Колико кармина се поједе за живота
Ружевима се данас баве и статистичари, који су израчунали да просјечна жена током живота користи пет нијанси ружева, а да двије свакодневно носи у торби. Овај козметички производ постао је доступан свима, па је израчунато и то да свака жена у току живота прогута између 2-3 килограма кармина! А чујте тек ово: мушкарац са женских […]
Ружевима се данас баве и статистичари, који су израчунали да просјечна жена током живота користи пет нијанси ружева, а да двије свакодневно носи у торби.
Овај козметички производ постао је доступан свима, па је израчунато и то да свака жена у току живота прогута између 2-3 килограма кармина!
А чујте тек ово: мушкарац са женских усана током живота поједе 6 кг ружа! Тако су барем израчунали научници из земље за коју се везује чувени пољубац – француски.
А кроз историју руж је био и забрањиван, а због њега се ишло чак и на гиљотину!
Историја биљежи да је употреба кармина отпочела у доба сумерске краљице Пу-аби, познате и као Суб-ад, која је владала око 2.500 године п.н.е.
Када је у овом веку откривен њен гроб у граду Уру, крај ње су пронађени многобројни предмети, међу којима и руж од уситњеног драгог камења црвене боје, у којем су и трагови олова. У то доба кармини су прављени и од разнобојних цвјетова, који су дробљени и наношени на усне.
Интересантно је то да су у Египту, што је касније постао обичај и у Риму, усне мазали и поједини најугледнији мушкарци. Угледне Египћанке на усне су стављале мешавину наранџасте глине и смоле коју су припремале код куће, додавале јој цвјетне екстракте и паковале у дрвене или металне кутијице.
У Латинској Америци и неким источњачким земљама, жене су користиле кармине животињског поријекла. Одређене врсте буба-шваба сакупљане су, сушене и туцане да би се добио црвени прах.
Мрачни средњи век донио је и мрачна времена за ружеве, које је црква забрањивала, а жене које се карминишу сматрала је вјештицама које ће завршити у паклу.
Анатему са ружа скинула је енглеска краљица Елизабета Прва, за вријеме чије владавине је постало модерно лице бијело као креч и изразито црвене усне, мазане крејоном направљеним од биљних и животињских састојака, црвеног живиног сулфида и пчелињег воска.
Пола вијека после њене смрти поново је кренула хајка на нашминкане жене, и у прогону се ишло дотле да је енглески свештеник 1653. године чак основао покрет за борбу против кармина. Упркос томе многе жене су се нашминкане појављивале у јавности, чак и када је 1770. године британски парламент донио закон према којем се женама које носе руж може судити због врачања.
Наиме, мушкарац је могао очас посла да се разведе од жене ако докаже да га је она током забављања завела тако што је неке своје недостатке прекривала шминком и покушавала да се представи љепшом него што јесте.
У наредном, 19. веку, који је ишао на руку кармину, користили су га чак и мушкарци. У Француској је био веома популаран црвени руж, јер је упућивао на здравље и забаван дух, али у доба Француске револуције ношење ружа могло је да доведе до гиљотине, јер је сматрано да је нашминкана особа симпатизер аристократије. То је означило и крај ере у којој су мушкарци шминкали усне.
Док је у Британији краљица Викторија сматрала да је непристојно носити кармин и залагала се за „природан изглед”, у Француској је глумица Сара Бернар пркосила моралистима и времену у ком је живела. У јавности се намерно појављивала носећи кармин боје крви, кршећи тако строге забране. Њена храброст препливала је и Атлантик, односно стигла до Њујорка, гдје су припаднице љепшег пола, у борби за добијање права гласа, кармин претвориле у симбол равноправности полова.
Препознатљиву кутијуцу, какву данас има, руж је добио 1915. године. Паковање од метала, дугачко пет центиметара и руж убачен у дно поклопца који се прстом извлачио, дизајнирао је Морис Леви. Великој популарности ружа допринијеле су глумачке звијезде попут Марлен Дитрих, Грете Гарбо и Џоан Крафорд.
Чак и тридесетих, када је наступила економска криза, жене се нису одрицале кармина. У „Макс Фактору“ су направили први сјај за усне, у продавници санаторијума у Њу Џерсију постојале су линије кармина јер се сматрало да они могу да имају терапеутско дејство, из куће „Елизабет Арден“ поручивали су да дјевојке које користе кармин имају више шанси да се запосле од оних које се не шминкају.
Чак и током Другог светског рата жене се нису одрицале кармина, у послијератним годинама нека предузећа су чак донијела уредбе да раднице морају да мажу усне, у чему су нарочито предњачиле велике авио-компаније. Године 1950. амерички хемичар Хејзел Бишоп створио је први дуготрајни руж који се не размазује током љубљења, а шездесете је обиљежио тзв. кармински рат, који се састојао у томе да све велике козметичке куће непрестано избацују нове ружеве, подмећу ногу конкурентима, чак су једна другој крале и формуле и ишле дотле да имају плаћенике који су у робним кућама уништавали полице са производима конкурената.
Ужас. једино ми није јасно како мушки толико кармина поједу, као да ништа не раде сем да се љубе са накарминисаним требама. или има нека друга цака
Ма то је ништа, да ли је ико израчунао колико просјечан муслиман поједе гована за живота, или просјечан Србин крмећих длака, да не буде да је коментар национално обојен.
B-)B-)B-)
Заметице,знам то причао си ми да није Србин ако није појео барем килу чекиње и …..ман барем килу г…..!