Којих десет геноцида?

Нове нације имају потребу за изградњом идентитета и потврду легитимитета свога постојања кроз историју. Од пирамида у Високом до Поточара. Пише: Борис Радаковић Проблем настане онда, када једна нација у изградњи, због недостатка чвршћих идентитетских стубова, своју посебност гради на одбојности према неком другом. На жалост такав случај имамо у Босни и Херцеговини и Рашкој, […]

петак, јул 11, 2014 / 12:15

Нове нације имају потребу за изградњом идентитета и потврду легитимитета свога постојања кроз историју. Од пирамида у Високом до Поточара.

Пише: Борис Радаковић

Проблем настане онда, када једна нација у изградњи, због недостатка чвршћих идентитетских стубова, своју посебност гради на одбојности према неком другом.

На жалост такав случај имамо у Босни и Херцеговини и Рашкој, у којима Муслимани (домаће исламизовано становништво које говори српским језиком, у рату самопрозвани Бошњацима) свој идентитет гради на одрицању свега што их веже са православним Србима.

Абдест од свега што је српско

У том загриженом и слијепом прегнућу изградње националне посебности, Муслимани скоро свакодневно у медијима, а онда и стручним радовима многих њихових историчара, филозофа, политиколога итд, истичу тобожњу српску „геноцидност“ од које су страдали последњих тристо година.

Тврде да су Срби, након Косовског боја у којем су поражени од Турака, кренули да се свете за тај свој пораз над муслиманима Балкана, у првом реду над Муслиманима и Албанцима. Један од заступника ове небулозне тезе јесте и интелектуалац Мухамед Филиповић.

Упорно кружи прича о фамозних „десет геноцида над Муслиманима“, за које су скоро искључиво одговорни Срби, а донекле и цијела хришћанска Европа. Тај тобожњи српски „геноцидни геније“ изњеговали су српски великани попут: Св. Саве, кнеза Лазара, Карађорђа, Његоша, Иве Андрића, затим Светосавље, Косовски завјет, Горски вијенац, и међу најинспиративнијима Српска Православна Црква.

Другим ријечима, све и један Србин који иде у цркву, сматра се светосавцем, чита Горски вијенац, Андрића, итд, носи у себи то геноцидно сјеме и самим тим представља опасност за сваког Бошњака. Креатори ове тезе добро знају да страх у човјеку покреће агресију, а тиме онемогућава и најмању шансу за зближавање једног народа раздјељеног на двије вјере.

Родоубиство за понијети

Ријеч геноцид потиче од грчке ријечи „генос“ (род, народ) и латинске ријечи occidere (убити). Термин геноцид је уведен и дефинисан након страхота Другог свијетског рата, а означава „ускраћивање права на опстанак цијелим људским групама“. Основна карактеристика која неки злочин означава злочином геноцида јесте изражена намјера да се уништи нека национална, вјерска, етничка или расна група.

Имајући ово у виду, јасно нам је да је ван сваке озбиљне приче теорија о геноцидима над Муслиманима у периоду од 1683. од 1995. године. По тој причи први геноцид је почињен над Муслиманима у Мађарској, Славонији, Лици, Крбави, Далмацији, Боки Которској (по великобошњачкој пропаганди Муслимани су живјели у великом броју на свим овим подручјима) након што су поражени Турци у Бечком рату, морали ове територије препустити Аустрији.

Испада да је овај први геноцид над Муслиманима почињен неких 250 година прије него што ће настати и сам термин геноцид.

Губи се из види да су муслимани, а међу њима је поред осталих муслимана било и оних из БиХ, учествовали у Османкој војсци која је харала Европом, пљачкала, палила, убијала, набијала на колац и одводила у робље хришћане. Ако би ову тезу о геноциде од прије три вијека примјенили на супротној страни, испада да су и Муслимани у редовима Османске војске чинили геноцид.

Други геноцид је свима позната „истрага потурица“ која је опјевана у Горском вијенцу. Наука је већ одавно утврдила, да се „истрага потурица“ никад није десила јер за то не постоји ниједан извор који говори о томе. Чак ни у архивима Дубровника и Млетачке Републике, у којима иначе има десетине вијести о догађајима много мањег и спораднијег значаја, о овом догађају ништа се не може пронаћи.Стихови из Горског вијенца не могу бити доказ за тако нешто, јер он не представља историјски извор него књижевно дјело.

Горси вијенац: Апологија етничком чишћењу

Постоји додуше, један сумњив запис владике Данила из 1707. године, који каже да је владика чувши да му Турци пријете, због тога што је бунио народ, наговорио Вука Бориловића и четри брата Мартиновића, са још три своја човјека, да убију ћеклићке и цетињске Турке, који не хтеше доћи владици.

Осам људи не би могли побити 1000 Бошњака како се то тврди од стране истих, а све ово говори о неком мањем локалном сукобу а никако геноциду. Иначе, добро се зна колико је народ Црне Горе страдао како од правих Турака тако и од домаћих муслимана и Арнаута.

Наредна три тобожња геноцида почињена су у 19. вијеку, током борби Срба у данашњој централној и јужној Србији за слободу. По овој теорији сви домаћи муслимани у Србији били су поријеклом Муслимани, што је само по себи немогуће. Већина домаћи муслимана преселила се у БиХ и Рашку, а прије тога ти исти муслимани ратовали су против српских устаника. Злочина и освете, као и расељавања било је на свим странама.

Карловачки митрополит је српске устанике у Првом српском устанку савјетовао да треба протјерати спахије и султанову војску а „Турке, мирне трговце, занатлије, земљоделце, удожнике и свакога Турчина који сам по себи живи и не жели владати над рајом, оставити овде у својим домовима“. Овде се под Турцима мисли и на домаће муслимане, што говори баш супротно од онога што неки хоће да припишу српској православној цркви.

За разлику од карловачког митрополита, муслимански вјерски поглавар у Османском царству, шејхулислам прогласио је „свети рат“ против Срба. Сарајевски надкадија, виши суд, уњео је у свој дјеловодник 21. марта 1805, рјешење о џихаду:

„Према одредби шеријата муслимани су дужни да воде свети рат (џихад) са горе наведеним устаницима. Треба објавити на све стране да ће они који у овом вјерском питању буду немарни и не изврше своју дужност, бити позвана на одговорност и на овом и на оном свијету и сносиће последице за то“.

Упутство за џихад

Како изгледа тај „свети рат“ објашњено је у обновљеној фетви шејхулислама средином априла 1807: „Према издатој часној фетви, невјерници Срби су ван закона стављени. Сви они који се у овом правцу истакну својим јунаштвом и храброшћу, недвојбено ће по шеријату бити газије. Сва имовина наведених невјерника, све њихове ствари и сва стока је ратни плијен. Дозвољено је заробљавати их и одводити у робље“.

Иако имамо ове податке у виду, нама не пада на памет да исламску заједницу ни Турске ни Босне и Херцеговине назовемо геноцидном или фашистичком, као што супротна страна назива СПЦ. Ипак, упоређивањем савјета карловачког митрополите са савјетима шејхулислама видимо разлике између учења и ставова двију вјерских организација.

Треба споменути и однос војске домаћих муслимана приликом гушења Првог српског устанка. Наиме, након уласка босанских јединица у Шабац, по босанским варошима се славила побједа пуцањем топова. Босански муслимани су се светили за пораз на Мишару 1806, тако што су поклали 12.000 Срба. Када су ушли у Београд, оставили су иза себе грозан призор убијених и осакаћених. Један француски путописац је забиљежио да је стално морао да склања поглед од гомиле унакажених лешева које су пси растрзали.

О пљачкању и робљењу Србије 1813. један турски официр је записао: “… и најнезнатнији војници слали су својим кућама по дванаестину волова и овнова. Једва се, доиста, вjеровати може колико су много рогате марве и оваца имали Срби, и колико смо им поотимали. Путови по Босни крчали су од стоке и од робова из Србије што су у Босну терани“.

Да би приближили злочин код Шапца, рећемо да је то дупло више убијених, од онога што Муслимани тврде (чак и да узмемо као тачне њихове бројке убијених) да су Срби убили у другом и трећем геноциду над њима. Према њиховим преувеличаним бројкама у другом геноциду убијено је 1000 Муслимана (што смо показали да је немогуће урадити са осморицом извршитеља), а у трећем убијено је како они тврде 5.000 Муслимана.

Питоми џихадисти

На сајту Исламске заједнице у Босни и Херцеговини, дана 11. априла 2008, објављен је чланак о овим „геноцидима“ над Муслиманима, у којем се између осталога каже:

„У првих девет геноцида муслимани се никако нису оружјем супроставили својим кољачима и зликовцима. Напротив, од 1683. до 1992. године, дакле пуних 309 година, ми смо очекивали да кољачи и зликовци кажу: ‘ми ћемо вама опростити што вас кољемо и убудуће ћемо вам се смиловати’.То се није никада догодило и то је била наша највећа илузија, заблуда и самообмана.“

Када већ иду толико у прошлост са геноцидима, питамо се зашто заборављају један од највећих геноцида (ако идемо њиховом логиком о геноциду који се понавља неколико вијекова) који је почињен над становниптвом средњовјековне босанске државе. Наиме, у вријеме када Турци освајају босанску државу, ликвидирали су крупно босанско племство и одвели у ропство 100.000 људи. Овај податак доноси Бошњачки историчар Енвер Реџић.

Да ствари буду јасније, један од злочина у петом геноциду било је приморавање муслимана из Никшића да напусте град и околину, а њих не да ту није било 100.000, него је тај број био далеко испод 10.000. Такође, Турцима опраштају политику исламизације, која је како каже Реџић, поред добровољног преласка на ислам садржавала и „методе притиска и присиљавања“.

Мора бити да је Исламска заједница не упућена у све податке када овако нешто тврди. Заиста се надамо да ово не ради намјерно, како би сакрили праву истину и посадили мржњу међу браћом.

Аустро-угарска је исто геноцидна

Шести „геноцид“ извршен је за вријеме аустроугарске окупације БиХ, када се како кажу, због терора окупатора, покренуо велики вал Бошњака према триторијама које су још биле под Турцима. Ову причу разбијају Бошњачки историчари Атиф Пуриватра и Мухамед Хаџијахић, који у књизи „АБЦ Муслимана“ о овом питању кажу:

„Основни разлог исељавања је нагли прелазак с натуралне на новчану привреду, што је многе категорије становништва довело у тежак економски положај“. Да ствар буде јаснија, треба знати да је Османско царство у 19. вијеку веома заостало тзв. „Болесник са Босфора“, у којем је преовладавала натурална привреда. Зато имамо да је феудализам у БиХ укинут тек реформама у краљевини СХС.

Овдје треба нагласити и да се данас широко фалсификовани термин "Бошњак", почиње користити потакнуто од стране окупационих власти, у циљу развијања посебне нације и конфронтације Муслимана према Србима, у сврху чега је Бенјамин Калај забранио сопствену књигу која је говорила о историји Босне, као српске земље.

У седми геноцид они убрајају „покрштавање“ муслимана у Плаву и Гусињу и наводе бројку од 12.500 покрштених Бошњака и Албанаца и 850 убијених. Нећемо тврдити да покрштавања није било, али је свакако оволики број претјеран. Чак и данас у Плаву и Гусињу преовладава муслиманска популација.

Такође, губи се из вида да су многи домаћи муслимани знали за своје православне претке, чак и за славе које су њихове породице некад славиле, и да се значајан број њих добровољно вратио у стару вјеру. Овде опет, можемо упоредити однос премо покрштавању који је за њих „геноцидан“, и однос према исламизацији који је за њих позитиван, те видимо да су недосљедни у својим теоријама.

Осми геноцид почињен је у краљевини СХС касније краљевини Југославији, јер су Срби како они тврде, смишљено вршили притисак на Бошњаке од којих се 50.000 преселило у Турску. Губио се из вида, да је због лоше економске ситуације, на десетине хиљада Срба, Хрвата и осталих народа из краљевине хљеб потражило у развијеним земљама Европе а још више у Америци, како Сјеверној тако и Јужној.

Спомињу и број од 2.500 убијених Бошњака у Рашкој од стране Црногораца, Поред сумње кад је у питању број убијених, заборавља се, да је то био локални сукоб, и да су такође и муслимани из тога села вршили насиље над Србима тога подручја те да је тај покољ извршен из освете а никако због жеље да се изврши геноцид над муслиманима. Дакле, то јесте злочин из освете, али није злочин геноцида.

Седам офанзива и девети – геноцид…

Девети геноцид десио се током Другог свјетског рата, када је по њиховим информацијама страдало 103.000 Бошњака. Опет морамо истаћи нашу сумњу у број страдалих. Доноси се једна цифра, без анализе колико је овде погинуло муслимана као војника у редовима усташа, домобрана, разних муслиманских милиција, СС формација, партизана и четника.

Муслимани у НДХ били су у погодном положају јер су сматрани „цвећем“ у НДХ врту. Расни закони доношени су против Срба, Јевреја и Рома, над којима је вршен систематски и планирани геноцид. У том геноциду над ова три народа учествовало је и много Бошњака, почев од њихових људи у Јасеновцу до њихових садистичких злочина над Србима у Источној Босни и Херцеговини.

Муслимани су итекако били укључени у истребљење Јевреја, поготово у Сарајеву, гдје је са нападима на Јевреје почето одмах послије уласка Њемаца у Сарајево. Овде је ликвидација Јевреја почела прије холокауста у осталој Европи, а све до пораза Њемаца под Стаљинградом, Сарајево је било најфанатизованије нацистичко упориште. Од 10.000 сарајевских Јевреја, рат је преживјело 1.400.

Са друге стране, злочине над муслиманима у то вријеме чинили су четници, али и Њемци, усташе, партизани, дакле злочина је било на свим странама, али је само злочин над Јеврејима био холокауст, а над Србима и Ромима био је геноцид. Злочини које су четници, партизани, а прије формирања ова два покрета обични устаници, чинили над муслиманима су били злочини из освете. Погледамо ли Источну Босну и Херцеговину, злочинима над муслиманим скоро по правилу претходили су злочини муслимана и усташа над Србима. Овим не желимо да оправдамо злочине које су чинили Срби над муслиманима, али исто тако не можемо се сложити да је то био геноцид.

Кец на десетку

Десети геноцид над Муслиманима, био би заједнички подухват Срба и Хрвата, како то тврде Муслимани, а тај податак поред сајта Исламске заједнице, може се наћи и на многим другим сајтовима, а један од њих је и сајт Института за истраживање геноцида из Канаде.

Овде указујемо само на сајтове због њихове доступности и лакоће у ширењу пропаганде. Видимо да ова организација Претендује ка научном раду, с тога чуди овакав непрофесионални однос према тематици којом се бави.

Институт за истраживање геноцидао, као и Исламска заједница, и све друге организације и институције које тврде да је био геноцид над Муслиманима у грађанском рату заборављају неколико чињеница.

Прво, рат је почео прегласавањем Срба као конститутивног народа, од стране Муслимана и Хрвата.Шта више, када се анализирају резултати референдума испада да није постигнута двотрећинска сагласност народа БиХ о независности. Прве жртве рата били су Срби, почев од Срба страдалих на пограничном реону са Хрватском на ријекама Уни и Сави, који су страдали од пројектила испаљених са територије Хрватске 1991, до убиства српског свата у Сарајеву, Раденка Ђапа у Приједору, убијених у Босанском Броду и Сијековцу, 1992. године. Све ово искључује могућност да су Срби ушли плански у рат и да су притом планирали извршење геноцида над Муслиманима.

Друго, у рат су Муслимани и Хрвати ушли као савезници, да би након једног периода непријатељстава између њих, рат и завршили као савезници, а чак се размишљало о конфедерацији муслиманско-хрватске федерације са Хрватском. Они су заједно починили страшне злочине и извршили етничко чишћење Срба са територије коју су држали под својом контролом. Поставља се питање, ако су Хрвати заједно са Србима извршили геноцид, како то да су Муслимани били у савезу са Хрватима? Ово би био јединствен примјер да савезник над савезником изврши геноцид.

Треће, све злочине које Муслимани наводе као примјере геноцида, нпр. злочини над Муслиманима у Сребреници, Приједору, Вишеграду, Бања Луци итд, могу се наћи и у злочинима Бошњака над Србима. Тако имамо злочине Бошњака над Србима у: Сребреници и широј околини током 1992-1995, Сарајеву и широј околини, Горажду и околини, Возућој и широј околини, Сијековцу, Мостару итд.

Ови примјери показује да нема скроз недужних и скроз кривих, него да је и једних и других било и код Срба, али и код Бошњака.

Оно што највише забрињава, јесте претјеривање и чак фалсификовање броја жртава Бошњака у последњем несрећном грађанском рату у БиХ. Наиме, када је ријеч о тобожем десетом геноциду над Муслиманима износе се следеће бројке:

„Број погинулих Бошњака износи више од 200.000“

Дата бројка је увеличана неколико пута. Наиме, „Центар са истраживање и документацију“ из Сарајева на челу са Мирсадом Токачом, 2007. године је изњео податак о 96.895 убијених на свим странама, од чега је 57.696 војника и 39.199 цивила. Дакле, бројка коју наводе Муслимани је дупло мања и то кад се саберу сви убијени војници и цивили код Бошњака, Срба и Хрвата.

„Број рањених: 240.000, од тога 52.000 дјеце.“

Неко је и овде дао себи одушка приликом претеривању у бројкама. Број рањених не може бити много већи од броја убијених, који је установила горе споменута истраживачка установа.

„Број хендикепираних 100.600, од тога 52.000 дјеце“.

Мисли си на инвалиде рата, али је свакако и овде број увеличан, а посебно је увеличан број страдале дјеце. Ако упоредимо бројеве рањене и дјеце инвалида видићемо да се апсолутно подударају. Испада да је свако рањени дјете одмах и ратни војни инвалид, што је немогуће. Такође, испада да је огроман број дјеце учествовао у борбама па тако осакаћен, или да је неко намјерно ишао и масовно сакатио дјецу. За овакву тврдњу не постоји ни један доказ.

„Број расељених 1.225.000, у преко стотину земаља широм Свијета.“

По овоме је скоро двије трећине Бошњака из БиХ морао да напусти своје домове, што апсолутно није тачно. Ако узмемо само Бошњаке из Сарајева, Тузле, Зенице, Мостара и Бихаћа, дакле из већих центара, видимо да је њих било око 500.000 током рата који нису избјегли, а ако знамо да се на попису 1991. око 1.903.000 становника изјаснило као Муслимани, јасно је да је број избјеглица преувеличан.

„Број силованих жена, 40.000“.

Утврђено је, да је у току грађанског рата у Босни и Херцеговини, на свим странама било укупно 2.000 силовања.

„Број несталих лица: 53.600, од тога 28.420 из Сребренице и Жепе“.

Овде је њихово претјеривање заиста фасцинантно. Испада, да ако узмемо ове бројке као тачне, да је сваки други становник из ова два града нестао. Када се овом броју дода број погинулих и извучених људи, Сребреница и Жепа као да су били неки већи градови попут нпр. Бијељине, а не омањи градићи.

Шта на крају рећи? Жалосно је то, што они који би требали да раде на откривању истине, и изградњи повјерења и суживота, све чине да до тога недође. Без обзира што њихове тезе немају упоришта у изворима и чињеницама, они настављају папагајски да понављају излизане лажи.

Још жалосније изгледа покушај, да се један национални идентитет настоји изградити на агресији и мржњи према неком другом у овом случају према својим сродницима. Психологија је објаснила овај феномен конвертита, који настоје да се удаље од својих корјена као „идентификација са агресором“. О конвертитима психологија је још рекла:

„Могли бисмо рећи да многи остају у новој вери из страха, из опортунизма, при томе нимало убеђени у исправност нове вере (уколико не подлегну механизму одбране ‘идентификација са агресором’, залажући се сада, свим силама, за нову веру). Не ствара ли се тако хомо дуплекс, неискрен, лицемеран човек, са вероватним подсвесним осећањима кривице које ће кадтад испољити и то, или у чиновима самодеструкције… или у непрекидној агресивности према споља, упереној највише против народа и вере коју је напустио, јер што је мање убеђен у своју превару, то више треба да је доказује, и себи и другима, најчешће силом“.

Ако имамо у виду да су Муслимани страшне злочине починили над Србима, баш на велике хришћанске празнике које су некад и сами њихови преци славили, ова теза добија на тежини. Остаје нам, да се надамо, да ће се престати са претеривањем и ширењем мржње, те изградњом повјерења. Заиста се надамо да ћемо једном моћи казати да је психологија била у криву.
 



0 КОМЕНТАРА

  1. Ne bih bi tako oštar kao Boris, a posebno se ne slažem sa izostankom samokritičnosti u iznošenju stavova. Bošnjaci su mlada nacija (potrenciram potrebu razlikovanja naroda i nacije) i očekivati je da doživljavaju različite krize u razvoju kolektivnog identiteta. Međutim, i Srbi se nalaze u dubokoj krizi identiteta, a sebe svrstavamo u kategoriju „drevnih naroda“.

    Uglavnom, po meni, ključan fenomen potreban za razjašnjavanje srpsko-bošnjačkih odnosa i kriza identiteta je davno, davno definisao Sugmund Frojd i nazvao ga „narcizam malih razlika“. Parafrazirano taj fenomen se dešava kod vrlo sličnih kolektiviteta kakvi se ubiše svima „dokazujući“ kako nisu isti. Posmatrači „sa strane“ među njima ne vide nikakvu razliku, a ovi ulaze čak u sferu iracionalnosti dokazujući kako „razlike ipak ima“, odnosno kako su „razlike ogromne“. Takvo iracionalno „dokazivanje“ razlika vremenom proizvodi nakaradnu samospoznaju kakvu Frojd podvodi pod narcizam ili narcisoidnost.

    Iz ovog fenomena (narcisoidnosti malih razlika) kasnije je izveden i fenomen „animoziteta/sukoba malih razlika“ i pokazalo se da su upravo sukobi između kategorija gotovo neznatnih razlika baš najkrvoločniji. To se samo po ini put potvrdilo u srpsko-bošnjačkom sukobu.

    U pravu je Boris kad ukazuje kako je pogrešno izgrađivati identitet na „dokazivanju“ da nisu Srbi ili da ne potiču od Srba, odnosno da Bošnjaci i Srbi ne čine identično etničko jezgro. Jezik je prvi i osnovni element prema kom se određuju etničke zajednice ili narodi. To što govorimo istim jezikom je nepobitan pokazatelj da potičemo iz istog naroda, odnosno da smo jedan narod (ponovo potenciram potrebu razlikovanja naroda i nacija). Sad, razvijati identitet na dokazivanju toga šta „nisi“ je iracionalno ponašanje. Racionalno ponašanje i identitet (bilo pojedinačni ili kolektivni) zasniva se na „JESAM“ (ja sam), a nikako na „NISAM“. Boris jeste na trenutke oštar, ali je u svakom slučaju u pravu i ovakvim stavovima ne šteti bošnjačkom narodu (suočavanje sa istinom nikada ne može biti štetno). Ja nisam pobornik toga da nekom namećem nešto šta ovaj ne želi, pa time mi ne „pada na pamet“ da Bošnjacima sugerišem da su Srbi. No, za njih nije dobro da svoj identitet grade na dokazivanju da nisu Srbi. Pojedinačni identitet gradi se dok je pojedinac živ (70-80 godina), a koliko vremena je potrebno za stvaranje kolektivnog identiteta. dakle, dragi moji Bošnjaci, polako… gradite identitet na onome za šta mislite da vas ističe u onom pozitivnom smislu, da vas prezentuje kao svojevrstan sui generis u odnosu na cjelokupno čovječanstvo, a nikako samo u odnosu na Srbe i tako to.

    I, na kraju, što se tiče krize srpskog identiteta, tu se moram prisjetiti nedavne izjave profesora Tanaskovića koji kaže kako Srbi teško griješe kad u sebi zatiru određene orjentalne navike ili uticaje (opet narcizam malih razlika). Tanasković tvrdi da nas je taj orjentalni uticaj, uz vizantijski, rimski i sve potonje, samo učinio boljima i bogatijima, tako da to nikako ne trebamo zatirati. Najmanje to trebamo činiti nakaradno, nasilno i protino sebi samima. Kako on reče – ode Srbin malo u svijet, nagleda se svakojakih čudesa i po povratku prvo poželi ćevape. Svi volimo ćevape, a ne želimo priznati orjentalni uticaj u sebi… glupost!

  2. U pogledu tzv. genocida za vrijeme SHS došlo je do iseljavanja muslimana u Malu Aziju. To je urađeno po sporazumu Ataturka i Kralja Aleksandra, a muslimani su naselili opustošena grčka sela i gradove u Maloj Aziji, dobili imanja i tamo žive i dan danas. Imao sam lijep susret sa Fočacima koji su tada otišli u Ajvalik. I danas govore srpski (po njihovim riječima), malo arhaičan i čuvaju običaje. Nijednom rječju nisu rekli da su otjerani.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *