Кога данас у Сарајеву воли Америка, а ко воли њу?

Пише: Нино Распудић

Наиме, на блогу су директор Мисије УСАИД-а у БиХ Дејвид Барт и војни аташе Скот Милер изнијели тешку критику власти у БиХ, забијајући, на крају мандата, нож у леђа властитој политичкој дјеци. Монструозна Платформа створена је на потицај и уз изравну потпору америчке амбасаде у вријеме мандата Патрика Муна. Након што је четири године растурала земљу, на самом истеку мандата дужносници америчке амбасаде оптужили су своје дојучерашње пулене да нису ништа урадили да одговоре на потребе грађана након поплава, иако су међународне институције властима БиХ осигурале више од пола милијарде еура за помоћ. Износе и оптужбу да су власти тај новац искористиле за крпљење прорачунских рупа.

Лагумџија је ударио блогом на блог, и обзнанио тиме јавности да више дефинитивно није амерички миљеник. У одговору на свом блогу брани се од оптужби дужносника америчке амбасаде истичући као главни разлог недоласка помоћи до страдалника то што се "ми у БиХ нисмо борили само против поплава, него и против бирократских непогода које су генериране чињеницом да имамо најсложенији политички систем са тринаест несинхронизираних нивоа власти и са великим проблемом преклапања надлежности. Било би фер да су подсјетили јавност и на то како је тај систем у Дејтону направљен." Сад су му дојучерашњи тутори криви јер су ето направили пресложену државу у Дејтону. Попут увријеђеног дјетета прозива их што при истицању проблема пола милијарде еура који још нису дошли до људи којима су намијењени, нису успут напали и америчку администрацију од прије два десетљећа, која је пропустила направити државу по Лагумџијиној мјери.

Надаље Лагумџија каже да "оно што као министар вањских послова сматра нечувеним искакањем из дипломатских норми понашања јесте потпуно извртање чињеница како би се поткријепио опасан и погрешан наратив да су сви политичари у БиХ исти и уз то неспособни. (…)

Нисмо сви исти. Ни ми, ни они. Нечувено је тврдити да су сви исти. И они и ми. Хвала свима који нам помажу или то желе, али то не значи да нам треба држати предавање свако онај ко мисли да о нама и нашој земљи зна више од свих нас. Нисмо сви исти. А нарочито нисмо будале којима се свако може правити паметан."

Истина је да нису сви исти, јер је Лагумџија и његов миље вјеројатно најгори и најпогубнији сегмент политике у БиХ. Тешко је након Дејтона наћи владу која је у свом мандату причинила и приближно толико економске и друштвене штете попут његове у Федерацији. Од компромитирања било какве могуће истинске транснационалне опције псеудограђанском опцијом коју је користио као кринку за национализам бројнијег народа у Федерацији, афера од фамозног "Рекета" па надаље, уништавање и компромитирања јавног РТВ сервиса оличеног у Федералној телевизији чије је некадашње прво новинарско грло сад одједном његов кандидат за члана Предсједништва, погубне, двапут изведене, авантуре с Комшићем која је трајно нарушила међунационалне односе у Федерацији, гажења политичке воље цијелог једног народа и наметањем представника попут Лијановића и халал-праваша, који не би могли доћи на позиције на које их је Платформа устоличила ни у једној нормалној, демократској земљи. Имао је за све то подршку Американаца који су, нарочито у Муново вријеме, такву моралну и политичку клатеж тражили свијећом и одмах по проналаску прихваћали за савезнике. Док је трајала љубав америчке амбасаде и Лагумџије, а трајала је с њихове стране док су вјеровали да преко њега могу прогурати своју утопијску визију грађанске БиХ, а с његове док су му ишли низ длаку, Лагумџији није сметало америчко просипање памети у БиХ и то што нам "држи предавање сватко онај тко мисли да о нама и нашој земљи зна више од свих нас."

Сад је одједном антиколонијалистички расположен и све више звучи попут Додика, с тим што је Додик у седлу, а Лагумџија је већ у зраку. Амерички љубимци, они који су из низа разлога беспоговорно прихваћали играти њихову игру, у правилу нису добро пролазили. Од Биљане Плавшић, преко Јадранка Прлића па све до Лијановића, након што би одрадили посао, или чешће након што нису били способни одрадити га, некадашњи мезимци бивали су одбачени. Остаје видјети како ће након избора завршити одбачени Лагумџија.

Нови амерички љубимац је Фахрудин Радончић, па платформаши сада цвиле као остављене љубавнице. Радончић пред бошњачким бирачким тијелом отворено игра на карту америчког савезништва, о чему довољно говоре наслови у Авазу.

Један наслов у Радончићевим новинама прије пар дана каже: "Кандидат СДП-а Бакир Хаџиомеровић осуо паљбу по Американцима." Не ради се о паљби, барем не засад, типа Мевлида Јашаревића, већ тиради на линији шефа Лагумџије. Црвени Бакир тако на скуповима у Какњу и Завидовићима напада америчке дипломате Дејвида Барта и Скота Милера који су критизирали нерад власти у којој му странка има пресудну улогу. Он је још изравнији од шефа па каже како је "недопустиво да трећеразредне бирократе воде предизборну кампању за неке друге политичке странке и држе предавања базирана на муци наших народа, исто као да ова земља нема своје институције." Прворазредни новинар и интелектуалац критизира тако трећеразредне бирократе из чије је руке до јучер јео. СДА, такођер дио платформашке власти, суочена с америчком критиком, одабрала је тактику сабура, трпљења док избори не прођу и не види се што ће бити даље. Ипак, док му је странка нешто муљала о добронамјерној америчкој критици, није се суздржао министар нелегалног министарства културе у Влади Федерације БиХ (култура је по Дејтону на разини жупанија) Салмир Каплан. Аваз тријумфално јавља како је "бијес искалио исказујући на друштвеној мрежи нетрпељивост према америчким дипломатима и Амбасади." Каплан се пита: "Шта се дешава са овим људима из Америчке амбасаде и УСАИД-а" додајући, како са задовољством преноси Аваз, да "у сљедећем обраћању јавности" очекује поруку Американаца да ће, како је навео, "нас бомбардовати ако не гласамо за предсједника Савеза за бољу будућност Фахрудина Радончића." Капланове дистопијске фантазије су занимљиве. Оно што се вјеројатно "дешава" с америчком амбасадом је промјена политике и настојање да се извуку из каше коју су сами закухали.

Каплан је симпатично израван: "- Господо Американци, смањите доживљај, није вам ово ни Афганистан ни Ирак!!! Полупали сте лончиће." Само је фалило да им каже: Go home! Или "Марш кући", како је хрватском премијеру Милановићу поручивала Јасмила Жбанић, жена из истог културног миљеа. Аваз, помало додворнички према Американцима, коментира Капланову посланицу овако: "Запјенушана реакција Каплана, турског ђака, усмјерена према дипломатима апсолутно највећег савезника БиХ и Бошњака, открива да је и тврдолинијашки круг СДА, којим руководи Бакир Изетбеговић, директно погођен и да се осјећа прозваним у критикама о нераду и спорој реакцији након поплава, али и да је спреман, на први миг, пласирати негативне реакције према САД. Радикализираном Каплану је добронамјерна и утемељена критика Американаца, очито, само изговор да у јавност изнесе вјероватно раније формиране антиамеричке ставове и хистерију која влада у политичким круговима тврдог крила СДА из којих долази."

Што се из овога може разабрати? Прво, да није ок да неки бошњачки политичар критизира највећег савезника БиХ и Бошњака. Друго, да упадним прозивањем "тврдолинијаша" из СДА за антиамеричко расположење, Радончић жели себе позиционирати и јавности презентирати као пријатеља и поузданог савезника највеће свјетске силе. Уз криж на Златишту, на самом почетку кампање се тако млати и Америком. Није тешко закључити да је и америчка критика темпирана у сврху избора, а да су се погубљени врх СДП-а и неискуснији СДА кадар уловили на мамац.