Ко сам Ја, ко смо Ми?
Од толике количине наде мени је већ мука, а ускоро ћу почети и да повраћам.
Пише: Владимир Калајџић
Послије четврт вјека живота, седамнаест година школовања и стотина прочитаних књига још увјек не могу рећи да разумијем свијет у коме живим, људе које гледам, чак не могу рећи да сам научио да не понављам своје грешке. Запитам се, да ли сам рођен у погрешно вријеме, да ли су моји идеали утрли пут мени или другима? Али схватам да нисам једини који не разумије механизам по којем функционише данашње друштво.
На ТВ-у доминирају слике људи који штрајкују јер су остали без посла, јер нису примили десетине плата, јер су остали без своје девизне штедње. Ни ти људи не схватају да им држава није мајка већ зла маћеха која им је и понос узела. Видим борце који штрајкују глађу да би обезбиједили себи хљеб. Да ли би икада узели пушку у руке да су знали сценарио? Са непријатељем се борим за комад земље да бих се онда заједно борио за комад хљеба. У борбама са непријатељем губили су крв и дијелове тијела, а сада у миру губе оно најврједније што човјек има: понос и част. Сви се они надају. Али док се остатак свијета нада један дан, седам дана или мјесец дана, ми се надамо годинама, децијанама. Од толике количине наде мени је већ мука, а ускоро ћу почети и да повраћам. Јер већ почињем да вјерујем у једну реченицу Жарка Лаушевића: "Побиједиће љубав, правда, љепота, смисао. Неће. Побиједиће лешинари и бубашвабе."
Запитам се да ли и ја требам да се утопим у масу и да своју будућност видим у зградама од стакла, аеродромима, аутопутевима и осталим чудима која се дешавају или их најављују месије? Да се, као и остали, надам да ћу преко комада пластике ове и или оне боје бити укључен у то пророчанство?
Питам се често да ли су и професори на предавањима били искрени, јер све иде у супротном смијеру од било какве логике, а само појединци указују на то. Али и те појединце већ одавно нико не слуша. Али то што већина ћути и не треба да нас чуди. Па ми смо у историји били дио ропства, годинама, ропство је постало дио нас. Увукло се у ДНК ланац људи са ових простора. Издржаћемо и ово погнуте главе, а ако треба и на кољенима. Јер ми смо такви, не волимо кавге ни заваде и због тога смо ми бољи од Француза, Њемаца, Енглеза и остатка свијета. Ми смо свемогући, они нису, наша леђа су јача од њихових, пузаћемо. Ми то можемо. Увијек мало тражимо и још мање добијемо.
И тако из дана у дан постављам другима и себи питања, али одговора нема. Али знам да ће нас будуће генерације проклињати, без изузетка. Једне што су све уништили, а друге што их нису спријечили у томе.
"Само живимо из дана у дан и сваки сан одавно нестао је избрисан. Кога да питам, ко ће ми дат’ одговоре? Реци било шта, осим да је могло горе."
Gadan neki mamurluk… a?
Ja sam nekako ovako razmišlj’o u gimnaziji ali sa 25 sam već imao neke druge prioritete. Okanider se šuplje, vataj se konkretnog.
Dobro kaze ex, vataj se konkretnog: Palija se vatajmo svi Mi. Namnozila se gamad:bube svabe, skakavci, komarci i muve , stjenice i buve…. Namnozile se zmije i napravili svoje zmijarnike u vladi, skupstini,palati predsjednickoj, agencijama, direkcijama, …Ne uhvatimo li se MI i mladi, i stari palija i mocuga, kuka i motika, vila i grabalja, metli sa drskom i bez drske… nema nama sutra. Ili nam je zivjeti da nas ujedaju , i krv sisaju, ili nam se branitii. Bolje je i junacki da izgubimo glavu, nego da kukavicki zivimo. A, zivimo. Evo, ja sam prvi, u prvom redu, ako posalju svoje policajce koje obucavaju za ovo, a obucavaju ih, neka prvo mene ubiju. Biger je mene vec stavio na nisan:“ samo da nije prijedora“
Prpa matori… a?
Nije se na ulicu izašlo niti jednom a već prpa… nikad od tebe revolucionara. Nikad! B-)
Екс,
ти гарант ниси плакао кад је ловац убио Бамбијеву маму а читање и писање лектире ти је увијек био прави смор?
Ma meni je čika Prijedor ponekad i pomalo interesantan pa volim da ga zezuckam. Uskoro (možda!) postajemo komšije pa jedva čekam našu prvu zajedničku akciju, tj. kaficu. Ja ću viljamovku a on dunju, gazdinu… prijedorčanku. Jel pošteno? B-)
P.S. Iz neprovjerenih izvora – gazda frontala je ubio i Bambija i bambijevu mamu. Kažu da nije plak’o.
nika
Пожелим те у друштво кад прочитам твоје коментаре.
А што се тиче ауторовог текста, добро је да је почео постављати питања, јер ће убрзо прећи у фазу да нађе одговоре и да их почне рјешавати у свом животу, па онда и у окружењу!
Prijetis? Dakako, da prijetis . Prpa nije bilo ni 92. kada sam ima gdje da odem , a nisam kada sam ostavio dijete od 10 godina i otisao u na branik otadzbine koju ti sada nemilosrdno haras, i sto je najgore , branis haraclije. Slali su takve, mozda si bio i ti , na vrata mi, i vidio si, ili su ti pricali kako su se proveli.Znam da ste vi najljuci nasi neprijatelji, zato imam vise snage nego devedesetih. Ipak si ti velika fukara koju je izbacio na obalu nasu Njegov cunami, smrdis fajtinom, ubudjao si , valjda od memle i otpadnih prljavstina u kojima obitavas.Hajde, sto tebi nema spasa, zasluzio si da te pojede budj, ali sto osudi one koji nisu krivi ko ih napravi?Stidjece se tebe zbog ljage koju si stavio na njih.
Екс,
моје питање нема везе са чика Приједором (поздрав за Приједор из БЛ), већ једноставно…када се ради о неким мало другачијим стварима, рецимо о умјетности, филозофији, метафизици, болном копању по сопственој души…ти ту резонујеш једном, ја бих ју назвала, здравом једноставном сељачком логиком…која је веома често пожељна, али понекад баш не иде.
Рецимо, ја бих на овај текст дала коментар да нека од ових питања људи треба да си постављају читавог живота.
А то за газду Фронтала – ту си машио сто посто – тај сигурно плаче кад гледа завршне сцене „Мостова округа Медисон“.
Па, видиш да је и вођа слободног свијета пустио сузу у свом побједничком говору.
Exu, nik ti je pravi, ex ljudino, prijedor nikada nije imao gazdu, nikada nije popio kap“gazdinu“.Ja kada prodjem pored gazdefeudalca pogledam ga u oci, a on baci svoje podbuhle oci na zemlju, krije ih.Nema snage ni da me pogleda u oci, a kako bi bio sretan da sjednem sa njim, ali to zdovoljstvo mu necu da priustim. Ne zbog njega, vec sto bih ja onda osramotio sebe i prijatelje svoje.
Drugo, prijetis mi akcijom? Pa izvoli, Akcija i reakcija su neodvojive, kom obojci, kom opanci. Onaj koji mi je dosao na vrata, vratio se bez opanaka. Pricao ti je to, znam.
prijedor, 09.11.2012. 11:06:38
Ja tebe zovem na kafu i rakiju a ti se primio… ko tetrijeb. Tačni si mi nekad zanimljiv. Ali vidim da je prpa, smrtnog neprijatelja vidiš na svakom koraku, iza svakog ćoška. Opušteno bolan, niko ti ovo naše pisanje ne čita. Ovo je samo za internet ovisnike. Nego deder se ti meni javi pa da odemo na tu kaficu. Radi li ona pivnica na ćošku, vidim da se zgrada renovira?
nika, 09.11.2012. 11:14:27
U pravu si. Ja to tako zbog svog avatara. A kako drugačije?
Ja sam mislio da se ona rakija Gazdina – puni u Prijedoru?
http://www.gazdina.org/home.html
Ja nemam gazdu, vidim da ti imas Gazdu. Za tebe smo mi niko? Da procita samo jedan, on za mene nije niko, pa makar bio i ti taj jedini. Onaj kojemu je samo jedan covjek ,kako kazes ti, niko, je ustvari gospodin NIKOi Nista. Za mene ste vi Neko jer izdvojite trenutak vremena jednog i jedinog koje nam je Stvoitelj dao da procitate sto ja napisem, bez obzira sta o tome mislili.
jbg… tačno filozofiraš. Oćeš ti sa mnom na rakiju il’ nećeš? Imam i domaće šljive, strogo madžarica… 10 godina njegovana u dudovim fučijama. Već tri godine kod mene u staklu. Šveđani i jedan Rus poludili za njom. Eto prebaciću ti bocu prvom prilikom.
Poludili Rus, Svedjanin, ti… Fala brate, to je neka ludara koju pijes sa jadnim bigerom pa zato on stalno u jarkovima. Ja imam rakije zakopane od kad su mi se radjala djeca i unuci. A, u podrumu: drenja, slijiva, jabuka, kruska, loza…Moja proizvodnja, moje voce iz nekreditiranog vocnjaka. Za putnike namjernike, za goste, zvane i nezvane.
ex-1978, 09.11.2012. 13:03:35
Хехе…ма добра је, чим ти сам своју ракију фалиш..ааха…мора да је нека шећа, друга или трећа рука…шта фали!:P
‘ајд оно без увреде, сваки циго свога коња фали.
Kad nije bilo opozicije, Milošević ju je sam stvarao. I nije izmislio toplu vodu. Totalitarac. Tako je i završio. Pitam se kako će ovaj naš završiti. Gledam ovu našu poličku scenu. Gledam ovu Banjaluku. Koga je iznjedrila? Čavića. I koga još? Pa nikog više. Porazno za Banjaluku, porazno za RS. Hajde da vidimo ko je uopšte i taj jedan.
Kad se trebala rušiti pozicija, Čavić ju je rušio, doduše, ne sam, već uz pomoć prijatelja.
To što se na taj način rušila i RS je nekom diskutabilno. Meni nije. Recimo da je bez obzira na namjere stranih prestonica, možda i nekolicina domaćih eksponiranih političkih likova zaista vjerovala da je rješenje srpskog pitanja u jačanju BiH. To može biti strani recept, to je mogao biti i domaći, to može biti iz najboljih ili onih drugih namjera, to može biti biranje manjeg od dva zla, to je mogao biti jedini razumni put u 21. vijek. Može, moglo, …a ne mora. Možda ovaj SD projekat koji traje nije jedino rješenje. Možda i jeste. Možda taj još uvijek nedostignuti jedinstveni prostor i nije najsrećnije rješenje.
Kakve to veze ima sa Čavićem? Pa on je taj koji je bio promoter puno toga navedenog. On je jedan od onih koji je osjetio da je tadašnji SDS bio kočnica napretku. Htjeli li ne, moramo priznati da je to dijelom i bilo tačno. On je taj koji ništa nije učinio da ono dobro u SDS-u ne nastavi da živi u određenom iskoristivom obliku. On je taj koji je na čelo RS doveo čovjeka iz druge stranke. Pošteno? Po sposobnosti i zasluzi, ni po babi, ni po stričevima, za dobro RS? Ili po direktivi, za dobro BiH, sprovodeći projekat socijaldemokratije na uštrb nacionalnih stranaka i jedinstvenije i „građanskije“ zajedničke i srećnije države? To što su, u tom projektu, jedni građani žrtve, drugi agresori, a treći na izmaku snaga, nije trenutno bitno. Nekima, tamo daleko.
Da bi ostvario svoje, ili čini se nečije tuđe ciljeve, trebala mu je podrška SNSD-a, koju je nesebično dobijao i prije nego je tu stranku ponovo ustoličio 2006-e. Tako nam je, između ostalog, omogućio jeftiniju i „zajedničkiju“ vojsku. Reformski. I mnoge druge stvari, kao što je postavljanje temelja za hašku interpretaciju nesretnih i nemoralnih događaja u Srebrenici, kojom se lomila kičma srpskom narodu i politici s obje strane Drine. Vizionarski, nema šta. I tako dalje.
Elem, vrijeme je od 2006-e brzo prolazilo. Čavić više nije bio predsjednik, ni stranke koju je po direktivi, čini se, desetkovao, niti RS, koju trenutno desetkuje njegov kandidat iz te iste 2006-e. Sad je taj kandidat Bog i batina u RS. Taj kandidat nije godinama imao premca. Ali ništa ne traje vječno. Kad su kola krenula nizbrdo, onaj desetkovani SDS je opet dobio svoju ograničenu ulogu, čini se od istih nalogodavaca koji su mu i skoro došli glave. E tako dolazimo do uvođenja nekog trećeg, koji je, zapravo drugi, jer ovaj pravi drugi (nacionalni ili po potrebi nacionalistički) može imati značajniji prostor za djelovanje samo u slučaju scenarija namjernog izazivanja konfliktnih situacija (o ovome možda nekom drugom prilikom).
Zadržimo se dalje na trećem. Tamo negdje početkom 2010-e bilo je tužno gledati bivšeg predsjednika RS, nekadašnju veličinu koja je proizilazila iz institucije kojom je rukovodio, kako uz dekoraciju nekih par ikebana likova promoviše svoju novu stranku, kao neka marginalna lokalna čivija. Sa konja na magarca. Pitao sam se šta je tom čovjeku trebalo da radi to što radi; čime ga drže u šaci i šta je tome cilj. Jednim od mogućih odgovora počeo sam ovaj tekst. Kad nije bilo opozicije, Milošević ju je sam stvarao. Kako sam ubjeđenja, s pravom ili ne, da naša politička scena nije autohtona (o čemu sam se već ranije izrazio), čini mi se da su neki koji odozgo vide sve odlučili da, po isprobanoj praksi uvedu novo (staro) lice, obzirom da je dobro raspolagati i alternativnim rješenjem, kojim se u svakom trenutku može manipulisati, u manjoj ili većoj mjeri, zavisno od potrebe. Dakle, okreneš-obrneš, taj koji vidi sve opet, kroz njegove lokalne marionete, kontroliše mogući rasplet u potpunosti. I ne samo to. Kontroliše i situaciju do raspleta. Kako? Pa prividom da postoji istinska opozicija vladajućim totalitarcima. A toj se opoziciji da da se eksponira taman koliko treba i kad treba. Za početak, toliko da dobije karakter prave opozicije, za razliku od kvazi opozicije, tipa današnje SDS, koja vječito čeka pravo vrijeme, konsoliduje se, koja se profiliše, jača, stasava, a zapravo stepen njenog djelovanja zavisi isključivo od volje nalogodavcima.
A kad se učvrsti karakter prave opozicije, onda se apetiti povećavaju. I da skratim priču, zamislite noćnu moru da nam Čavić opet bude predsjednik. Pa da završi projekat reforme policije i da nam za koju godinu opet postavi Dodika za premijera, ako se ovaj u međuvremenu ne odluči da, za dobro svih Srba, postane prvi predsjednik BiH?
I šta sad to znači? To znači da likovi koji nam već desetak godina ispiraju mozak svojom brigom za narod i RS, a koji su i narod i RS doveli na niske grane, opet haraju našim kvazi-političkim nebom i ekonomskom nesrećnom stvarnošću. Gledajući rezultate njihovog rada do sad, zapitajmo se šta možemo dalje očekivati? Napredak ili propast?
Dakle, krajnje je vrijeme da i mi izvučemo neke pouke. Treba li nam opet još jedno ispiranje mozga od strane ova dva lika koji su nas dokazano unesrećili, što slučajno, što namjerno? Hoćemo li opet nasjesti na njihovu priču ili ćemo već jednom reći – „dalje neće(te) moći“.
@ prijedor, 09.11.2012. 13:38:34
Pa jebemumater oćeš ti mene zvat u taj svoj penzionerski podrum? Đe nestade ona krajiška kurčevitost i gostoprimstvo? Imalitamo više Nikoletina Bursaća…
@ rammstein, 09.11.2012. 15:45:12
Ja sam čika prijedora prvo zvao u kafanu da tamo popijemo po jednu http://www.gazdina.org. Kontam, biće mu drago da razvija domaću krajišku proizvodnju. Onda mi je on nešto promrljo, pa sam skonto da nije dobar sa gazdom http://www.gazdna.org. Ajd dobro… ako neće razvjati domaću industriju, bolje onda da razvijamo domaću radinost. Kao prilog tome ponudih rakiju koja čuje manstirska zvona. Đavlu malo bilo!