Коментар ослобађања Ирака: Послије Садама САДам? – (2)

Пред вама је други наставак подсјећања на операцију Ирачка слобода, која је ослободила нафтна поља ове блискоисточне земље. Либија је ових дана доживјела сличну судбину. Пише: Дани(ј)ел Симић Тренутачна ситуација у свијету, слична је оној пред два свјетска рата. Америка симултано игра улогу Велике Британије прије Првог свјетског рата и ону коју је уочи Другог, […]

среда, 31 августа, 2011 / 05:40

Пред вама је други наставак подсјећања на операцију Ирачка слобода, која је ослободила нафтна поља ове блискоисточне земље. Либија је ових дана доживјела сличну судбину.

Пише: Дани(ј)ел Симић

Тренутачна ситуација у свијету, слична је оној пред два свјетска рата. Америка симултано игра улогу Велике Британије прије Првог свјетског рата и ону коју је уочи Другог, играла Њемачка. Једина је разлика, што у оба случаја нема јасне опозиције.

Тајна успјеха великих сила је јефтина енергија. Исувише је машина које праве машине, а њих треба нахранити. Због тога је бензин на пумпама у САД и Русији, далеко јефтинији него у осталим земљама свијета (не рачунајући Блиски исток).

Нестабилност на домаћем нафтном тржишту, изазвала би апокалиптичне посљедице, какве је Америка већ једном осјетила 1973. године. Због њене подршке Израелу, арапске земље су тада прекинуле испоруке нафте у САД. Редови који су се стварали пред пумпама, подсјећали су на призоре за вријеме америчког ембарга према Србији.

Стога је јасно, да је то једини дјелотворан облик санкција, који би дао примјенити на Америку данас. Тих седамдесетих година, дошло је до спонтаних револуција на Арабијском полуострву, када су Арапи преузели бушотине из руку мултинационалних компанија. Један од таквих дјечака на пословима национализације, био је и Садам Хусеин.

Сељаче из Тикрита

Убого сељаче из Тикрита, политичку каријеру је почело као атентатор. При покушају убиства шефа војне хунте, Абдул Карим Касема, рањен је; и убрзо постаје изгнаник у Египат. По повратку је вискоки дужносник БААС партије, да би на крају завршио као предсједник Ирака.

Пошто су се већ једном опекле на своју спољну политику када је нафта у питању, САД су одлучиле да на нафтоносним пољима никада више не буде мира. С једне стране је ту Израел, а са друге диктаторски арапски режими, непрестано хушкани једни на друге.

Док ратују, морају продавати нафту за оружје, али не питајући за цијену. Једна од првих дужности Садама Хусеина, била је да поведе рат против сусједног Ирана, којим је завладао више него антиамерички настројен Ајатолах Хомеини. Тако је у септембру 1980. почела игранка, која је трајала све до августа 1988. године. Умјесто срче и испљуваног пода, ова је за собом оставила 300 хиљада мртвих и око два пута толико рањених, већином Иранаца.

Ирак је био бројно инфериоран, али је то надокнађивао техником, косећи Иранце који су нападали тактиком «људских таласа». Кад ни то није било довољно, обилато су се користили бојни отрови. На фронту и по цивилима. Ако би и ово заказало, на сцену је ступала Америка.

Америка – без посредника

Једном приликом, када је поучен ирачким примјером и Иран напао трговачке танкере у Персијском заливу, Америка се директно умијешала. Штитећи своју нафту. Тиме је сломљена иранска премоћ на мору и отворена могућност да преко деблокираних лука, Америка додатно дооружа Ирак.

САД су Ираку давале кредите, дотурале обавјештајне податке, давале оружје и дозволу својим НАТО сателитима (Француска) да војно опремају опремају Садама. Тада није сметало, што он свако мало посегне за бојним отровима. У тренуцима када се размишљало о прекиду рата, САД су тајним каналима продавале оружје и Ирану, користећи тако добијен новац да финансирају десничарску герилу у Никарагви.

Затим је услиједио Кувајт. Нијесу се НАТО силе скупиле да нападну због тога што је извршена агресија, већ што је заузимањем Кувајта, Садам Хусеин контролисао петину петролејских бушотина у свијету. Нафта је извор за 39,7% укупне свјетске енергије, од које САД троше више од четвртине, имајући при томе само 4,6 одсто свјетске популације.

У поређењу са Африком која троши једва 3,1% глобалне енергије, а има 13,1% свјетског становништва на својој грбачи, јасно је зашто се водио рат у Ираку.

Стара добра времена: Неисплативи неоколонијализам

У земљи између Тигра и Еуфрата је 10% потврђених нафтних налазишта (други у свијету), а САД тренутно увозе 50%, док предвиђања кажу да ће до 2020. године увозити чак 66% својих нафтних потреба. Прије напада, САД су кроз програм Нафта за храну, већ увозили трећину Ирачке производње.

Сада ће све то чинити далеко јефтиније, јер се у 21. вијеку уочава тренд враћања на непосредну војну контролу покорених земаља. Неоколонијализам који је инсталирао марионетске и аутократске режиме, више не даје жељене резултате.

Показало се да, уколико диктатор попут Садама Хусеина не буде више задовољан џепарцем самовоље за багателисани извоз нафте, његово уклањање са власти није више тако безболно. Али ни јефтино.

Династија Буш је и сама изникла захваљујући тексашком накиту од црног злата, тако да је и лично заинтересована да САД имају апсолутну контролу над овим артиклом. Њен предсједник са рођачко-сељоберском реториком и идеологијом, понајвише подсјећа на покојног Војислава Шешеља. Осим што овај потоњи флуктуира у акваријуму испуњеном бесмислом, и нема у штеку црну златнину, већ црну будућност.

Неког живот баш не воли.

(2003.)