У тренутку док се ручни рад НАТО приводи крају у Либији, није се лоше подсјетити како је то изгледало у Ираку прије осам година. Исто није било због нафте…

Пише: Дани(ј)ел Симић

Многи се данас гњевно осврћу на име, којe су моралисти двојног пакта дали инвазији на Ирак. Налазе да је назив Ирачка слобода, у најмању руку перверзно крштење једне агресије.

Позивају се на Орвелов роман 1984, гдје је такво именовање стварности «већ одавно прорекнуто». То, наравно, није ништа ново. Једина промјена у мирољубивости човјечанства (од свјетских ратова па до најновијег у Ираку) је та, што су некадашња министарства рата, преименована у данашња министарства одбране. Све друго је остало исто.

Међутим, при говору о овом Oрвеловском запажању, много је проблематичније оно само, него што је ослобађање на које указује. Позивање на Орвела је мјерна јединица за димезије глобалне (а духовне) преваре, чији је епицентар данас између Тигра и Еуфрата.

Право на антиутопију

Роман 1984, јако популаран и омиљен у хладноратовском периоду, у бити је само рециклажа замисли једног руског писца. Џорџ Орвел и Алдоуз Хаксли, који су означени као родоначелници тзв. антиутопије, само су далеки одјек (ако не и копија), алитерарној јавности непознатог Јевгенија Замјатина.

Поменути је 1924. године објавио роман Ми, у којем научнофантастично раздјевичује утопијске идеје, ижџикљале након Октобарске револуције. Британци Хаксли и Орвел су постали популарни, јер је капиталистички Запад њихова дјела користио као метафоричку критику социјалистичког уређења. Нема тог читаоца са Запада, којем није објашњено да се иза Великог Брата, крије генерални секретар Комунистичке партије СССР. Лично.

Оваквих примјера је безброј. У хладном рату се непрестано нападао социјалистички реализам, као недопустиво мјешање државе у умјетност. Што је било врло популарно и код наших писаца, који су усљед Титовог флертовања са Западом, четрдесетосмашки дејунферизовали туђе гулаге.

Слом Варшавског уговора је дао прилику, да се кроз ту диоптрију погледа и на другу страну Гвоздене завјесе. Читав низ остварења је био у служби НАТО-пакта.

Капиталистички реализам

Снимљено је толико филмова о Вијетнаму, да је просјечан клинац у СФРЈ осамдесетих, био убијеђен да су САД, ако не добили тај рат, а онда да су у најмању руку били у праву. Руси се у покретним сликама увијек појављују као крајње бескарактерна ђубрад, сем у случају да желе пребјећи у Америку.

У оцрњивању друге стране се ишло до таквих крајности, да је лик који би у филмском кадру узео калашњиков (макар био Американац, односно позитиван), морао умријети као подсвјесна порука какво је оружје боље. Критичари соцреализма нијесу налазили да је алармантно што већину филмова у САД финансира Пентагон, као ни што се за разлику од совјетског мјешања у умјетност, тамо умјетност мјеша у политику.

У поређењу са данашњицом, може се рећи да су кинематографије СССР-а и САД, биле у идеолошком раскораку, какав данас влада између српске, и филмске продукције народа који су са овом нацијом били у сукобу.

И тада, као и сада, нијесу толико опасни филмови попут блокбастера званих Рамбо, Роки, Топ ган, Командо, Лов на Црвени октобар, Џемс Бонд, Пад црног јастреба и сличних. Далеко су опаснија, и за владајући режим погоднија, остварења попут филмског серијала Ратови звијезда.

У њима се нико није именовао директно, тако да су истовремено власти oцрњених земаља биле у већем проблему да их забране, али су и људи који их гледају добијали америчку пропагандну посланицу, сублимирану у општечовјечанске поруке мира, напретка и правде.

Џедаји су се тако борили против Империје, која је тада симболисала снаге поражене нацистичке Њемачке, али и црвеног СССР-а. Нијесу ли случајно својевремени програм Роналда Регана (предвиђао постављање бојевих глава и ласерских топова у орбиту), амерички медији прозвали Рат звијезда? Џорџ Лукас никога није тужио за повреду ауторских права, као што је касније тужио творце цртаног порнића, који је пародирао његов серијал.

Недељници и двонедељници

Какве све то сад има везе са ослобађањем Ирака? Већином никакве. Осим што ми оно што се тамо дешава, пратимо преко сличних посредника као што је Рат звијезда.

Е, сад, они медијски посредници лоцирани у Европи, одједном су се досјетили да је АК-47 све вријеме био најбоља аутоматска пушка на планети. Да је гријех оцрњивати неку нацију цјелокупно, само зато што је твоја држава тренутно са њом у сукобу. Престали су да говоре о угрожености људских права, демократији, дужностима цивилизованих, индивидуалним трагедијама и диктаторима; а пропаламудили о стратегијским положајима, барелима нафте, балансу моћи и међународном праву.

Двонедељници у свим земљама региона гдје се разумије српски језик, а који излазе на масном папиру и пуном колору (представљајући се као страшно независни и аналитични), имали су један мало невидљивији систем дириговања, од оних којима се марионетишу дневни листови или таблоиди.

Редовно се дешавало да, без икаквог повода, у свима њима истовремено (без обзира колико такви листови имали супротстављене локалне ставове), освану мање или више идентични чланци о глупачкој свирепости Садама Хусеина, или перверзним навикама Ким Јонг Ила. Рекло би се, дошло људима да једнодушно јаукну против неправде. Изнебуха провриште гњев праведнички.

Што Амери не ваљају сад?

Али сад, као, одједном Америка више не ваља. Као, сад су претјерали и понашају се као нови империјалисти у потрази за колонијама. Као, сад постоје и Уједињене нације. Свијетом је одједном, као примјећују они, завладао Маркиз де САД.

Нит за даљинско управљање је препукла, или бар мало обгорила. Тако је дошло до прескакања напрслине у НАТО-у, те се већина посредника овог типа нашла на европској страни. Заборавили су да је до напада англоамеричке осовине, дошло тек након што су они припремили терен.

Објављивали су извјештаје комисија, које би и прдеж ирачке козе прогласили за бојни отров, само ако би то могло зазвучати корисно. Њихова аргументација против рата је сада прилично неубједљива, обзиром на вишегодишње упражњавање нагињања.

(август 2003.)