Комшо и Џафи признали независност Српске

Освануо је дан након што су ова два мала помоћника НАТО-Божић Бате нагласили релативност своје функције као представника муслиманског плебса, те доказали да државна заједница БиХ нема неку посебну потребу постојања. И ништа више.

среда, 16 децембра, 2020 / 14:19

Пише: Дани(ј)ел Симић

Неће пасјалук већ право. „Суверена и недјељива и трућ трућ БиХ“ никоме не недостаје у свијету. Ништа се неће промијенити у односу Русије према Сарајеву, али хоће у односу Москве према Бањој Луци.

Руси су традиционално мирољубиви и никако да у одређеним стварима обаве перестројку. Бар у нивоу свог претјерано досљедног поштовања међународног права, па их треба мало погурати као у случају Украјине. Сада су Шефик Џаферовић и Жељко Комшић, у смислу приснијег и директнијег односа према Бањој Луци, погурали ствар код Лаврова до дигнута три прста при уласку у авион.

Клириншки шибицари

Њих двојица сигурно не би испољили овакво јалијаштво у дипломатији, да је ово вријеме када Сарајево стријепи да ли ће Русија отписати гас којим се гријало током рата, као клириншки дуг. И ту погодност, која ништа не доприноси Српској, омогућио им је својом посјетом Владимиру Путину Србин. Небојша Радмановић. Правдајући се, притом, да то чини као предсједавајући Предсједништва БиХ. Или нешто слично.

Русија је БиХ јединој исплатила клириншки дуг у новцу 2017. године. Доброчинство наша исламизирана браћа брзо заборављају. Лавров је зато одмах упутио поруку правим налогодавцима овакве одлуке, рекавши да је Комшо и Џафи нијесу донијели самостално.

Тиме посредно и њих обавијестио да им је он шеф, обзиром да је Русија чланица Савјета за проведбу мира. Они до миле воље могу одбијати састанак са Лавровом, али глас Русије у стварном колективном господару државне заједнице Српске и Ефбиха остаје. Уз један ситан вето, у својству сталне чланице Савјета безбједности Уједињених народа.

Сарајстанске чмарологике

Ниво послуха страном фактору се бодује и основни је критеријум за учешће у политичком животу Сарајстанске чаршије, а државну заједницу БиХ управо њен муслимански саставак брука и чини неозбиљном до непостојеће.

Колико год било прелицемјерно и малигно када Џаферовић говори о „некритичкој подршци Русије свему из РС“, барем у односу како се понашају САД и какво простачко и недемократско насиље испољавају према Српској већ три деценије; управо је традиција муслиманских представника да у међународним посјетама заступају само себе и своју националну заједницу. Не хајући за скандал и љутње.

Српски политичари никада не би ни помислили да се не састану са америчким министром иностраних послова који би им дошао у госте. Једним дијелом јер су кукавице, другим, нажалост мањим дијелом, јер су Срби још једини који у Дејтонској Долини Плача воде рачуна да се „не брукамо пред странцима“.

Тај СФРЈ-осјећај патриотизма и обавезе према „домаћем“, главни је српски политички комплекс, без разлике у власти и опозицији, те главни разлог спорог осамостаљивања Републике Српске. Томе искључиво воде природни закони тржишта и сигурности, односно опште прилике и претјерана агресија у кампањи за њено развлашћивање, него што ту постоје неки измаштани „великосрпски пројекти“, које измишљају ефбиховски медији да плаше дјецу и старце пред спавање.

Шта је тачно Ердогану Алија оставио у Аманет?

Просто озбиљни државни планови за независност не постоје, колико ни табла са именом др Радована Караџића на студентском дому на Палама. Али су зато плоче са сатанизовањем читавог једног конститутивног народа остале већ кад се сиђе са Пала до Вијећнице, а и у градовима широм Ефбиха.

Као светиње, у које се не смије дирати, без обзира на њихову цивилизацијску недопустивост. И то је једна велика побједа у пројекту затирања српског идентитета и свођење истог на прекршај, ако већ не на злочин вриједан кривичног гоњења.

Небројено пута су се и у наше име муслимански представници, као недавно у случају кризе у Нагорно Карабаху, сврставали на страну коју можда друга два конститутивна народа не подржавају. Или, барем, Српска као држава у савезу не подржава било какво мијешање у тај сукоб и недипломатски отворено сврставање на једну страну?

Без обзира на макар општу жељу за уздржаношћу, Џаферовић је упутио подршку предсједнику Азарбејџана Алијеву.

То што се госпођа министарка Бисера састала са Лавровом, након што је он био у посјети држави Српској којој она заговара нестанак, најбоље говори о озбиљној увријеђености или о унутармуслимански прокламованом поштовању те све лабавије и лабавије „државне заједнице“ настале у Дејтону крајем 1995. године. Сад га датумски све нападније покушавају помјерити прослављањем, да не би пао на православни празник Аранђеловдан.

Бања Лука је баш стојички поднијела говор Ахмета Давутоглуа испред џамије Ферхадије у љето 2016. године. То је био велики потицај за муслимански екстремизам у Ефбиху и велики бесплатан допринос српског народа смиривању међуетничких тензија. И на том обрасцу функционише мир у БиХ. Нажалост, као и све остало, искључиво једнострано.

Вријеме је да Додик посјети Лукашенка

Подршка БиХ у временима кризе или рата, нешто је драгоцјено за домаћу јавност у иностранству и тиме сви сем српских представника редовно тргују. Џафи и Комшо су правили ексцес за медије Запада. На њихову жалост, само овдје код куће је неко то и примјетио.

Могао би Милорад Додик стога, баш због овог безобразлука муслиманских представника, да изађе са једним гратисом и посјети Александра Лукашенка за вријеме док је још носилац титуле „предсједавајући Предсједништва БиХ“.

То би се њиховим господарима у Вашингтону, гдје га Бајден сигурно неће скинути са црне листе, изузетно допало да чују уз јутарњу кафу.

А и какво је то поштовање интереса те неке БиХ, кад је предсједавајући Предсједништва на црној листи неке од земаља, које тврде да су пријатељски оријентисане? Нада муслиманских политичара у промјене са коначним потврђивањем Џозефа Бајдена као новог и сумњиво изабраног предсједника Сједињених Ентитета Америке, толика је да себи дају за право понашати се као да су Жељка Комшића изабрали Хрвати и онда он у њихово име има право да хистерише као скандал дама, јер се Лавров састао и са Драганом Човићем прије њега.

Како оно иде: Угасе свјетло у Предсједништву, па свако са своје стране иде да склоне Српску заставу?

Није посао за спољнополитичког представника суперсиле, који је очигледно дошао из пријатељских разлога и строго поштујући Дејтон у смислу да остаје два дана, а не иде до Бање Луке као прошли пут, јер ће ето скокнути и до Београда и Загреба успут; да гледа какве су заставе извјесили домаћини који га дочекују као носиоци највиших државних функција у земљи. То је хохштаплерски неозбиљно. И боље да то нијесу помињали уопште.

Уколико имате неки проблем везано за то да ми на територији Српске не желимо да истичемо наметнуту жутоплаву крпу косоварско-украјинско-квазиеуропејског педигреа, октроисану од стране „високог представника“ ОХР намјесништва и један од главних доказа да БиХ није никаква суверена држава, кад јој странци цртају и намећу заставе; онда дођите до Српског Сарајева па нам то објасните.

Довољна је срамота што је уз грб Руске Федерације стајао „амблем“ који смо у кружном облику прелијепили преко двоглавих орлова широм Српске, што у смислу подсјећања на заједништво српско-руског византијског исходишта симболички и пропагандно-политички аутогол Републике Српске и велики успјех муслиманско-хрватске федералне уређености.

Слободно се може рећи понос при дугом списку резултата у преданом раду на затирању српског националног идентитета у државној заједници БиХ. Ту, наравно, иде и грб неуставно главног града Бање Луке, сада и у мозаику на плочнику испред улаза у Палату Предсједника.

Да све буде горе, постоје фотографије из протокола, које свједоче састанак Додика и Лаврова уз присуство жуто-плаве крпе.

Злочин је бити Србин, између осталог, због малигног руског утицаја на Балкану

Ниво самодовољности и потпуне схизофреније у медијима Ефбиха, са нагласком на америчко-арапске кабловске телевизије са студијима још у Загребу и Београду, прешао је већ у фазу сталног тровања односа унутар БиХ.

Формира се паралелна стварност уз измишљање „великосрпске агресије“ која не мирује, да би се одржавала психологија потебе рата за територију. Умоболна, ако ништа, у економским и демографским условима који узрокују непрестано исељавање и пад наталитета са обе стране ентитетске границе.

Раме уз раме са тим иде и „малигни руски утицај на Балкану“, те се просипају новци у врећама да се скреће пажња са стварних проблема у Ефбиху. Али и Српској, те се пише и брбља о злој, злој Русији. У њој неки диктатор, Путин му је име, сједи у полумраку, пуши и лашти атомске бомбе, спремајући се да сваког часа, довољан је само један тренутак опуштања, „нападне слободољубиве Американце и остатак слободног свијета“.

А оно наш Владо

То што је Србима у Српској дошао Лавров, то је исто као да је дошао Владимир Владимирович Путин лично. И они су се баш добро опеглали и опрали зубе, били поносни и весели, али тешко да су шта корисно договорили на ползу народа серпскога. Нијесу се могли сјетити барем да државна РТРС пушта седам дана маратон руских филмова.

Када се Србија споји на Бугарску и Турски ток, који испод Црног мора води све до налазишта у Русији, а то ће свакако бити јер је и Мађарска донијела одлуку да се прикључи, тада ће гас из Русије моћи доћи до Зворника по повољнијој цијени.

Два дана најобичнијег дневнополитичког клапуњања, доводе до закључка да се озбиљније причало о вакцинама против смртоносног вируса грипа, него о прављењу гасовода до топлане-електране у Бијељини или Бањој Луци. Или Српском Сарајеву.

Зашто ово џигеранско понашање Џафија и Комше, не би био потицај руској дипломатији при лобирању да се Српска, или компанија из Српске издвоји у условима за повољнију куповину руског гаса, а ми да видимо да ли би уз помоћ тога могли да подигнемо запосленост и општи стандард становништва? Шта то мијења за привреду? Шта то треба урадити да се припремимо?

Домаћини или просјаци?

Уколико се причало, и и даље са Русијом разговара само у нивоу тога шта они нама могу да поклоне, онда је то психологија Невладинића које неко читав живот преплаћује да пишу очигледне глупости. Стварају свијест по којој нам САД и ЕУ малтене дају новац да би уопште могли да једемо, јер њима који тако обликују јавно мнијење заиста и дају.

Што се Руса, или било које друге стране земље тиче, нама треба идеја шта њима можемо да направимо и продамо, те поштено платимо оно што они имају, а ми не. Не да будемо просјаци и ситни преваранти, које наводно кроз „колективно предсједништво“ заступају неозбиљни ликови попут Комшића и Џаферовића.

Тако никад нећемо бити самостални, без обзира што су нас баш они јуче признали.



1 КОМЕНТАР

Оставите одговор