КО НЕМА У ГЛАВИ (?), ИМА У НОГАМА

Пише: Дани(ј)ел Симић

Група од 70-ак људи је препјешачила пут Нови Сад – Београд, а они путници намјерници који су сретали ту веселу дружину природно су, као и сваки неупућен, из својих аутомобила питали:

Зашто?

Поред онога што би они рекли, главни разлог је што је то земља Србија. Земља којом влада већ скоро деценију човјек, којег наводно нико од његових поданика не воли.

Многима је већ одавно животни циљ да сруше Слободана Милошевића, који је постао као Сизифов камен, с тим што се овај котрља уз брдо, а не низ брдо, и увијек се посади на врх пркосећи Њутну, Галилеу, и осталим капиталистичким империјалистима, који кују завојевачке планове против наше земље.

Од силних падова против земљине теже дошло је до очајања, које ипак није потпуно, јер се најновији (али не и посљедњи) облик побуне против једног од највећих синова нашег народа назива "ОТПОР"!

Отпор и сам казује да је настао због летаргије, која се накупила у народу послије свих силних демонстрација, које су за резултат дале само још дубље подјеле између оних који су до тада били заједнички против Режима. Изгубио је тај исти народ, како кажу, вјеру у политичке партије, студентске организације и громогласне најаве промјена на боље. Зато је потребно да се створи (цитирам чувено из прве руке):

Организација која и није организација, са програмом који није програм, без унутарстраначке хијерархије и без чланства у правом смислу те ријечи.

Она треба (цитат завршен) да ваљда послужи као нека општа платформа, која би широким бунтом и непослушношћу против власти, довела до остварења слободе медија, слободних избора и уграбила бар неки комад осунчане правде. Требало би да отпочне селективно-масовни, гандијевски тероризам.

То је студентски покрет, који тежи да то престане бити. Покренут је на нивоу супростављања најновијем Закону о Универзитету, и у том покрету, према изјавама руководећих глава, има људи из различитих странака, који се ту боре за минимум заједничких жеља.

Од оног, што се по главној замисли требало избјећи, није било ништа. Отпор је одмах у најширим круговима схваћен као покрет прљава срца, који жели да "искористи масе и њихове захтјеве, за личне промоције својих чланова". На другој страни, ма колико ми сви жељели сручити човјека којем мир нема алтернативу, "са програмом који и није програм" све то ипак дјелује као лакрдија. Међутим, руку на срце, тако се почиње.

Примјењена умјетност, овај пут у сврху пропаганде, дизајнирала је специјално за овај покрет и симбол који претставља стиснуту шаку. Та згрчена песница је ознака Отпора и исписивање тог знака по зидовима је до сада најзапаженији вид његовог дјеловања.

У овом свјетлу исти покрет је организовао протестни марш за Нови Сад, на двогодишњицу доласка Новосађана у подршку протесту 1996/97 године.

Ономе ко је, као ја, заборавио вријеме поласка саопштио би му Б92, тако да није било разлога да се не дође. Окупљање је било на Платоу испред Филозофског факултета, одакле је дружина, пошто су је исфотографисали, кренула у 20:45. Затим се кренуло у марширање по граду и Саву прешло на Бранковом мосту. За лагоднији живот и ходање ангажована су два аутобуса, која су чекала на одмориштима распоређеним на отприлике сваких 10 километара.

Вријеме је било изванредно, тј. било је ведро, ништа није падало и за децембар изразито топло. На самом почетку све је дјеловало мучно, jep je Отпор дјеловао као скуп студената, навијача, политиканата, јефтиних идеолога и букача.

Отприлике, као да Вук Драшковић, у окружењу које урла, држи уздигнуту песницу и љуби шал Јувентуса. Пошто је за пјешачки пут до Новог Сада потребно више идеологије него за сликање на излазу из Београда, друштво редовних ходача се смањивало, аутобуси бивали све пунији.

Тада почиње ипак весела, младалачка прича, о особама које саме себи не дјелују глупо ако иду пјешке без икакве потребе.

Многи тек ту увиђају шта значи добра обућа, јер истина да замор и бол полазе прво од листова и пењу се на бутине, али на крају завршавају на стопалима. Подбијени табани носе најтрајнији бол, који сваког подсјећа да ђон лако може бити и образ.

Низала су се насеља: Батајница, Нова Пазова, Стара Пазова, Инђија… са малим одморима који су били толико кратки, да је пут до посљедњег поменутог насеља одавао осјећај непрекидности. Главна карак-теристика ушорених војвођанских мјеста је да између њих нема ништа што има име.

Остају тако мрак, равница и усамљена група коју опрезно обилазе возила са зачуђеним путницима. Код Нове Пазове је пут прекрила густа магла па зачеље није видјело чело. Да неки супити возач не би ударио у колону, једно вријеме је за шетачима полагано ишао унајмљени аутобус.

Свануло је у Инђији и организатори су се забринули хоће ли колона бити у стању да допјешачи на циљ у 14 сати када је заказан дочек. Група од 10-ак људи је била изразито против да се удаљеност од 10-ак километара пређе аутобусом, како би се добило више сати времена. Настало је убјеђивање у којем је побједила тиха већина, уморно ушушкана у аутобусе.

На превоју Банстол је неславни прекид окончан и шетачи су здушно јуначки ушетали у мирне и незаинтересоване Сремске Карловце. На жалост правовјерних, забушанти су се прерачунали, те је у Карловцима било времена за скоро двосатни одмор. Свију је угостила кафана "Принц", срдачно изнијевши гајбе пива и сокова пред ногоболне студенте.

Тада је опет развијен транспарент са натписом "ЖИВИ ОТПОР!" и ношен је на челу колоне све до Петроварадина. У тамошњој мјесној заједници је приређена окрепа, што су је дјелиле добре тете, поносећи се што ту никад нијесу побиједили социјалисти.

Потом, закрчивши Варадински мост на одрвењелим ногама, Београдски студенти су умарширали у Нови Сад.

Пар посљедњих метара који их је дјелило од неколико стотина домаћина су претрчали, да би новинари то доцније могли осликати као "Загрљај над Дунавом".

Уз "ајмо, ајде, сви у напад!" су прошли до главног трга, гдје су говорници рекли да "Отпор од данас живи и у Новом Саду" односно да су они који су шетали јесу "најбољи дио Србије и Југославије".

Гошћење је настављено у "Позоришту младих", гдје је Београђанима подјељена по књижица "Нови Сад слободан град" и пуштен документарни филм "Ове ноге нису мале, многима су памет дале!" снимљен на пјешачењу прије двије године.

У сред приказивања документарца "Отпор?!" неки диверзант из супротног табора је бацио гас који се осјећа на говно, па су због интензитета воња и гости и домаћини побјегли напоље.

У ходнику су сви крвавих очију тражили маскиране ДБ-овце, које ако нико није видио, онда су их сви несумљиво намирисали.

Сад лично:

Преуморан напустио сам даљи ток "хепенинга" и отишао. Сјетно сам се осмјехивао мислећи зашто се колона дурила на трубни поздрав из једног бијесног мерцедеса говорећи: А, лоше ти је, пизда ти, бре, материна! док десетак виђенијих вођа у њиховим редовима нехијерархијски није одвајало мобилне телефоне са ушију.

Мора ли се баш увијек говорити против неимаштине, самовоље и зла, дјелећи свим присутним капе са нашивеном песницом, беџеве и летке, унајмљујући међуградске аутобусе пуне ћевапа, пића и Милка чоколада. Надувавати ствари са независним медијима и никада не рећи откуд, како и куда иду целулоидни телефони.

Све ми то личи на филм "12 мајмуна" гдје за свјетску почаст, у будућности криве истоимену организацију. Не знам ко ће бити Брус Вилис, али ми се чини да ће Слобу Милошевића убити неко други, а Отпор ће пустити животиње из зоолошког врта.

Не, никако ми није жао што сам пјешачно.