Кога милује "хоспитализован" Каран?

Пише: Стефан Мачкић

Лијепо смо у прошлом наставку замолили све учеснике јавног живота да нам не ремете недељни мир, али опет смо изневјерени. СрпскаИнфо је тако прошле недеље изненадила вијешћу да је предсједништво СДС‑а гласало да се уједине са Покретом "Сигурна Српска" (ПСС), те да Драшко Станивуковић буде кандидат за предсједника Републике.

Радује нас то јер желимо да и остатак Српске осјети чари симбиозе Станивуковића и СНСД‑а, приказане на сликама којима украшавамо овај пресјек. И Српска треба да постане држава за туристе и "инвеститоре", као што је и Бања Лука превазишла назадну идеју да је град за људе који у њему живе.

Дође ли то по цијену нестанка и посљедње, барем именом српске странке у држави, ни за то не маримо, јер то напросто не може да се збуде. Очито помоћу неке више силе, СДС одолијева упркос суицидалности. Ко зна, можда до тог краја ипак и дође, али тек када катарзично схвате да побједа није сама себи сврха, па напокон умјесто најмањег заједничког имениоца предложе озбиљног кандидата. Ако га народ не одабере, онда ни не заслужује СДС.

То би био поетичан крај странци пониклој као истински народни покрет. Свакако би био љепши од утапања у преконоћни покрет лабораторијског архетипа позер-амблемаша. А можда у одлуци СДС‑а и има неке мудрости, макар и случајно?

Предсједник је ипак, како то једино Владо Ђајић рече, протоколарна и прилично безначајна функција. Предсједник предлаже Скупштини кандидата за предсједника Владе, а може и да распусти Скупштину, али даље од тога не може. Стварна моћ јесте у Скупштини и премијерској фотељи, наравно, под условом да нису уцијењени или купљени пулени.

Но, нова седмица одмиче, а ми запешмо на старој.

Понедељак: Кога сјецка Бореновић?

Европска народна странка одржала је у Сарајеву конференцију о приступању Европској унији. Жељни спознати тајне умијећа пресипања из шупљег у празно, ту су се обрели и Бранислав Бореновић, изгледа сада у функцији повјереника пенкала Драшка Станивуковића, као предсједника ПДП‑а (шта је то?), и Бранко Блануша, као предсједник СДС‑а.

Потписали су заједничку декларацију о – пази сад! – европским вриједностима и интеграцији, идентитету, социјално‑тржишној привреди и владавини права. (И гдје је ту мост у Доцу!?) Занемарили су, вјерујемо, то што нико заправо не зна шта су европске вриједности, што се од интеграција одустаје или се мора одустати, што Европа губи оно мало идентитета што се претварала да има, што се социјално‑тржишна привреда отприлике своди на изједначавање разлика кроз субвенционисање и подстицаје, који дугорочно само дижу цијене и продубљују разлике, и што у владавину права више баш нико не вјерује.

Занемарили, и онда потписали да су "алармирани текућим нападима на Устав Босне и Херцеговине и [Дејтонски мировни споразум]", те позвали да се "успостави правни и политички оквир који омогућује слободне, правичне и транспарентне изборе, укључујући спровођење пресуда Уставног суда БиХ и Европског суда за људска права", зачинивши то, наравно, и "модерним изборним технологијама". Пошто су декларацију потписали са Бакиром Изетбеговићем, предсједником СДА, нејасно је да ли дијеле мишљење о томе ко напада Устав БиХ и Дејтонски споразум, и које пресуде треба да спроведемо.

Нама је запало за око да је Бореновић на свом Твитер налогу објавио четири занимљиве фотографије са овог бесмисленог догађаја. На трима су кадрови тако ухваћени да се не виде ни Блануша, ни Изетбеговић, па изгледа као да је европска мегапартија дошла максуз да чује коју паметну од Бореновића. Човића није успио исјећи, а на четвртој нема ни самог Бореновића, већ бесједи Андреј Пленковић, премијер Хрватске, док га помно слуша путујући окупатор Кристијан Шмит. То би ваљда догађају требало да дâ на тежини.

Уторак: Habemus Sinišam!

Подсјећајући нас да поред "само предсједника" имамо такође и предсједника Републике Синишу Карана, у "Службеном гласнику Републике Српске" објављена је његова одлука да помилује Драгана Еркића, што ће поједини медији пренијети као "контру" Додиковом протјеривању Ање Љубојевић са потпуно небитног положаја потпредсједника Народне скупштине. Наиме, Еркић је осуђен на годину дана затвора јер је под дејством алкохола изазвао удес и тако тешко повриједио другог, а Каран му је казну замијенио условном.

Еркића је покојни Слободан Васковић доводио у везу са локалним властима у Зворнику. Колико се Васковић лелујао на клатну истине и маште, толико смо му и вјеровали, па му писање нећемо преносити. Ипак, Васковић јесте објавио званични документ Града Зворника, према коме је истоимено лице именовано за савјетника градоначелника до краја 2021. године. Пар година раније је, пак, доспио у медије насрнувши сам на трибину са тристо навијача ФК "Сарајево". Отргнуо им је тад заставу са љиљанима, које су, иначе, Муслимани присвојили од нас, прво уклонивши крстове, а ми их се тако пркосно одрекли.

Нама је занимљиво да је помиловање дато 8. јуна. Медији су у јутро тог дана објавили да је Каран – цитирамо – "хоспитализован", али "ради обављања раније заказаних контролних медицинских прегледа". Хоспитализација описно не приличи редовној контроли, нити се можемо сјетити другог случаја, и свакако је неуобичајено, да се најављују редовни прегледи званичника. СрпскаИнфо је и крајем фебруара објавила да је Каран "хоспитализован", тај пут "због исцрпљености, посљедица стреса и вирозе."

Као ни други, за дубину немамо ни времена ни храбрости, па ћемо само слегнути раменима и окренути се битнијим темама.

Држава попуши ⁸/₉ сваке цигаре

Издвајамо од овог дана и један чланак Монда. Портал је објавио мало истраживање, откривајући црно пијачно тржиште дувана. Ондје се килограм дувана може купити за само 50 КМ, а легално би коштао 440 КМ, чиме држави настаје "немјерљива штета". Нама се ту намећу, међутим, друга два питања.

Свјесни да у ту разлику улазе и одређени заиста оправдани трошкови, попут контроле квалитета и сличног, питамо се, ипак, гдје тачно одлази и какве користи од ње имају грађани огромна разлика коју убире држава на тој скоро девет пута вишој законитој цијени? И, друго, колико би остале робе и услуге биле јефтиније без паразитске државе?

Сриједа: Спаљен Витлејем на Палати Републике?

Оптерећени личним санкцијама, умиљати пут размјене услуга по кулоарима Трампове администрације тражили смо, чини се, и преко Израела. Дипломатско маневрисање да би се ослободила држава од окупације, макар то и окаснило док није лично опекло, само по себи не би било спорно. Спорно је кад се од тога прави национални кичерајски спектакл.

Тако смо гледали бизарни предсједнички помен Чарлију Кирку, америчком расправљачу типично небулозних америчких тема, какве код нас углавном преливају невладинићи, а које Србе традиционално не занимају. Ми свој идентитет имамо, па нам не требају умјетне подјеле да нам скрећу пажњу са стварних разлика које немамо, а какве јесу вјечна пријетња лажном америчком идентитету.

Свједочили смо такође и – очекивано аматерски непромишљеном и брзоплетом – пројектовању израелске заставе преко Палате Републике. Док је небитни Кирк био драг Трампу, па је помен имао смисла као, што би Американци рекли фото-оп, илити прилика за слику, којом ће се наћи пут до Донијевог срца; израелска застава нема нарочитог смисла и више личи на некакав "прст у око" мрском Сарајеву. Ипак, њоме смо се беспотребно сврстали раме уз раме са Нетањахуовим режимом.

Уколико нам је битна слика коју пласирамо у свијет, тј. ако нам је заиста битно шта свијет мисли о нама – а озбиљној држави, или бар оној која претендује то да буде, то треба да буде задње на памети – такав потез је пропагандно лош. Нас то ипак не занима, јер ми вјерујемо да се путевима дипломатије креће караваном оружја и самоодрживости. Спорно нам је зато што се оваквим брзоплетим глупостима српски народ морално унижава.

Чињеница да су блискоисточни исламисти у прошлом рату помагали Муслимане и сјекли српске главе, не значи да треба да подржимо режим који не штеди ни новорођенчад, и третира их као потенцијалне терористе. Стајемо раме уз раме са државом чији војници чине најгнусније злочине, баш онакве за какве је глобалистичка пропагандна машинерија оптуживала нас. Шире гледано, да бисмо напакостили главосјечама, хрлимо у њедра хоботнице која је поставила услове за такав рат и руководила пропагандном машинеријом која је кројила морално покриће за одмазду и обуздавање српског народа.

Сриједу нам је зато обиљежио снимак израелских војника како отварају ватру на цивилно возило и тако убијају осмомјесечну бебу. То је само дјелић једног пошироког поремећеног мозаика – од отвореног славља и бесрамног исмијавања над мртвом дјецом, чијим убијањем се сами ИДФ‑овци нескривено хвале, преко отворених и крволочних позива на друштвеним мрежама да се не штеди баш нико, па до паљења хришћанских села. Сљедећи на реду би могао бити Витлејем, што је веома симболично, јер је идеолошки, духовно и дугорочно, хришћанство за Израел већа пријетња и од ислама, и од исламизма.

Нећемо да се странци петљају у наша питања, која нити разумију нити ће их икад разумјети. Исто тако ни ми не разумијемо нити ћемо икад моћи истински разумјети вјековне блискоисточне анимозитете. Зато нема разлога да бирамо страну, и то тако дрчно и громогласно. И да папагајски понављамо крикове америчких ратних јастребова, чија крила су и над нашим небом покривала исте оне озренске главосјече.

Четвртак: Вуканова предострожност

Враћамо се лакшим темема. Док је Бореновић бирао кадрове, Небојша Вукановић се потрудио да не буде исјечен. У четвртак навече, објављен је, наиме, снимак његовог гостовања у ПоТТкасту с потписом Татјане Трнинић, на Јутјуб каналу портала Провјерно.

Шта је ту занимљиво? Па, Вукановић је упоредо на свом блогу објавио снимак гостовања, али не снимак Провјереног, са њиховог канала, већ снимак гостовања који је објавио на свом Јутјуб каналу. Цијело гостовање је снимљено из једног непрекинутог кадра, из перспективе нешто ниже од крупног кадра Провјерног, и непречишћеног је тона, па је извјесно Вукановић снимао гостовање својим телефоном или камером, претпостављамо да би се заштитио од евентуалне цензуре, а можда и да би обрнуо који динар од Јутјуба. Како су снимци исте дужине, цензуре ипак није било, а за динар не знамо. Буџетски сигурно није.

А ко нам враћа Брчко и спаја нас са Србијом? Сазнајте сутра!