Трећи и посљедњи наставак подсјетника на вријеме када је Садам Хусеин нападан због оружја за масовно уништење, а не зато што је диктатор и злочинац… као тамо неки Гадафи.

Пише: Дани(ј)ел Симић

Шта је наравоученије које долази од Џорџа Орвела, домаћих недељника, калашњиковâ, Ратова звијезда и процената глобалне енергетске продукције?

Лагано се ствари почињу називати својим именом. Узалуд је што су Си-Ен-Ен, Скај њуз, Си-Ен-Би-Си емитовали само извјештаје о потамањеним Ирачанима. За вријеме ослобађања Ирака је погинуло најмање 11 новинара, и то довољно говори о томе.

Тактика "Ево сад ће Садам да баци бојни отров, само што није", показала се као веома духовита. Прво је то требало да буде одмах, затим је требало да га баци на шиите и за то окриви двојни пакт, потом је постојала црвена линија око Багдада, по чијем преласку има да лете пестициди. Али ништа. Хусеин се осрамотио.

Војска САД је спорадично еурекисала како је нашла фабрику хемијског оружја, затим да је можда нашла, потом да испитује налаз, да би коначно завезала као да се ништа није ни десило. Ако се некоме учинило да је напад отпочео да би се неутралисало оружје за масовно уништење, а не да би се срушио режим, мора да је или блесав, или безобразан, или недемократа.

Оружје за масовно уништење је диктатор сам

Поменуте трабантске станице, прешле су на емитовање руље која весело краде и руши споменике Садама Хусеина, заборављајући да напомену како двије трећине становништва чине шиити, а да су на власти били Садамови сунити. Захваљујући таквом виђењу свјетских приоритета, свакодневно добијамо информације о постокупационим погибијама два или три америчка војника у Ираку, док истовремено стотине, па и хиљаде људи, умире на ободима Индонезије или у Либерији. Што, наравно, није толико значајно да би се пуштало у глобални дневник.

Али, ратовање у Персијском заливу се промјенило од 1990. Сад и Арапи имају своје сателитске канале, тако да више нема медијског монопола без примјене силе (пуцања у новинаре Ал-Џазире). Узалуд САД пријете да је приказивање њихових заробљених војника ратни злочин.

Плаћени пацифисти широм свијета, више се неће моћи вадити на "обичан амерички народ који нема појма шта његова Влада ради". Тамошња већина је пред почетак ослобађања говорила " ‘оће ли више напасти тај Ирак, да нам мало скочи долар?!", а не "не знам гдје се то уопште налази, па зар ми ратујемо?".

Орвеловска машина за замјену теза, неће надаље бити толико успјешна на планетарном нивоу. Престаће само злочинци са Запада бити кул, а остали примитивни ратари.

Најбоља тековина овог сукоба ће бити у глобалној спознаји да је Џемс Бонд једнако убица, као што је то и Бин Ладен. Обојици је издата возачка на то име.

Ирачка је срећа преголема

Најбитнија поука је, дакле, да се у ове ствари улази без емоција. И шта је у ослобађању Ирака уопште тако страшно?!

Силе правде и демократије су их ослободиле тиранина, који је сву своју родбину из Тикрита поредао на владајућа мјеста. Новац од нафте користио је да диже палате и исплаћује војску, умјесто да је даје њима за оснивање невладиних организација. Сада ће све бити боље.

Добиће лијепо Високог представника, који ће подручја са више нафте подијелити у етничке дистрикте. Нагињаће мало ка шиитима, мало ка сунитима, а помало ка Курдима. Већ како треба, да се не досјете повећати цијену барела нафте. Уколико то, пак, покушају, руководства ће им подносити оставке, зато што је Високи представник пронашао да угрожавају послијератну обнову земље.

Невладини фондови за еманципацију ирачке жене, имаће неколико пута већи буџет него Министарство одбране, а војници ће добивати обуку о улози соларијума, хидратантне креме и депилације, за напредак васколиког човјечанства. Арапи ће наставити да живе разједињени у најмање 22 државе, све док тече нафта. Након тога ће им остати пијесак.

Шта је страшно?

Страшно је нешто друго. Нијесу се Француска, Њемачка и Русија, тако оштро успротивиле ослобађању Ирака, зато што су се присјетиле да државе имају суверенитет – већ зато што су им тамо лежале паре. Велике паре!

Православној браћи није упало у око НАТО-транжирање СРЈ, јер је истој била дужна, док је у Ирак уложила осам милијарди долара. Дакле, разлика између «Ирачке слободе» и «Милосрдног анђела» је у томе што на Косову нема нафте?

То је разлог што су тада изостали мировни протести у Сарајеву и Загребу, какви су (додуше малобројни) одржани пред ослобађање Ирака? Садамови Курди, нијесу вриједни као Слободанови Шиптари? Зашто сада ићи против Америке, када је истим принципом до сада проводила једино сирову правду? У свој овој игри ипак има емоција?

Ма, не! Није ни то страшно. Нити претјерано битно.

Шта је битно?

Битно је да је Кина (као сарказам на рачун Београда) послала координате своје амбасаде у Багдаду, а Војска САД умјесто тога, припуцала на дипломатски конвој руског амбасадора.

Са апсолутном војном влашћу у Авганистану и Ираку, Америка постаје исувише моћна, чак и за укус европских савезника. Свијет се претворио у чекаоницу, гдје нације стрпљиво ишчекују да буду прозване као сретни добитници америчке усељеничке лутрије. Хтјели то или не.

Они јаки мимо Америке, имају озбиљну намјеру да таква ситуација не потраје дуго. Зато су сви који имају атомске бомбе, сада помало нервозни. Једино је питање, има ли је и Ким Јонг Ил.

Европа се 1939. године надала да након Аустрије и Чешке, Хитлер неће кренути и на Пољску. Стога: видимо се у Сјеверној Кореји.

И то је страшно.

(2003.)