Коме се одврћу, а коме недостају шарафи

Изгледа да је помпезно најављивана чистка Градске управе од криминалних елемената, као бумеранг, погодила управо њега – Градоначелника?

Пише: Миленко Вишњић

"Слободан Гаврановић, градоначелник Бањалуке, на власт је дошао вољом бањалучких тајкуна и уз њихову снажну вишемилионску финансијску потпору. Гаврановић све сумњиве предмете држи у ладици, јер је дужник моћној и пребогатој тајкунској заједници у Бањалуци… Одсјек за имовинско правне послове Града, одмах реагује и 27.07.2004. године тражећи измјену Рјешење о додјели земљишта… Гаврановић данас штити интересе тајкуна, а и важно је знати да не подноси тужбе Суду ни у оним предметима о преузимању градског грађевинског земљишта… …“.

На то, шта тражи Одсјек за имовинско-правне послове, нико не реагује! Давидовић и Гаврановић игноришу Рјешење Одсјека правне службе Града; можда, ћуте и склањају Рјешење… Републичка управа за геодетске и имовинско-правне послове, 18.04.2012. доноси Рјешење, одбијајући захтјев Одсјека за имовинско-правне послове Града за одузимање земљишта… Спрегу двојице људи Главног стожера Града, са РУИП послове, је тешко порећи и готово је само-евидентна.

Да ли је недавно „кривично дјело“, одвртања шарафа на аутомобилу друга учитеља господина магистра правних наука, Гаврановића, плус – актуелног градоначелника Бањe Луке, случајност или посљедица новонасталих околности – откривање његове грешне душе? Или, то су били неки и самоодвијајући шарафи, с могућношћу остајања – по један, на сваком точку?

Је ли овај „терористички акт одвртања“, одговор на откривање истине о његовом несвјесном криминалном дјеловању за вријеме дугогодишњег предсједавања Скупштином града Бања Лука или је то опомена протјераним и „одметнутим“ радницима да би и њих, слична црна рука могла стићи? У блиској прошлости главног града Српске, било је сличних опомена, које су, на жалост, завршавале трагично.

Одсјек за имовинско-правне послове у Послове имовинско правне за одсјек

Изгледа да је помпезно најављивана чистка Градске управе од криминалних елемената, као бумеранг, погодила управо њега – Градоначелника? У медијима се спекулише и шири истина о његовим дјелима, а он још и упорно пребацује сву кривицу на оне које је и растјерао – раднике Одсјека за имовинско-правне послове Града и остале, за које му се учинило да не сједе на правом мјесту и у право вријеме, одвраћајући пажњу јавности са своје и стварне кривице, о којој се све више и више пише.

Међутим, они који су очекивали и кривичне пријаве против „сумњивих лица“, брзо су се разочарали и брзо су се морали задовољити повременим оглашавањем Стожера о повећању или смањењу плата – некад више, некад ниже, зависно од тога ко га, од новопостављених савјетника; како, и колико паметно савјетује. Углавном, изгледа, Поглавник, или није имао шта или није смио поднијети ни једну кривичну пријаву против изгредника!?

Да би више-титулисани Градоначелник, примјенио и стечену вјештину магистра правних наука, смислио је да би било добро и препаметно – ма, одлично, и да би слика о нужности промјена била увјерљивија за јавност, одлучио је промијенити форму – преименовати службе.

Тако је, Одсјек за имовинско правне послове – Градоначелиник преименовао у – Одсјек за правна питања или нека друга, трећа или слична питања. Слично томе, у сличном маниру и у својој бирократској манији за промјеном форме, Градоначелник је, тумбајући столове запослених тамо-вамо и около, додуше, по истим канцеларијама, желио да остави утисак великог реформатора, ове двеста година старе установе.

Међутим, генијалност и високообученост се не би завршила на томе, да Градоначелник није сналажљив човјек; стварно сналажљив, и да се није, у задњем тренутку, досјетио да збуњеним и изгубљеним запосленим, који су по ходницима изгубљено носали пригрљене разнобојне фасцикле, промијени и мјесто сједења – исте столице, само привучене за други сто, али, руку на срце – у истим канцеларијама.

Изгледало је да је све било добро испланирано и урађено? Јавности се с поносом имало шта и показати – све је било испремјештано и разбацано! Међутим, види јада и куд с њима, остадоше силни и неријеш(иви)ени предмети, разбацани по подовима канцеларија и вјечно дугог ходника, због којих се сав овај, и само његов, циркус и дешавао – склонити предмете, док се Турци не досјете. Којим приоритетом, куд и, које предмете склонити, била је дилема? Љубоморни на добру организацију, уопште, ће иронично рећи: генијално, нема шта, и дјело је достојно искусног градског дјелатника и упосленика!

Враћајући се поново олабављеним шарафима, не смије нам промаћи запрепашћујућа чињеница, да се случај „шарафи“ десио само дан после обајвљивања и појављивања у медијима чланка: „Случај ‘Пицин парк’ је државни криминал…“, сугеришући нам закључак да су „шарафлије“, не губећи ни тренутак, реаговале на вријеме, а, игледа, све у намјери скретања пажње јавности, од криминала – на шарафе.

Реакција полиције је за сваку похвалу! Да ли је полиција, након запримљене пријаве, покренула само истрагу, како би се утврдио идентитет починиоца овог гнусног кривичног и злочиначко-терористичко-издајничког дјела или је, истовремено, покренула и истрагу за тражење изгубљених шарафа по граду, мени није познато или сам потпуно необавијештен, као и обично?

Знам, злобници једва чекају да тихим шапатом шапну: да нам је полиција овако дјелотворна и дјеловодна у осталим и много, много „кривичнијим“ дјелима; дјелима, о којима се највише прича и пише, не би се имало, ни шта причати, а, богами, ни ово писати? Ипак, кажем, добро је – некад је важна реакција!

Да ли ће и ова обмана, са самоодвијајућим шарафима, смишљена у Главном стожеру Града, проћи као и све досадашње, остаје да се види? Јавност је поново на тесту. Једно је сигурно, оно што и моја маленкост може да схвати и укапира је; да све ове игре око, на примјер, предмета о додјели грађевинског земљишта, неплаћања трошкова комуналија Граду; још и горе – добијања земљишта без надокнаде, па, на крају, и овај тероризам са шарафима, неће донијети некоме доброг; коме неће – остало је мало времена да будемо свједоци.