Кога лаже Министарство просвјете Српске поводом Лордана Зафрановића? (Само себе!!!)

Филм се, као што читате латиницом на плакату – зове Златни рез ’42. Дјеца Козаре су поднаслов. Но, идемо редом.

Титоистички редитељ, освједочени фалсификатор историје, Лордан Зафрановић, добио је силан новац – 200.000 КМ пореских обвезника Српске, без икаквог конкурса (дакле и читања сценарија) од стране Владе Републике Српске. Он је то, односно читава завјереничка екипа, која се спремила да отме наше паре, почео најављивати преко домаћих медија још 2018. године.

Затим је почетком 2021. године опет најавио да долази "да разговара". Одмах је јасно било, како је у питању била чиста покривалица за наивне и глупе, којима ништа не значе законске процедуре и новац огуљен са леђа народа Српске кроз порез. Само наивни су и могли мислити да је ова представа извођена у незнању да ли ће му новац бити додијељен. И не само новац, већ и подршка при снимању на локацији, што још више кошта у неким случјевима.

Једини ко је о томе писао како разум и културна политика српског народа изискује – био је Фронтал.РС. Наравно, једини је и данас. У Српској нема никаквих умјетника, па ни поштених јавних радника, који би се оваквом харачу успротивили, јер то просто није могуће за било ког домаћег редитеља. А пошто шуте на ово, нису то ни заслужили. Никад.

Лордан Зафрановић је дошао да проси новац са Јованом Ћулибрком, тренутно владиком Славонским којем је Синод СПЦ забранио да се изјашњава о Јасеновцу, пошто јавно по Хрватској и другдје, смањује број српских жртава са 700.000 на 80.000. Зафрановић је паре у Бањој Луци искао сједећи са маском под брадом у Банском двору, испред плаката написаног ћирилицом, на којем је био искључиво наслов Дјеца Козаре.

Чим се вратио у Загреб, филм му је промијенио име у Златни рез 42, док су дјеца Козаре (не српска дјеца, пошто су у Јасеновцу убијана српска дјеца са територије цијеле Независне Државе Хрватске) прво стављена у заграду, да би онда била потпуно и избачена. Сведена на евентуални поднаслов који је донио паре.

Најављујући премијеру дан пред изборе у 17.00 часова у Спортској дворани "Борик", ни мање ни више, Министарство просвјете и културе Републике Српске лаже само себе да се филм зове Дјеца Козаре. Просто морате да се лажете такве ствари, обзиром да се назива Златни рез 42, има латинични плакат, у њему је од Срба Лордан ангажовао тешке пљуваче сопственог народа, рећи ћемо другосрбијански олош у глумачком свијету, при чему ни једног из Републике Српске.

И то су ствари које се морају дешавати људима, који нити желе, нити им се допушта све и да хоће, да се мијешају у свој посао.

Затим Министарство просвјете и културе Републике Српске лаже само себе причом да: "Филм говори о страдању српског становништва са Козаре у Другом свјетском рату, са посебном фокусом на судбину дјеце која су током офанзиве на Козару 1942. године одвојена од родитеља и депортована у логоре и друга мјеста широм тадашње НДХ."

Дакле, можда филм заиста говори о томе (јер га ни они сигурно нису гледали), али опет се Јасеновац своди на то да су у њему убијана "дјеца Козаре", док (већ смо то рекли горе) у питању је сабирни логор смрти, који је са својим радом почео када је од стране Италијана, а због српске оружане побуне, затворен логор Јадовно.

При том, без обзира што се ради о топониму (Козари) који се налази у Републици Српској, филм ће имати премијеру у Београду 2. октобра, а тек наредног дана у (провинцијској) Бањој Луци.

Затим се, у вијести државне новинске агенције Срна подсјећа да је "Ту информацију прво подијелио предсједник Милорад Додик након разговора са редитељом Зафрановићем у Требињу". Што ваљда треба да значи да је Додик нека врста продуцента и ПР-а овог филма који се (опет то да напишемо ако неко у Министарству није то видио) НЕ ЗОВЕ ДЈЕЦА КОЗАРЕ – већ Златни рез 42. Дјеца Козаре су поднаслов за домаће тржиште.

Додик је, уједно, и министар просвјете, културе, науке, технологије и унутрашњих послова сваке врсте.

Без обзира на то, или управо због тога, у агенцијској вијести пише: "Додик је тада рекао и да филм "Дјеца Козаре" носи тешку, свету и болну тему страдања српске дјеце и народа са Козаре, наводећи да то није само филм већ дуг према прецима, невино пострадалој дјеци и према истини која никада не смије бити препуштена забораву."

Дакле – опет се понавља да је то традгедија "дјеце са Козаре", а не законски припремљен геноцид над цјелокупним српским народом са територије НДХ, са епицентром у Јасеновцу и то из уста предсједника Републике Српске у самопорицању (предсједника СНСД).

Филм произвеле Мреже и Кокице

Опет се понавља иста прича и у смислу продукције. У најбољем случају, неко ће иживјети своје умјетничке визије за ваш новац, добити некакве награде на своје име, а прича о Јасеновцу и ономе што он стварно значи, посебно о српском народу и генодицду над њим, да не причамо о Републици Српској данас, биће окренута у сасвим релативизирајућем правцу.

Као што су стварне српске патриоте заобиђене у стварању овог филма; врло је очито унапријед, да смо, у пропагандном смислу, опет бацили паре. Заправо, дали смо их онима који ће радити против нас. Једнако као у случају освједочених "српских патриота" Горана Марковића и Срђана Драгојевића. Којима смо дали куд и камо веће паре него Зафрановићу и који су немјерљиво гори у смислу својих идеолошких поставки, латинизације српства и јавних иступа против српског народа. Надамо се не и по резултатима филма. У шта је тешко вјеровати.

Филм потписују мреже и кокице. Зашто мреже и кокице?

Осим Ц Медије (TS MEDIA) из Београда, што је друго име за државне паре од Телекома у производњи садржаја у којим је држава корумпирана и болесна (што је посебна прича); потписане продуцентске куће су оне за које нико није чуо у широј јавности и зову се латиницом и на енглеском. Прва, ART&POPCORN из Београда.

Они, између осталих, раде нови филм Стефана Арсенијевића, изгураног у међународну јавност кад је снимио кратки играни филм по сценарију Абдулаха Сидрана. И награђен од исте екипе као и Јасмила Жбанић. О чему другом, него о јадном, опсједнутом Сарајеву. Дакле, није уопште случајно што су ангажовани тешки аутошовинисти и сарадници земаља непријатељских ка нама.

Друга, компанија NETFILM из Бање Луке, која (осим ако није турска компанија са једним Т вишка) нема своју веб страницу и о њој смо могли сазнати само из регистра. Односно да је основана када Зафраановић добија паре у Српској:

Друштво са ограниченом одговорношћу НЕТФИЛМ д.о.о. Бања Лука је регистрована у улици Милана Карановића број 2, 78000, Бања Лука. Послује од 25.3.2021. Директор компаније и власник је Урошка Татомир (ово име би сигурно неко запамтио да смо га чули раније).

Основна дјелатност је регистрована под шифром Ј 59.11 – Производња филмова, видеофилмова и телевизијског програма. Бонитетна оцјена компаније за 2026. годину је АА. На данашњи дан компанија није блокирана. У 2025. години компанија је остварила укупан приход од 222.000,00 КМ и запошљава укупно 2 радника.

Шта већ сада постиже Зафрановићев филм?

Дакле, понавља се све оно што су основне полуге културног геноцида над српским народом, уз већ уигране извођаче радова, те су основне функције овог филма већ испуњене:

1.Филм снима номинално Хрват, новац је дао и Загреб, што ће рећи да су се "Хрвати суочили са својом прошлошћу, а Срби нису". То ће значити да ће сад Филмски центар Србије и наравно Влада РС, морати дати новац за "Дјецу Сребренице". Изједначавање ова два неизједначива појма, нешто што је приоритет ове агенде.

2. Аутошовинисти који глуме у овом филму, али посебно хрватски глумци који су раније глумили у неопростивим србофобним остварењима, добиће, осим новца грађана Српске и Србије, искупљење и могућност да се селективно представљају пред српском публиком, као неко ко је код њих и за њих (Србе) нешто урадио. И једни и други ће сад бити готово "српске патриоте". (Мики Манојловић игра Вукашина из Клепаца, треба ли шта још да се дода?)

3.Латинизација Срба по рецепту закона Анте Павелића, јер смо, ево, дошли до тога да сами дајемо новац за филм о Јасеновцу, који поштује законско рјешење НДХ из 1941. године. При том, нико из Министарства просвјете и културе се не сјећа какав су закон предлагали и донијели 15.09.2021. (О заштити српског језика и ћириличног писма…)

4. Филм већ сад у јавности наглашено своди Јасеновац на логор за "дјецу Козаре", која је малим словом остављена у поднаслову јер је на томе добила паре од Срба. Уједно је циљ да се не не спомињу било гдје у наслову или филму српска дјеца. Што иде уз намјеру да овакви људи као Зафрановић, којима "није битан број жртава", постају ауторитет приликом смањивања броја српских жртава Јасеновца. И уопште.

Примјера ради, и новинарка и Лордан Зафрановић у полусатном интервјуу на Радио-телевизији Србије у емисији Око, ни једном нису рекли "геноцид над Србима", ни једном није споменута Република Српска, као гарант да се Јасеновац никада више не понови нашем народу.

5. Цементирање тога да су "дјецу Козаре" у Јасеновцу убијале "усташе", а не Хрвати и сву српску дјецу, жене, старце и одрасле мушкарце; што је нешто што се натура од антисрпског диктатора Јосипа Броза Тита, преко његових сљедбеника и поштовалаца до данашњег дана. Срба ће у филму бити, усуђујемо се да пророкујемо, таман колико у (наравно латиничном) филму о Дијани Будисављевић.

И за крај: Златни рез преко српског грла

Златни рез (или златна средина) је математичко-естетски однос између двије величине, где се мања величина односи према већој на исти начин као што се већа односи према укупном збиру обе величине.

Овај специфичан однос се у математици обиљежава грчким словом φ (фи) и његова приближна вриједност износи 1,618.

Па, ето, мало рачунајте колико сте пара дали, прије него што након предизборне премијере филма, удешене као "споменик" Стефану Немањи или "споменик" кнезу Лазару Хребељановићу по потпуно прекопираном примитивачком маниру, баш на дан пред изборе у Српској; са екрана разлију патетичне и изанђале фразе о ужасима, патњи и јадној дјеци.

Ето, они који нису смјели јавно да зуцну о лику генерала Ратка Младића, сад ће вам се представити као заштитници српства, док Миодраг Малић треба да труне три године у затвору због једне фотографије.

Само немојте, као Министарство просвјете и културе Републике (умало) Српске, да не примјетите како та дјеца могу бити све – само не српска дјеца!

То је основна функција овог филма и испунио га је у потпуности.