Ко се с ватром игра…
Заједничка изјава хрватског предсједника и премијерке, Иве Јосиповића и Јадранке Косор, подигла је у Сарајеву велику прашину, галаму, и лавину озлојеђености и огорчења. Златко Лагумџија, не тако давно, у 28.-минутном монологу у централном дневнику СДП ТВ… пардон ФТВ, говорећи, између осталог, и о овој изјави каже „господин Јосиповић је легални предсједник Републике Српске…(пардон) Хрватске“. Очигледно […]
Заједничка изјава хрватског предсједника и премијерке, Иве Јосиповића и Јадранке Косор, подигла је у Сарајеву велику прашину, галаму, и лавину озлојеђености и огорчења.
Златко Лагумџија, не тако давно, у 28.-минутном монологу у централном дневнику СДП ТВ… пардон ФТВ, говорећи, између осталог, и о овој изјави каже „господин Јосиповић је легални предсједник Републике Српске…(пардон) Хрватске“. Очигледно га Јосиповић сада жуља подједнако као и Додик. У СДП-овим медијима се навелико праве поређења са споразумом у Карађорђеву, и критикује мијешање Србије и Хрватске у унутрашње прилике у БиХ.
Наиме, у „заједничкој изјави о подршци Републике Хрватске еуроатлантском путу БиХ“, на два мјеста изричито се каже да мјесто у власти треба да добију „представници странака које су добиле највећу подршку конститутивних народа“, те да састав Федералне владе такође треба бити „репрезентативан политичкој вољи конститутивних народа и грађана исказаној на демократским изборима“. А ако неко мисли да је друговање Жељка Комшића уз ћевапе са другарицама и друговима из СДП-а Хрватске получило некакав резултат, нека пажљиво неколико пута прочита сљедећи дио наведене изјаве:
Република Хрватска у овом тренутку посебно важним држи да се јасно и кроз све разине власти и управе утврди дефиниција представника конститутивног народа као оног представника чији се легитимитет остварује исказивањем већинске политичке воље припадника конститутивног народа из чијих редова долази.
Чудим се зашто се чуде… Рачунајући да су хрватској јавности много дражи симпатични Босанци попут Ениса Бешлагића и Емира Хаџихафизбеговића од мрских Херцеговаца („да Херцеговцима свијетли глава, Загреб би био Лас Вегас“), Сарајлије су кренуле у обрачун са Хрватима у БиХ, рачунајући на подршку Загреба. Како се до сада званични Загреб односио према хрватском националном питању, поготово за вријеме ћевабџије и шаљивџије Месића, рекли бисмо да ће и овај пут Загреб своје сународњаке оставити на цједилу. Али не мислим се више бавити односима Бошњака и Хрвата, већ ми је све ово битно због давања одговора на сљедеће питање:
Социјалдемократија или национално питање, шта је важније?
Другарство са Лагумџијом или интерес сународњака Хрвата у БиХ, шта је прече Јосиповићу? Одговор се може наћи и у одговору на питање: шта је прече Милановићу, заштита еколошко-риболовног појаса Хрватске или дружење уз кафу са Пахором на конгресу Партије европских социјалиста? Брине ли Јосиповић о мишљењу пар хрватских НВО и сарајевске чаршије више неголи поштује хрватски устав?
Наравно да свака озбиљна нација као први приоритет истиче своје националне интересе, а онда дозвољава подјеле на љевицу и на десницу, те политички плурализам у том погледу. Пошто БиХ није држава, већ државна заједница, и пошто је она, по ЗАВНОБиХ-у „и српска, и хрватска и муслиманска“, а пошто по Дејтону „Бошњаци, Хрвати и Срби, као конститутивни народи“, заједно са осталим и грађанима одлучују да донесу њен устав; Босна и Херцеговина мора да успостави баланс неколико националних интереса. Јер има неколико народа који је чине, и који су конститутивни, и који имају своје националне интересе. Националне интересе о којима брину и друге државе, потписнице Дејтонског мировног споразума: Србија и Хрватска.
Социјалдемократија, опет, као идеологија, превасходно је настала због, а суштински и у савременом свијету постоји ради „реформисања капитализма демократским путем кроз државне прописе и стварање програма и организација са подршком државе које раде на омекшавању или уклањању неправди за које сматрају да их наноси капиталистички тржишни систем” (Википедија, први пасус). Социјалистичка интернационала, као свјетска организација социјалдемократских и демократских социјалистичких партија, одређује социјалдемократију као „идеалан облик демократије“ који може ријешити проблеме нерегулисаног капитализма. СИ истиче следеће принципе: прво, слобода — не само грађанске слободе, већ и слобода од дискриминације и слобода од зависности, како од власника средстава за производњу, тако и од носилаца злоупотребљаване политичке моћи, друго, једнакост и социјална правда — не само пред законом већ и економска и социо-културна једнакост (мада неки једнакост тумаче као принцип „један човјек – један глас“), и једнаке могућности за све укључујући и оне са физичким, менталним или друштвеним хендикепом, и, треће, солидарност — јединство и саосјећање према жртвама неправде и неједнакости (Википедија, четврти пасус).
Дакле, можда Лагумџија мисли да се капитализам може реформисати демократским путем искључиво кроз државне прописе (на нивоу „државе“), па мисли да једино држава унитарног и централизованог типа (по мјери Бошњака) може да омекша или уклони неправде које наноси капиталистички систем. Али исто као што „државна помоћ“ може бити помоћ привредним субјектима са нивоа јединице локалне самоуправе, тако и нисмо ништа мање социјалдемократи ако мислимо да се прописима различитих нивоа власти (локалним, ентитетским, државним) могу омекшати и уклонити наведене неправде. Тако исто Јосиповић, кога устав државе чији је предсједник обавезује да води рачуна о интересима Хрвата у БиХ, и за који су с правом гласале и хрватске социјалдемократе јер се ради о хрватском националном интересу, не би требао имати дилему: социјалдемократија или национално питање… Поготово зато што поштујући хрватски устав и залажући се за права Хрвата у БиХ као конститутивног народа (према Уставу БиХ), неће бити ништа мање социјалдемократа, као што неће бити ни Јоргос Папандреу, предсједник Социјалистичке Интернационале и грчки премијер, који блокира пут БЈР Македоније у НАТО и ЕУ док се не ријеши спор везан за име сусједне државе, а на чије име Грчка због историје и традиције полаже право.
Зато ништа мање социјалдемократа нећу бити ни ја ако Лагумџијиним социјалдемократама поручим сљедеће: будући да као странка артикулишете бошњачке националне интересе, што је за мене потпуно легитимно, будући да сте освојили највеће повјерење међу бошњачким гласачким тијелом, молим вас да уважите националне интересе и Срба и Хрвата у БиХ, да их не омаловажавате, те да заједнички градимо државну заједницу која ће успоставити баланс неколико националних интереса, јер само тако може опстати. Ако уопште желите да опстане?!