Ко већ 900 година чува крст првог српског свеца?

У Бару постоји обичај да се, на дан Свете Тројице на врх планине која надвисује град пењу припадници православне, католичке и исламске вјероисповјести и да носе по један камен.

По предању на Румији је постојала камена црква коју су Турски окупатори срушили средином шеснаестог вијека (наводи се 1571. година) и у њему се даље каже да ће, ако народ буде доносио камење, црква поново са неба сићи на сам врх. Да ли је црква стварно постојала је ствар спорења и докази за то нису најсигурнији.

Овај обичај је јединствен зато што окупља припаднике различитих конфесија. На почетку колоне која се пење на Румије братство Андровића носи крст који је припадао Кнезу Владимиру (Свети Јован Владимир), заштитнику града Бара.

Владимир је био познат као побожан, праведан и мирољубив владар Зете, тада водеће српске државе, након рата са Бугарима, те смрти кнеза Часлава у борби са Мађарима. Није се укључивао у велики рат између Ромејског и Бугарског царства, који је кулминирао 1014. ромејском побједом над Самуилом. Цар је недуго након тога преминуо, а по наређењу његовог синовца Јована Владислава, који је преузео власт над царством 1015, Владимир је убијен 22. маја 1016. Одрубљена му је глава испред једне цркве у Преспи, гдје је и сахрањен. Недуго потом признат је за свеца и мученика, са празником 22. маја он је први српски светац.

Његова жена Косара, бугарска племкиња, пренијела је његове мошти у Пречисту Крајинску, цркву близу његовог двора на југоистоку Дукље. Од 1381. мошти су чуване у Манастиру светог Јована Владимира код Елбасана, а од око 1995. у православној саборној цркви у Тирани. За свечев празник мошти се доносе у манастир код Елбасана, гдје се на тај дан окупи велики број вјерника.

Успоритом стазом уз Румију

Сунце је тек показало свој бледи одсјај најављујући блистави излазак, када се Илија Андровић (76) са братством и народом попео на врх планине Румије, у залеђу Бара. У рукама чврсто држи велики дрвени крст, опточен сребром, крст српског кнеза из Зете Јована Владимира (владао од 989. до 1015. године). Стар је цео миленијум, а Андровићи га брижљиво чувају, веле, пуних 900 година.

Само једном у години, на Свету Тројицу, износе га на светлост дана. Али, на врх планине морају доћи пре изласка сунца. Само тако и само тада он доноси благостање и род. Најмање 19 поколења Андровића носило је крст часног кнеза Владимира коме је баш на том крсту Јован Владислав (љубоморни син Самуилов) одрубио главу. Његова лепа жена Косара, ћерка цара Самуила, усахнула је од туге за неколико дана. Љубав Владимира и Косаре светли и данас, али како је крст стигао до Андровића?

– Поп који их је сахранио, чувао је свети крст и друге реликвије које је оставио својим кћерима. Једна је добила крст, друга барјак трећа бунаре – прича Илија Андровић. – Крст је код нас, бунари и данас дају питку и хладну воду, а барјак је нестао.

У братство Андровића крст су донеле жене. Није то мило Црногорцима, који из зависти говоре: „Тешко тој кући где жене командују.“

Илија им одговара: „Не командују жене, него га чувају. Моја је била Лацманка (католкиња), па га је чувала боље но ја.“

Био је то тежак посао. Покушавали су кнежев крст да отму и Аустроугари и Хрвати јер су веровали да је Владимир католик. Хтео га је и књаз Никола.

Збило се то у време када је књаз ослободио Шушањ од Турака.

Тада је, веле, љут на Турке, наредио да се „посече све што се не крсти са три прста“. Андровићи, који су и муслимани и православци – пошто су поделили судбину толиких породица да један брат мора да буде потурчен – бринули су за своју браћу по крви, не и по вери. Глава братства отишао је код књаза да моли за милост.

– Ако никакво зло нису чинили, нећемо их дирати, али ти ми одговараш за њих – рекао му је књаз, а онда се сетио крста и затражио да га види.

– Донећу га, господару, али ако ми дате чврсту реч да ћу га и вратити – одговорио је Ђуро, а књаз дао реч.

Када је Ђуро Андровић донео крст, књаз Никола га је дуго загледао и окретао, а онда питао: А шта би било да ти га не вратим?

– Не знам, дали сте реч да ће га онај ко га донесе и вратити…

Реч је реч. Вратио га је. Крст је остао у братству Андровића деценијама док нису почели мистериозни позиви 1991. године.

– „Спреми се, отећемо ти крст“. „Ко?“, питао сам. „Видећеш“, одговорио је – вели Илија. – Дигли смо узбуну. И старо и младо, и православни и муслимани, сјатило се са оружјем. Двадесет дана и ноћи чували смо стражу. Полиција ништа није могла.
Нису дошли. Али и да јесу, сигурно би изгинули, али крст свети не би дали.
Док ово говори, Илија Андровић извлачи књигу, из ње се отвара сама једна страница, хиљаду пута отворена. Драма књаза Николе „Балканска царица“. Чита наглас:
– На зетској њиви никло је прво/ Српских владара владарско дрво!/ Од Владимира па до Ивана…

– ТРИ дана на Свету Тројицу ништа се не ради. Мом ђеду било је криво да мурва (дуд) пропада, па се једне године попео да је отресе. Пао и поломио се. Друге, иста прича, само се баш нагрдио. Отада, на овај празник ништа није радио и умро је, Бог да му душу прости, у 97. години – вели Илија Андровић.

НИКО никада није видео крст других дана у години, осим на Свету Тројицу. Долазили су да питају, али не бих дао – прича Илија Андровић. – Не може. Не иде. Тако је записано. Нисам га вадио ни када ми је син од 14 година издахнуо. Тумор мозга. Ни када је моја жена месецима спавала на хоклици у болници поред њега. Нисам га вадио ни када је она умрла. Нећу га показати никада, никоме, осим на Свету Тројицу када га износимо на Румију.