Командант Бондстила, Ник Дучић: Знам имена свих села одакле су ми дједови

Међу њима је било и истакнутих заповједника, који су водили турску (Латас, Соколовић…), руску (Милорадовић, Шевић..), мађарску (Дамјанић), аустроугарску (Боројевић) војску. Међу генералима српског поријекла ваља прибројати и једног Американца, Ника Дучића, који је од недавно командант базе Бондстил на Косову. Иронија судбине је удесила да на чело војске која спонзорише независност територије према којој Срби гаје посебна емотивна осјећања, дође Србин, и то са звучним презименом какво је Дучић.

Занимљиво је да је Ник трећа генерација српске емиграције, а још више да му је поријекло поптуно српско, што је ријеткост јер су се због значајно већег броја младића, и досељеници са почетка 20. вијека женили најчешће Пољакињама и Италијанкама.

Оба ђеда пуковника Дучића потичу са територије даншње требињске општине. Деда по оцу Обрад Дучић рођен је у Љубомиру, а у САД је отишао са братом Душаном. Мијењао је боравишта, а у рударском мјесту Бизби, у Аризони, оженио се Миленом Николић, такође из Херцеговине. Сину је дао име свог оца, Ђорђе, и он је Ников отац.

Касније се селе у Калифорнију, гдје се Ђорђе упознао и вјенчао са Бернис Курилић, ћерком Васе Маркова Курилића из Грмљана у Попову Пољу, и Софије, рођене Маловражић, поријеклом из околине Требиња. Дјед по мајци, Васо, био је један од најактивнијих чланова српске заједнице, која је од безводне пустаре градила оно што је данас познато као град снова, Лос Анђелес. Био је међу задужбинарима многих цркава које су Срби подигли у том крају.

Ујак Ника Дучића, Роберт Курилић погинуо као мајор америчке војске у Вијетнаму 1968, када је Ник имао годину дана, тако да и за данашњу службу има породичне везе. И Никова супруга Кристија има херцеговачких коријена. Њен отац је потомак руских емиграната, а мајка Даница је рођена у браку Вељка Ћоровића (његов отац је са подручја Љубиња дошао у САД) и Дороти Булајић (отац из Грахова у Црној Гори).

У Калифорнији Српска Православна Црква има јаку организацију и разгранату мрежу храмова, парохијских домова, омладинских кампова, манастира. Потомци старих српских емиграната у Лос Анђелесу данас представљају старосједилачку елиту тог града, а посебно се поносе чињеницом да су њихови очеви и дједови изградили тај град и у грађевинским пословима се силно обогатили. Због повезаности кроз СПЦ и снагу коју им она даје, није неуобичајено да су присрбили и многе зетове, као у случају Кристијиног оца Николаса Давидовича, или супруга њене тетке, Американца који је прешао на православље.

Ник је такође привржен православљу, активан члан српске заједнице, и нема сумње да је на земљачким окупљањима упознао и своју супругу.

– Православље је укоријењено у мом одгоју, а слично је и код моје супруге, те сада нашој дјеци. Кристиа и ја смо се вјенчали у српској цркви Светог Стефана у Лос Анђелесу, гдје су се и моји родитељи вјенчали, а мој дјед је један од њених оснивача. И наша дјеца су крштена у тој цркви, а похађају и недељну школу. И док сам био у мисију у Украјини, редовно смо одлазили у цркву. Славимо Никољдан, а држимо и до обичаја као што је, рецимо, фарбање јаја за Васкрс. Дјеца уче и фолклор, док Кристиа учи нашу ћерку да спрема традиционална српска јела – прича Дучић.

Док траје мисија на Космету, Дучић намјерава да посјети родни крај својих предака, гдје зна по именима села из којих долазе, јер је о њима слушао од баке. За сада је најближе Херцеговини пришао се црногорске стране, када је са супругом на љетовању обишао Будву, Херцег Нови, Котор, Свети Стефан, те манастир Острог.

– Као малог су ме учили да је човјек који негира своје коријене само пола човјека. Планирао сам посјетити дједовину и прије него што сам распоређен на Косово. Сестра је прије двије године посјетила Требиње и околину, пренијела дивне утиске, њене фотографије и приче биле су невјероватне – каже Дучић.

На питање да ли на Косову осјећа посебну одговорност или притисак, не одговара, односно даје типичан припремљен одговор, скројен да не не открије превише.

– Прилику да својој земљи служим у мисији усмјереној на подршку миру, на земљи гдје се преплићу историја, култура и религија, сматрам благословом.

Један од личних циљева за вријеме нове мисије му је и да научи српски довољно добро да може да разговара са људима. За сада, каже, зна неке свакодневне изразе, те молитве.