Комунисти успешно разбили српску ћирилицу – насљедници настављају противуставним деловањем

Српска власт и лингвисти после 2006. године противуставно задржавају у српској јавности окупационо хрватско писмо из 1914-1918. године које су комунисти, као алтернативно писмо, наметнули.

петак, 20 новембра, 2020 / 15:51

До данас 90 одсто Срба пише латиницом, натуреном преко српских институција и школства у време Брозове југословенске државе после 1954. године. преко наметања Србима обмане зване „богатство двоазбучја“ које није у пракси опште европске и светске језичке струке

Пише: Драгољуб Збиљић

Члан 10. Устава Србије

Народ је 2006. године изгласао незамењивост ћирилице у матичном језику Срба на овај јасан начин: „У  Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо“, чиме је и српски народ ушао у породицу европских народа с једним писмом у свом језику.

Страна 17.

Правопис српскога језика Матице српске је 1993. и, поново, 2010. године противуставно прописао писање српскога језика алтернативним писмима. и српским (ћириличким) и хрватским (латиничким) писмом из времена српскохрватског језика, што је јединствен случај у свету којим је један народ разбијен по писму у свом језику.

1. Српску хиљадугодишњу историју карактерише непрекидно насилно наметање латиничког уместо ћириличког писма

Целокупна српска општа и културна историја у последњих нешто више од хиљаду година позната је јер је потврђена по наметању Србима туђег, латиничког писма у писању српског језика. Врста  насиља против српског ћириличког писма зависила је од историјских околности и геополитичких стратегија, па је у Срба наметање латинице било кад жешће – преко законских забрана српске ћирилице, кад блаже – наметањем латинице политичким средствима без формалне забране ћирилице.

Голо насиље против српске ћирилице забранама нехуманим законима и(ли) уредбама неизоставно је примењивано у свим окупацијама Срба, посебно жестоко у током окупација Срба у време Првог и Другог светског рата. Једино турска окупација није подразумевала замену писма код Срба, а ћириличко писмо било је у службеној употреби и на Порти у време највеће моћи Турске царевине.

Код Срба који су били примили (насилно или вољно) римокатолички верски обред после 1054. године латиница се подразумевала за Србокатолике јер је латиничко писмо код словенских народа било неодвојиво од католицизма, као што је ћириличко писмо било неодвојиво од православља. Католицизам и латиничко писмо тог дела Срба умногоме су олакшали асимилацију тих Срба углавном у Хрвате, што се завршило у време југословенске државе, нарочито у време к0омунизма.

2. Југословенски комунизам се показао успешнији затирач ћирилице у православних Срба у поређењу са свим претходним окупаторима Срба

По ономе што се догодило са српским православљем, са српским ћириличким писмом и с разбијањем општег српског духовног и националног идентитета, југословенски комунизам се показао, на дуге стазе, много успешнији од свих српских ранијих окупатора и српских непријатеља кроз претходну десетовековну историју. Комунизам је био у прилици да буде успешнији од свих других српских окупатора и непријатеља из два разлога.

Прво, својом јаком пропагандом, подржаном и са стране и изнутра, после 1945. године, када је краљевски систем владавине замењен комунистичким (безбожничким) системом владавине, као одомаћен непријатељ Срба, комунизам Јосипа Броз је вршио сталан идеолошки прогон православних Срба, разбијањем српског народа у вери на растући број неверника и православаца, разбијањем Срба у идентитету, у православној духовности и по писму (деобу на латиничаре и ћириличаре, уз увршћивање ћириличара у „неподобне Србе“ и њихов политички прогон уз прогон и замену српске ћирилице хрватским латиничким националним писмом, које је формално имало „равноправан“ статус с ћирилицом, а у пракси је   статус ћирилице био понижавајући, јер је комунистички план био исказан кроз замену ћирилице у јавности, што се посебно успешно спроводило на лукав начин озваничењем назива „српскохрватски“ и „хрватскосрпски језик“, па је у „српскохрватском језику“ подстицана на све начине замена ћирилице латиницом, док  то, наравно, није било допуштено у „хрватскосрпском језику“).

Српски политичари су покушали да се одупру антисрпској политици комуниста у Југославији, па и полатиничавању Срба, али су доживели на самом почетку оштру осуду југословенских комуниста, па су убрзо на власт долазили само они који су подржавали антисрпство и антићириличарство или који су били у вези с тим „ћутолози“.

У југословенском комунизму Срби су могли да напредују само ако би се јавно стално изјашњавали против „српског национализма“, против српског православља и против српског ћириличког писма. Остаци и следбеници тих тадашњих Срба веома су видни и моћни и данас као формални настављачи комунистичког „богатства  двоазбучја“ (али „двоазбучја“ само код Срба у њиховом језику, а не у хрватском језику или данас и у „босанском“ и „црногорском језику“), а суштински они следе пут настављања довршавања латиничења Срба.

Нажалост, српска власт и српска језичка наука и струка у језичким институцијама још није стала на страну српскога народа и његове већине која је изјаснила на референдуму 2006. године за Члан 10. Устава у коме је усвојено европско и светско правило праксе да се народ не дели по писму у свом матичном језику. Али власт и лингвисти у својим доменима не држе страну народа, него страну српских непријатеља и окупатора у вези са српским језиком и његовим (ћириличким) писмом.

Све српске власти већ 14 година одбијају да усвоје усклађени с Уставом Закон о службеној употреби језика и писма, а српска језичка наука и струка и даље се држи противуставно „богатства двоазбучја“ које је, у ствари, лукава комунистичка пракса примењивана само на Србе да би се до краја завршила планирана фаворизација хрватске верзије латинице као замене за српску ћирилицу.

3. Закључак:

свако полатиничавање Србима је у историји доносило као  последицу – губљење слободе и њихову асимилацију или протеривање са својих огњишта

Српски народ је тако – захваљујући дуготрајним пропустима српске политике, српске власти и српске лингвистике у вези са својим писмом – навикнут на туђе писмо и практично слуђен (видети како је српски народ дуго и успешно слуђиван, после стварања комунистичке Југославије, у делу Ђуре Пракљаче – Ђорђа Панзаловића  „Слуђени народ“, Атлантик ББ, Бања Лука, 2018) па је неспреман да већински лако схвати како ће се насилно спровођено полатиничавање Срба одразити на будућу историју српскога народа.

Досадашња историја српског народа практично је потврдила  да је свако полатиничавање Срба водило у каснију бржу или спорију њихову или асимилацију, или губљење слободе и(ли) протеривање са својих огњишта. А асимилација Срба није никада била могућа без претходног покатоличавања и полатиничавања.

Српске власти и лингвисти данас нису способни или нису вољни из неког пређутног разлога да се сете зашто је неопходно да се испоштује српска воља у Члану 10. Устава Србије. Нажалост, српска средства обавештавања данас (осим Балканске геополитике – блога Зорана Милошевића, СКЦ „Ћирилица“ и Фронтала.рс) сва су посвећена готово само смрти од „ковида 19“.  



Коментариши