dysko

Коми фо (Занемарени наслов: Видјела се вила у чем\’ није била)

Постоји једна чудна појава код босанских Срба. Јавља се углавном код образованијих. Ријеч је о натурализованој екавици. Чудно је то када љути Крајишник или Крајишкиња оду у Србију – углавном у Београд или у Нови Сад – и преко ноћи почну да се аче и бече на накалемљеној екавици са мјестимичним гутањем вокала. Консонати се […]

Постоји једна чудна појава код босанских Срба. Јавља се углавном код образованијих. Ријеч је о натурализованој екавици.

Чудно је то када љути Крајишник или Крајишкиња оду у Србију – углавном у Београд или у Нови Сад – и преко ноћи почну да се аче и бече на накалемљеној екавици са мјестимичним гутањем вокала. Консонати се код интелектуалаца доста добро држе и слабије гутају због великог уложеног труда у растезању слогова. (За оне који не могу да се сјете како се гутају консонанти и вокали ево сликовитог примјера: Ку с пошо, Ђе ш ић, Ош ти, Неа везе…)

Почетком рата у РС је био на снази службени језик – српска екавица. Неко површно, самоувјерено, неутемељено, а богами и бахато биће наметнуло је Динароидима говор који нити је био, нити ће им икада бити близак. Не знам чија је памет предложила, ни чије су подигнуте руке подржале овај приједлог (уколико је био демократски изгласан), али знам како је то звучало у пракси.

Сви педагошки радници, новинари, глумци, секретарице, дактилографи и богзна ко све још, морао је једном одлуком да промијени начин говора, а и писања. Измјене нису биле велике, требало је тај несретни, давно изумрли глас јат, замијенити са Е умјесто са ИЈЕ и ЈЕ. Али, не лези враже, било је то претешко за Крајину. Не знам како је било у источном дијелу, јер није било струје, па нисмо гледали телевизију, а није било ни горива, па нисмо ни путовали.

Ломили су се језици, гријешило се на свим нивоима, јер никоме или скоро никоме то није било блиско. Онима којима је било блиско наше мучење је звучало подједнако смијешно, као нама већина београдских глумаца када глуме на ијекавици. Ајој. Недавно угледам у некој Шотриној сладуњавој серији младу глумицу која је успјела у једној ријечи да употријеби и ијекавицу и екавицу. Рече женца: прЕврИЈЕемено и остаде жива. Ни Херцеговац Шотра, ни колеге глумци, ни лектор – нико не чу ову нову сложеницу. Слично је било и са нама. Лупали смо к’о Максим по дивизији. Сјећам се професорице њемачког која је на часовима објашњавала субЕкат и обЕкат у реченици. Нико није реаговао.

Та ратна екавица је била намет на вилајет и трпила се док је нису укинули. За ову индивидуалну, мирнодопску екавицу господе која је омирисала метрополу, па се вратила кући, наш народ би рекао: видјела се вила у чем’ није била. Отишли људи на студије, вратили се за четири-пет година у завичај и никако, али баш никако да проговоре на матерњем дијалекту. Ваљда им та екавица дјелује паметније, па рупе које имају боље запушава.

Слушам тако предавање неке непознате професорке коју ми Крајишници зовемо професорица. Ачи се жена, све нешто нежно и лепо. Не мо’ш да јој уђеш у траг одакле је и коју екавицу говори. Новобеоградска није, старограђанска није, пречанска није, врањанска није, пироћанска није. Шумадија није, Мачва није. Касније сазнам да је то посебан дијалект: бањалучка екавица.

Гледам прије неколико дана једног нашег паметног професора у некаквој емисији како мудро збори. Безбели, човјек био на школовању у Србији прије три-четири деценије, па поче чистом екавицом. Професор рече: "Пре год’ну дана", затим настави читавим низом крајишко-београдских језичких конструкција: "ја сам крен’о", "ја би’ иш’о овим редом", "у свету позната Херцегов’на"… Помињао је професор и четрн’есте, петн’есте, шесн’есте, користио инфинитив без И ("то се мора враћат’"), "хТЈео" је нешо. Иако обична босанска раја свих нација и конфесија гута вокале и безвучне консонанте, док динарски екавци преферирају гутање само вокала, оте се професору и вокал и консонат, па прогута и самогласник И, али и безвучни консонант Т па рече: "поли’чко убЕђење".

Професоре, убеди ти нас да знаш да говориш, па ћемо можда повјеровати и у оно што си хтјео да нам објасниш. Коми фо.