Кога ће САД и Израел увући у копнену агресију на Иран  – Азарбејџан, Курдистан или Балуџистан?

Списак је садржавао земље: Судан, Сомалија, Либија, Сирија, Ирак, Либан и Иран. Данас, судбина ових земаља је сљедећа:

Разрушене, уназађене и раздијељене (формално-правно/фактички)

Судан је формално правно подијељен на двије независне државе – Судан и Јужни Судан. Сомалија, Либија, Сирија, Ирак и Либан, у пракси не функционишу као јединствене, а посебно као суверене земље.

Раздијељене су међусобно на више цјелина, које су међу собом у озбиљнијим или мање озбиљним оружаним сукобима. Као државе данас, већу опасност представљају за своје грађане, него у спољнополитичом смислу.

Дакле, све иде по плану и наравно да су ову операцију Израелци и њихови амерички подуговарачи припремали много, много прије. Чак прије и тзв. 12-дневног рата између истих учесника, односно убистава Иранских званичника, ваздушних напада и уопште шутње исламског свијета на дешавања у области Газе.

Ово је рат који жели остварити потпуну доминацију на нафтоносном Биском истоку, односно енергетски и трговачки дестабилизовати Кину. Овај напад на Иран, посредно је усмјерен и на Русију. У случају пада режима у Ирану, на југу Русије би остала велика геостратешка рупа.

Сјетимо се и Колина Пауела и ирачког "оружја за масовно уништење"

Дестабилизација Ирана, направила би вишегодишњи проблем у овом дијелу свијета, а не само Русији и Кини. Зато, нема говора о нападу из било каквих идеолошких разлога. Када данас слушамо америчке политичке представнике и јавне радние, као да слушамо одјек гласа Колина Пауела. Он је у Савјет безбједности УН доносио епруветице и "документе", који дају "необориве доказе" да Ирак посједује тзв. оружје за масовно уништење, тј. биолошко наоружање.

Данас знамо да је то све било само због нафте. Односно, и у случају Ирака, и у случају Сирије, да би се ослободио простор за несметане ваздушне прелете до Ирана. Уједно, тако су прекинути канали логистичке подршке копном за иранске милиције у Сирији и Либану.

Успостављањем тзв. "сигурносне зоне" око града Ал Танф на граници Сирија – Ирак (зелено означена територија на граници земље, у доњем дијелу фотографије изнад), чиме је америчка војска физичи прекинула аутопут Багдад – Дамаск, САД и Израел су показали доминацију над противницима у том дијелу свијета.

Они, као творци "Исламске државе Ирака и Леванта", искористили су исламисте на пикапима, који одсијецају главе свима који не прихвтају њихову верзију сунитског ислама; а данас смо свједоци да Ираел бомбардује управо њих. И то изазива реакције противника Ирана, као што су Саудијска Арабија, који ово редовно понашање Израела сада титулишу као агресију.

Лажни преговори, за изненађење тип Перл Харбур

Американци су намјерно водили лажне преговоре, како би заварали данас већ покојно руководство Ирана, да је избјегавање непосредне војне конфронтације могуће.

Они планове о нападу нису крили само од свјетске јавности, него и од својих савезника. Питање зашто су то чинили, поставио је јапански новинар у Вашингтону, током посјете јапанске премијерке.

Доналд Трамп је одговорио крајње недипломатски, да им је требао фактор изненађења и то ријечима: Зато ви мене нисте обавијестили о нападу на Перл Харбур? Што је, из више углова, велики аутогол америчког предсједника.

Епска бруталност и љубазни Ормуски мореуз

Уколико су убили војнополитичке и научне дужноснике у врху Ирана, заиста није било неопходно да, у циљу убијања Алија Хамнеија, убију и пола његове породице. Укључујући и 14-мјесечну унуку Зехру. С правне тачке гледишта, то су класични ратни злочини, због којих сигурно нико од починилаца неће одговарати у будућности. Што је све, наравно, познато из агресије НАТО на Српску 1995. и Србију и Црну Гору 1999. године.

Сасвим сигурно да САД немају никаквих озбиљних могућности да обезбједе поуздан и безбједан поморски саобраћај кроз Ормуски мореуз Без обзира шта говорили њихови политичари. Предсједник Доналд Трамп је, чак, рекао забавну могућност, односно да бојни бродови ратне морнарице САД спроводе танкере кроз мореуз. То је метода из 19. или 20. вијека и у 21. вијеку одавно није могућа.

На сличан начин Русија има потпуну поморску надмоћ над ОСУ у Црном мору, али није у могућности да такву премоћ капитализује, због појаве великог броја поморских дронова. Како оних надводних, тако и оних подводних.

Нужда политику мијења – Трамп најавио укидање санкција Русији

Као што је појава дронова самоубица потпуно промијенило законитости и правила примјене оклопне технике, таква промјена се десила и на мору. САД неће бити у могућности да остваре саобраћај кроз мореуз, без сагласности Ирана, што ће још више повећати цијене нафте и њених деривата у свијету.

Управо због тога смо, вртоглаво брзо по почетку предметног оружаног сукоба, чули готово незамисливу реченицу из Трампових уста: САД укинути неке од санкција Русији!

Ово је је очит доказ страха од нарушавања економске стабилности САД, усљед врло извјесне несташице нафте, а на начин, на који то данас осјећа Европска унија. Да се ово не би десило, Трамп је спреман чак и непосредно куповати нафту од Русије.

Посебно је мучно посматрати тзв. интелектуалце, новинаре, научнике, умјетнике; а посебно политичаре са Запада, на који начин третирају ову класичну агресију Израела и САД, у односу на оно што су говорили на почету руске СВО у Украјини. Након овога, не би никад требали ни да помињу Русију.

Но, такви људи, посебно из екипе "будничара" и "отказивача"; немају ни грам части или образа.

Европа и НАТО сателити, узвраћају ударац Трампу

Трамп је одмах по преузимању мандата кренуо врло жестоко. Како ка свом јасно наглашеном такмацу – Народној Републици Кини, тако и према својим савезницима. Европским и другим НАТО сателитима. Често је изјављивао да су они ништа без САД и приморао их да се обавежу да 5 одсто БДП својих земаља улажу у НАТО.

У тренуцима када је Ормуски мореуз изазвао високе цијене нафте, Трамп је позвао своје вазалне савезнике из НАТО да му помогну, а они су урадили незамисливо – одбили га. Без обзира што је Велика Британија већ увучена у сукоб гађањем њене базе Акотири на Кипру, односно што се Емануел Макрон, предсједник Француске, буквало гурао са својим носачима авиона, да буде близу акције.

Онда су сви, у уједињеном саопштењу, као кад су чекали Владимира Зеленског испред врата у ходнику Бијеле куће, док разговара са Трампом – рекли не.

Овим потезом, дакако, они се надају у новембарске међуизборе у САД, те се надају да ће то бити суноврат Трампа и повратак Америке на политику какву води Урсула фон дер Лајен. Она, дакако, наставља самоубилачку економску спољњу политику, те за разлиу од премијера Мађарске и Словачке, (али и САД) изјављује да ни по коју цијену неће куповати нафту од Русије.

Копнена агресија на Иран као наставак или понижење?

Бенјамин Нетанијаху, за којег се тврдило да је погинуо у иранском ракетирању, васкрснуо је пред екранима и најавио да је чуо критике како: Револуција не може да се добије из ваздуха. На то је додао: Не може. Треба да се води и из ваздуха, и са копна.

Већ су одавно уочени амерички десантни бродови Триполи и Боксер, који су уједно и мање авио-групе, на путу према Персијском заливу. У односу на велике носаче авиона, они су нека врста малих носача авиона, обзиром да носе авионе Ф-35 са могућношћу вертикалног узлијетања и слијетања, као и десантни конвертоплани типа Оспреј. Такође, амерички транспортни авиони пребацују морнаричку пјешадију и специјалне јединице у базе у Персијском заливу.

У аналитичким круговима се спекулисало да ће сасвим сигурно њихов циљ бити острво Харк, преко којег иде приближно 90 одсто извоза иранских енергената. Ипак, сам напад на ово острво, може бити озбиљна замка за САД, јер може изискивати велике жртве, без чак и тактичког или оперативног резултата, који се може показати медијима као у случају Венецуеле.

Хоће ли се искрцати сами, или уз нечију помоћ?

Учинци сталног бомбардовања, који прелазе на цивилну инфраструктуру би могли бити стратешке природе, те би дуго требало чекати да они дају своје резултате, а у Вашингтону, за разлику од Јерусалима (односно Тел Авива), не желе продужавање овог сукоба у дугорочни рат на исцрпљивање, какав се већ четири године води на територији бивше совјетске републике Украјине.

С обзиром да у Ирану није дошло до урушавања режима или грађанског рата на идеолошком нивоу, што је била основна карта на коју је играо агресор, сада би изузетно била повољна међунационална нетрпељивост.

Азербејџански сценарио

У том смислу се помиње Азербејџан, односно могућност да би предсједник Илхам Алијев, након што је на јуриш ријешио војним средствима питање Нагорно Карабаха / Арцаха, могао да се окрене увећању територије земље на рачун Ирана. Већ по логици по којој је Трамп са "рјешавања" Венецуеле, одлучио да ријеши и Иран. Азербејанаца има више у Ирану (између 18 и 25 милиона), него у матичној земљи (осам милиона), тако да, на папиру, има основе за озбиљан сукоб.

Ово би било катастрофа не само за Азербејџан, него и све земље Кавказа, па и црноморског региона, јер овакав сукоб не би могао тако лако да се ограничи на само ове двије земље. Иран је у војном и технолошком смислу много јача и многољуднија земља од Азарбејџана, па ни укључивање свих војноспособних у двадесетак милиона Азера у Ирану, не би обезбједило стратешку предност над Ираном, који има близу 90 милиона становника.

Губици Азарбејџана би били велики, а свјетски губици у економији, јер би рат разрушио и енергетску инфраструктуру ове земље, тек би се додали на учинак затвореног Ормуског мореуза.

Курдски, или поновљени сиријски сценарио

Курди су већ били искориштени од стране САД у сиријском грађанском рату, када је Русија разрушила параван тзв. Исламске државе Ирака и Леванта. Организације вјерских фанатика, за које је данас сасвим сигурно да су спонзорисани од САД и Израела, како би ослабили, а затим и срушили режим Башара ал Асада у Дамаску.

Курди су постали главни савезници на терену, те су уз америчку војну и логистичку помоћ заузели велике арапске етничке територије, на којима су била налазишта нафте. Американци и даље чувају те бушотине, те из њих краду нафту, без обзира што је влада из Дамаска на након што су исламисти узели власт у Сирији, преотела од Курда већину тих територија силом.

Заправо, Курди су издани од САД врло очито. Зато ни исламисти из Дамаска нису одмах отказали Русима двије војне базе у земљи (Хмејмим и Тартус), као једине које Руси имају ван територија бившег СССР. Џоланију руско присуство може ускоро требати, као што је требало и Асаду, јер Ираел наставља бомбардовати положаје сиријских милитаната, као да се власт није промијенила. До те мјере недвосмислено чине те атаке, да су арапске земље издале заједнички протест и дјеловање Израелаца назвали агресијом.

Израел је већ анектирао Голанску висораван окупирану деценијама, а Доналд Трамп то признао као њихову територију, али осим на дијелове јужног Либана гдје воде операцију против обезглављеног и од Ирана логистички одијељеног Хезболаха, они око бацају и на покрајину Дараа, гдје се појављују као заштитници Друза. Одатле, па до Еуфрата, само је пустиња.

Трећи, Белуџистански сценарио

Белуџи, или Балуџи, народ су који живи у више држава, те као и Курди не посједује своју националну државу. За разлику од Азера, у Ирану живи око два милиона Белуџа, док је већина у Пакистану (око седам милиона). У значајнијем броју припадници овог народа живе у Авганистану и Оману, али је дијаспора у мањим бројевима присутна широм региона.

У Ирану, већином су сконцентрисани у покрајини Систан-Белуџистан, док су најбројнији у пакистанској провинцији Белуџистан. Већ одавно постоје напори да се ово становништво побуни против власти у Техерану, али за сада то не даје успјеха. Једним дијелом што и Пакистан тако улази у дестабилизацију, коју власт у Исламабаду у овом тренутку не жели. Што је озбиљна разлика у случају Азербејџана, који је матична држава Азерима.

Истина, ове покрајине су немирне, па је у пакистанском Белуџистану долазило до предизборних бомбашких напада, а Исламабад је у октобру 2024. године опозвао свог амбасадора у Ирану, јер је Техеран извршио ракетне ударе по територији Пакистана, гађајући исламистичку терористичку организацију. Пакистан је то окарактерисао као кршење свог суверенитета, од којег је страдало двоје дјеце. И то ће свакако бити жица на коју ће свирати нападачи на Иран.

Свака нестабилност на линији Пакистан – Иран, одговара стратешки агресорима и колективном Западу, јер се планира нафтовод преко Пакистана и Авганистана, који би водио у Кину.

Четврти сценарио – пробаће сами (а што не и на Кубу?)

Већ смо раније навели да САД довлаче и пјешадију посебне намјене (маринце и специјалце), али требаће још доста наутичких миља да се пређе, како би се накупиле снаге за евентуалну копнену операциу, налик на ону у Ираку.

За истјеривање снага Садама Хусеина из Кувајта, па и за напад на сам Ирак због "оружја за масовно уништење", САД и њени сателити су задејствовали много веће копнене снаге, него што их сада имају и у стању су их испоручити на терену у краћем року.

Израел сасвим сигурно, заглављен у Гази и јужном Либану, али и Сирији, нема довољно живе силе да значајније помогне САД при покушају борбе са Ираном на копну. Остали НАТО вазали су се већ оградили од учешћа и у деблокати Ормуског мореуза, тако да је сигурно да у овој фази, ако уопште, неће размишљати о слању својих трупа да помогну агресију на Иран.

Ипак, као закључак, ствари су постројене тако, да ће Вашингтон протоком времена бити приморан да ситуацију помјери са мртве тачке, јер је сваки дан у којем овај скуп сукоб траје, а не долази до унутрашњег превирања и смјене режима, дан у којем Доналд Трамп не изгледа моћно и опасно.

У таквим околностиима, не само да није искључено да ће бити издато наређење да се заузме неко острво и ствар прикаже као помјерена из мртве тачке; него није искључено да би Трамп могао да се врати ка Латинској Америци и насрне на Кубу, која је недавно послије дуге блокаде, ипак дочекала руски танкер са нафтом, што је велико олакшање за земљу под одавно невиђеним нивоом америчког притиска.