Ко с леђа гледа, види и…

Teaтар из угла лаика: Представа "Иза кулиса", Народног позоришта из Тузле; 12. извођење, гледано дана 23.10.2010. године на гостовању у Бањој Луци. Пише: Драган Тешановић Поздрављам са наклоношћу, успостављену праксу позоришне размјене НПРС са неколико позоришта из окружења. Таква сарадња позоришних кућа доноси нови квалитет њиховом раду који постаје доступнији ширем кругу гледалаца и с […]

субота, децембар 4, 2010 / 19:17

Teaтар из угла лаика: Представа "Иза кулиса", Народног позоришта из Тузле; 12. извођење, гледано дана 23.10.2010. године на гостовању у Бањој Луци.

Пише: Драган Тешановић

Поздрављам са наклоношћу, успостављену праксу позоришне размјене НПРС са неколико позоришта из окружења. Таква сарадња позоришних кућа доноси нови квалитет њиховом раду који постаје доступнији ширем кругу гледалаца и с тим помаже извршење кључног задатка позоришта – пренијети поруку онима који је желе примити. Да не говоримо о томе што је на нашем несретном Балкану свака сарадња па макар и између два засеока, сама по себи необичност.

Не љубим комично позориште зато што се смијех у нашим театрима најчешће провоцира јефтиним фазонима, псовкама, шмирањем и иним другим инстант цакама којима се маскира незаинтересованост, самољубље и слабост рада ансамбла.

Представа "Иза кулиса", ансамбла тузланског Народног позоришта, коју је бањолучка публика могла погледати крајем октобра у НПРС наводи ме да преиспитам ово мишљење и враћа ми вјеру у театар који мајсторством насмијава. Два и по сата разигране глуме стално мами осмјех на лице, али како добре представе чине, потребује и значајну менталну пажњу. Овакав збир довео је до тог да сам послије изведбе изашао пун позитивног набоја како одавно нисам.

Право је задовољство видјети добру подјелу какву је режисер Павић учинио , кориштење широке палете елемената глумачке игре, живахан мизансцен који је функционисао одлично, ненаметљиво истицање битних детаља у мноштву дешавања на сцени те, понављам, ведрину којом је искусна екипа носила терет представе. Неуједначени појединачни домети глумачке екипе те нешто дужа представа нису значајније покварили дојам.

Као што се из имена може претпоставити, комад М.Фрејна, „Иза кулиса” је представа о представи и живљењу око ње, која показује театар са скинутим маскама, позоришни глумци играју позоришне глумце и њихове ликове. У три чина је смјештена прича која паралелно приказује заплет из стварног живота глумаца и замишљеног водвиља „Nothing on“. Сценографија са два лица публици омогућује да догађања на сцени и иза ње истовремено види или барем наслути. Водвиљска прича, пуна забуна, случајности и трке, са својим обавезнима елементима попут младе дјевојке у доњем вешу, мушкарца са спуштеним панталонама и бројним вратима која служе да стварају забуну потпуно је измијешана са својим наличјем иза сцене. Представа коју глумци глуме да глуме, распада се пред публиком на своје честице и прелијевајући се у нови сплет забуна и комичности из живота глумаца који је варијација оног првог. Урнебес на сцени је на трагу "slepstick" комедија и до краја се хаос из стварног живота преноси на сцену и до граница непрепознатљивости урушава извођење комада који играју.

Пратећи Фрејнов текст и вођени мајсторском режијом глумци се наизглед исмијавају са свим оним што се у позоришту дешава док се припрема представа. Истовремено играјући глумце и ликове које ови глуме настоје разбити илузију театара јер и глумци су као професија у „Иза кулиса“ огољени и изложени, остављени без оног заклона који играње неких других улога допушта. Крај овог комада, иако комично постављеног, забавног и разиграног, преиспитује дубљи смисао и оправдање њихове изложености, па глумци настоје да буквалним повлачењем завјесе сакрију своју голотињу и сачувају тај фиктивни храм сцене, мјесто гдје макар наизглед могу самостално стварати своје паралелне истине.

Осам глумаца игра тимски захтјеван мизансцен, солидно држи темпо у првом чину, убрзава у другом уз мјестимично проклизавање те благо пада у трећем чину. Игру у којој се комичношћу истичу Елвира Аљукић као Доти и Мидхат Кушљић као Селсдон публика воли. Карикираним ликовима се аплаудира и кад их протагонисти осредње одиграју али овај пут опетоване сценске претворбе Доти и одличан хумор усмјерен према себи и својима, дакле глумцима, у лику Селсдона указују на глумачки занат високог нивоа. Издвојио бих, такође, игру Ненада Томића као Гарија те Миленка Иликтаревића као Фреда, иако остали судионици не заостају много.

Грешака има. Поменуо бих нешто блијеђи наступ, посебно у првом чину, Енвера Хасића као Тима те неуједначеност Иване Перкунић као Брук, којој је на тренутке приватност избијала испод маске лика који игра. Горе споменута дужина представе није у потпуности оправдана и краће трајање би појачало утисак. Субјективна замјерка је мјестимично претјерано истицање комике у сценама стварног живота глумаца јер подједнако занимљиво би било видјети живот иза кулиса без тог сталног настојања да се буде комичан.

Сценографија, костим и избор музике у потпуности су у функцији представе, тачније, некако се подразумијевају, а такав утисак никако не може лоше утицати на доживљај.

Препознатљивост режисерског рукописа Јовице Павића је неспорна. Добро изабран па вјешто прочитан текст, зналачка подјела те потпуно познавање могућности и путева театарског изражаја. Надајмо се да ће поново режирати и у свом родном граду.

Иза кулиса је текст М. Фрејна који је ставио у први план оно скривено. У тексту је то оно што су људи позоришта ван сцене, прије, за вријеме и послије представе. Свако ко је имао прилике учествовати у стварању позоришне представе зна да је много истине приказано у овом демистифицирајућем комаду чија прича нас покушава лијечити од поистовјећивања људи са њиховим улогама. То се односи како на глумце тако и на било кога другог, јер у омоте припреме и игре петпарачког водвиља једног путујућег позоришта, умотана је прича о животима свих оних које гледамо око себе а њихове животе не познајемо, не разликујући њихово јавно од њиховог приватног . Ово значајно питање о људској природи које комад отвара мудрим избором писца је постављено у водвиљски оквир, а размишљање о њему није неопходно за гледање комада. Ко од позоришта жели само смијех, у овој представи ће га имати.

Сценограф: Тодор Лалицки • Избор костима: Јовица Павић •
Композитори: Асим Хорозић и Невен Туњић • Сценски покрет: Ивица Клеменц
Играју:Даглас Лојд, редитељ Армин Ћатић ;Попи, инспицијент Николина Башкарад; Тим, декоратер Енвер Хасић ; Доти (у представи Клакет) Елвира Аљукић:Гари (у представи Роџер) Ненад Томић; Брук (у представи Вики) Ивана Перкунић ; Белинда (у представи Флавија) Ремира Османовић ; Фредерик (у представи Филип и шеик) Миленко Иликтаревић ; Селсдон (у представи Провалник) Мидхат Кушљугић



Оставите одговор