Колико се познајемо, Србијо?
Намучила су нас бројна искушења. Можда је прерано говорити о томе да ли смо им одољели или подлегли. Пише: Вукашин Беатовић Једно је сигурно – морамо прихватити садашњу ситуацију и то у свим њеним габаритима. То је једини начин да искорачимо из овог безумља у које смо запали. Да не бих превише мудровао, цијелу причу […]
Намучила су нас бројна искушења. Можда је прерано говорити о томе да ли смо им одољели или подлегли.
Пише: Вукашин Беатовић
Једно је сигурно – морамо прихватити садашњу ситуацију и то у свим њеним габаритима. То је једини начин да искорачимо из овог безумља у које смо запали. Да не бих превише мудровао, цијелу причу ћу свести на ниво обичних, простих људи, јер они својим животима пишу историју.
Када сам кренуо у Србију на школовање, из Републике Српске сам понио своју перцепцију Србије као небеског идеала наше националне савршености. Међутим, већ прве седмице мог боравка тамо, схватио сам да нисам дошао у Србију него у Војводину. Није то била пука, чисто формална Војводина о којој сам нешто и знао. То је била права Антићевска – Војводина чардаша, чаша и беземљаша, Војводина у којој су се служила бденија и људи за главу скраћивали, али су је сви ипак вољели. Неки су је клели, псовали али су за њом плакали…
У таквој Војводини ја сам био мали Босанац, иако никада прије одласка у ту, по свему чудну област, самога себе тако нисам доживљавао. Од малих ногу научен сам да сам Србин и да живим у Републици Српској. Моји родитељи су се трудили да ми открију сву узвишеност православног хришћанства, српске књижевности, Мокрањчеве духовне музике али и Руковети као јединог истинског националног фолклора.
У тој Светоникољској и Великогоспојинској Војводини, доживио сам сцену попут оне у Ножу Вука Драшковића. Колико год ово звучи невјероватно, на празничну трпезу, пред мене је стављено месо, уз упозорење да је то прасетина и да обратим пажњу. Тешко је то пало дјетету ратног војног инвалида, чијем је оцу уз текбир душманска рука 27. јуна 1992. године усред тзв. грађанског Сарајева нанијела веома тешке ране.
Оче наш иже јеси и иже ниси
С друге стране у Републици Српској мене никада нико није научио да је Србија у својој основи дубоко подијељена земља. Нисам знао за аутономашку Војводину, незадовољну Шумадију, острашћени Београд, ужарени Санџак и отписано Косово. Цијели живот сам мислио да је Србија компактан државни организам, односно идеална цјелина којој једино фали Република Српска. Небеска Србија је пропала у мојим очима 2006. године, када сам своје колеге, вршњаке, паралелно са спотом на РТС-у почео учити химну „Боже правде“. Онда ми је штошта постало јасније.
Колико ми из Републике Српске не знамо за дубоке подјеле у Србији али и благо ретардиран однос према нама у Српској, толико они у Србији махом не знају (у правом смислу те ријечи) да ми постојимо као дио српског националног бића. Из тога произилази ниподаштавање, медијска незаступљеност, босански клан владика и многе друге друге аномалије.
Свакако, Србија има велике проблеме и можда је неоправдано од ње очекивати да се посвети нама. Али, са друге стране, мислим да се не може наћи разлог који ће оправдати оволики степен небриге и неразумијевања. Ако се људи свему уче са телевизије, Медијски јавни сервис Србије може бар једном седмично емитовати емисију о Републици Српској. Можда су телевизијске секунде скупе, али садашњи приступ РТС-а је сувише јефтин у поређењу са одговорношћу коју та установа има. Ако мисле да не постоји потреба за таквим емисијама, онда требају да прате ХРТ јер ће тако видјети шта значи национална одговорност.
Прошло је вријеме београдске мегаломаније. Лијепо је имати велики и славни град али је тужно имати напуштена и урушена села. Београде главу доле, заклања нас Твоја сјенка!
Sram te bilo tako o našoj matici. Pa šta ako su akcize za uvoz robe iz RS u majčicu Srbiju duplo veće nego za mrsku ndh, i što smo za većinu glupi Bosanci, ako oni kažu da jesmo ima da jesmo.
Трубим ја о овоме, али не пије воде 😛
Требало је само мало продубити текст, иначе подршка.
Нити смо ми Босанци,нити су они Срби.То је једна аморфна неокомунистичка маса која је заборавила одакле је кренула па не зна куда иде.Било је некад добрих Срба у Српском Војводству ,сјетимо се само Милетића,Томића и осталих.Али том соју Срба главе су дошле крајишке,личке,банијске и остале Брозове бригаде.Сад Војводином владају дјеца и унуци тих примитиваца и бруталних реализатора коминтерновских идеја.Зато не прихватам ову генералиѕацију,доћи ће Србија себи једног дана,али је питање дали ћемо ми а богами и она то дочекати.
Tekst ti je na mjestu, u stvari manje više sve si u pravu.
Nista novo pod kapom nebeskom.
Razumijem da mladje generacije mozda ne znaju dovoljno o sistematskom visedecenijskom zapadnoevropskom,vatikanskom i komunistickom djelovanju u svrhu unistenja nacionalne svijesti kod Srba i to sa obe strane Drine.
Nije sve do njih,naravno.
Medjutim ukoliko se vratimo malo unazad u vrijeme bez interneta i televizije Srbija kao i narod koji je zivio u danasnjoj Srpskoj je itekako znao da jednorodan narod zivi na obe strane Drine.
Vise puta je to napominjao Vuk Karadzic u svojim hodocascima,Petar I se kao mlad borio kao dobrovoljac u Hercegovini a bune sirom Srpske od Knezice do Nevesinja su imale za cilj oslobodjenja od Turskog okupatora te ujedinjenje vaskolikog Srpskog roda,tako da mislim da je time receno o nacionalnoj svijesti i samosvjesti.
Tad stupa na scenu Svabo koji je shvatio opasnost te se trudio da po svaku cijenu utice posebno na muhamedance da ih odvoji od Srpskog nacionalnog bica,te je sirom imperije od Vojvodine do danasnje Srpske pokusavao ako ne zabraniti,onda nametati brojna
im Srpskim drustvima“antidrzavni“ i “zavjerenicki“ karakter uz jacanje uticaja katolicke crkve u svakom mogucem segmentu.
Poslije II svjetskog,svi vec znamo Brozov odnos ka “problematicnom pitanju“,te razbijanje same Srbije na autonomije,jacajuci sve postojece i nepostojece frakcije,naseljavajuci Kosovo izbjeglicama Hodzinog rezima iz Albanije itd..u isto vrijeme dajuci muslimanskom stanovnistvu veliko M,kao preduslov za buduce stvaranje tzv.“Bosanske nacije“.
Danas imamo na sceni postkomunisticki milje izrastao iz komunistickog sada u zagrljaju i istom kolu sa “New wave“kvazidemokrata koji su na platnom spisku svjetskih centara moci i koji drze skoro sve medije u Srbiji,te je time Srpska ,iako pod pritiscima ,danas nacionalno svjesnija i slobodnija na duhovnom planu i mozemo slobodno reci da je dobrim dijelom preuzela ulogu matice.
Svijetla tacka je upravo Vojvodina naseljena nasim kolonistima i onim jadnicima nakon zlocinackog poduhvata u Hrvatskoj.
Sam odnos Srba je naravno zakomplikovan daljnjim djelovanjem svjetskih mocnika na unistavanju i razaranju (ono malo sto je ostalo od ekonomije),time produbljujuci nezadovoljstvo ,nametajuci ljudima time da se moraju pozabaviti sami sebi.
Nije spomenut npr.problem istocne Srbije gdje se slicno kao i u drugimm krajevima forsirala grana industrije koja nema sirovinsku osnovu.
Tako su npr.unisteni ogromni vinogradski poljoprivredni kompleksi sve u cilju izgradnje zeljezare???
A i to je otislo u neki ddo usa-serbian steel ili tako nesto,tako da je skoro unisten i taj pogon…(ovo je samo primjer)
Danas se ljudi bore da spasu sto se spasti moze.
Beograd je od najjacim medijskim udarom i u mraku potpunom,koji recimo na 700 000 Jasenovackih zrtava gleda sa nevjericom,smatrajuci da su to samo bajke,iako zna da je u SUmaricama isto tako pobijeno na hiljade ljudi i djece za odmazdu.Zive jos u svijetu nesvrstanih i misle da je BG pupak svijeta a nas znaju samo kao “vinovnike sakncija i rusenja 99-e“,eto kako mediji i izdajice unistavaju i poslednji trzaj nacionalne svijesti.
Nazalost,medijski rat jos traje i danas je mozda najzesci dosada.Evo na portalima se svaka vijest i svaki komentar iscitava i ne pusta se ukoliko nije “podoban“,uskracuje se pravo na misljenje i razmjena informacija je na nezavidnom nivou.
Ukratko,narod (pogotovo mladji)nema mnogo prilike da nesto vise sazna osim onoga sta mu se servira.
Nije medijska blokada posljedica neznanja,naprotiv… neznanje je posljedica medijske blokade.
Specijalni rat traje jos uvijek.