиона тога дана (уз напомену да сами никада неће постати шампиони, ма колико се сликали и дружили са прослављеним редитељима и спортистима) одредио је себи цијену. Све њих заједно могуће је, послије концерта Симфонијског оркестра бањолучке Академије умјетности, купити за 200 марака! Ако се нађе неко довољно луд да понуди и толико.



0 КОМЕНТАРА

  1. Добро је скренути пажњу на овакве срамне потезе организатора и креатора културе и музичке и сваке друге у Бања Луци, али и у РС. Имао бих што-шта да напишем у вези својих личних искустава као једног од конзумената, али и ствараоца културног идентитета људи са наше стране Дрине, али нећу овдје, јер је све јасно из овог горе текста. Култура у граду на Врбасу је добила на масовности али квалитет се опасно урушава. Много је надобудних и жељних мрвица славе са туђих столова, а мало је оних који могу да буду те славе достојни. А, како код нас постоји обичај да се све може надувати и фризирати онда и не чуди да је слика односа према истинским ствараоцима више него суморна и поражавајућа. Само по себи се поставља питање чему излагање бламу и мукотрпном представљања проблема људима који су имали од музичке културе само ону кад су морали ићи на час музичког васпитања у основној школи. Музика испод шатора и по кафанама је пуно распрострањенија и то је код нас испред стварне умјетности на жалост. Упркос многим талентима који су способни да прекрече боје провинцијализма и који би могли да нам у пуном свјетлу освјетлају образ на било којој реномираној сцени у свијету. Овако поред талената остаје нада да ће ово што имамо сада као срамоту промијенити нека генерација која ће збивања из политике али и умјетности заокренути за 180 степени на славу овог народа али и смисла тог дјеловања уопште.

Оставите одговор