Комшо би правио музеј нечега што не постоји и то на територији Српске

Љиљан Комшић, муслимански члан Предсједништва БиХ данас је у свом говору, наравно, пропустио да каже како је на списку од прије 10 година, најмање 500 живих људи, те да је директор меморијалног центра у Поточарима сахранио оца страдалог у Братунцу 1992. године.

недеља, јул 11, 2021 / 14:51

Поштоване мајке Сребренице,

Драги пријатељи,

Представља ми изузетну част бити с вама овдје данас, поводoм завршетка једног и почетка другог важног пројекта за Меморијални центар у Поточарима. Завршетак радова на обнови крова у Фабрици акумулатора и презентација пројекта "Музеја геноцида" представљају изузетно важне догађаје за меморијалну културу.

Сутра ћемо на овом истом мјесту обиљежити још једну тужну годишњицу. Прошло је 26 година, а ране су још увијек отворене. Када је ријеч о геноциду, вријеме не пролази на исти начин, као у другим стварима. Некада се стиче утисак како вријеме ни не пролази, јер бол остаје иста, сјећање не блиједи.

Па ипак, вријеме пролази неумољиво. Живих свједока геноцида сваке године је све мање. Сјећање не блиједи, али на концу, нестаје са смрћу људи који су га носили дубоко у себи. Зато је од велике важности чувати то сјећање, користећи се формама меморијалне културе, како би и нове генерације, које су рођене послије рата, знале шта се десило и из тога извлачиле важне поуке за будућност.

Кључну улогу у конзервирању сјећања на геноцид и његовом претварању у памћење – имају институције које се тиме баве. Прије свих, ту мислим на Меморијални центар Сребреница – Поточари. Много је музеја, установа, спомен-соба и обиљежја широм Босне и Херцеговине и свијета. Сваке године све их је више. Али, Меморијални центар представља круцијалну институцију, када је у питању култура сјећања и памћења. Прије свега, зато што је на овом мјесту и почео крвави пир у јулу 1995. године; зато што се на овоме мјесту налази мезарје жртава геноцида, и зато што је ово институција државе Босне и Херцеговине.

Меморијални центар је у протеклом периоду био, као и тренутно, институција од незамјењивог значаја у чувању и заштити истине о геноциду. Али, још већи значај и још већу одговорност ће имати у будућности, када више не буде било џеназа овдје у Поточарима. Џеназе и укоп посмртних остатака жртава геноцида представљају кључни догађај сваке годишњице. Једнога дана, када више не буде џеназа, сва ће пажња бити усмјерена према садржајима које ће Меморијални центар моћи да понуди.

Зато је од есенцијалног значаја да ова институција има пуну материјалну и сваку другу подршку. Мисија и одговорност Меморијалног центра имају толику тежину да их је, без адекватне подршке, немогуће испунити.

Држава Босна и Херцеговина стоји и увијек ће стајати иза Меморијалног центра. Ова институција функционише на темељу средстава које јој обезбјеђује држава и то има изузетан значај. Истовремено, Босна и Херцеговина није у прилици да још снажније подржи рад Меморијалног центра, због терета дејтонске структуре, коју најбоље илуструје чињеница да Савјет министара није прогласио 11. јул за Дан жалости у Босни и Херцеговини, јер су се томе противили министри из ентитета Република Српска.

Иако су нам руке свезане, наша обавеза јесте да се наставимо борити и да нађемо начина, како да, упркос свим опструкцијама, Меморијални центар ради и развија се. Као члан колективног шефа државе, у протеклом периоду сам инсистирао да подршка са нижих нивоа буде много већа и драго ми је што могу видјети да је направљен значајан искорак на том пољу.

Други извор материјалне подршке, у оваквој ситуацији, јесу наши пријатељи из свијета. Међу најиздашнијим донаторима Меморијалног центра јесте Република Турска, што потврђује и данашњи догађај. Зато, у присуству замјеника министра културе Републике Турске, желим захвалити на свему што власти Републике Турске, на челу са предсједником Ердоганом, раде када је у питању заштита истине о геноциду у Сребреници. Молим Вас да пренесете изразе моје захвалности предсједнику Републике Турске и турском народу.

Кров који прокишњава годинама је био симбол запуштености Меморијалног центра. Досадашња руководства и запосленици дали су све од себе, али за искорак била је потребна једна свеобухватна акција. Немам сумње да су кроз именовање новог руководства, на челу са директором Емиром Суљагићем и предсједником Управног одбора Шевкетом Хафизовићем, постигнути потребни замах и синергија, захваљујући којима су већ направљени снажни кораци напријед. Могу рећи да ће Меморијални центар увијек имати моју подршку, те да ћу свуда гдје будем ишао штитити интересе и јачати позицију ове институције, колико год као члан Предсједништва будем могао.

Хвала вам.



Оставите одговор