Ко не гласа, дао је глас побједнику

У издању једних дневних новина из Републике Српске за 16.09.2014. године шеф Европске уније и специјални представник ЕУ у БиХ Питер Соренсен изјавио је: "Ко не гласа, дао је глас побједнику". Пише Стеван Салатић Изборна кампања, иако неформално траје већ дужи временски период, званично је почела 12. септембра. Већ првих дана кампање грађани су обасути […]

среда, септембар 17, 2014 / 16:02

У издању једних дневних новина из Републике Српске за 16.09.2014. године шеф Европске уније и специјални представник ЕУ у БиХ Питер Соренсен изјавио је: "Ко не гласа, дао је глас побједнику".

Пише Стеван Салатић

Изборна кампања, иако неформално траје већ дужи временски период, званично је почела 12. септембра. Већ првих дана кампање грађани су обасути гомилом рекламних спотова, билбордима на којима се налазе насмијана лица политичара, промотивним материјалима који одишу готово па идентичним предизборним обећањима која се из једног у други изборни циклус понављају а чији проценат испуњености рапидно опада. Циљ цијеле изборне кампање јесте не само промовисати своју изборну опцију, већ путем система оглашавања гомилом информацијама оптеретити дио бирачког тијела који се при одабиру политичке опције води теоријом рационалног избора (шта губим а шта добијам одласком на биралиште) и створити утисак да не треба изаћи на изборе јер је понуда лоша а његов глас има премалу вриједност како би извршио било какав снажнији импацт. Медијском слуђености политичке партије покушавају наговорити информисаног бирача да је рационалније по њега да остане кући на дан избора него да оде на бирачко мјесто и свој глас да некој политичкој опцији.

Поменутом медијском стратегијом политичке странке своде изборе на гласање сопственог чланства и њихових породица. Сама партиципација грађана у политичке партије у Републици Српској је изнадпросјечна у односу на европске стандарде. Према збирним резултатима које су политичке партије доставиле јавности од 1 241 886 бирача регистрованих за изборе 2014.године у Републици Српској њих више од 320 000 има чланску карту неке партије, што чини више од четвртине регострованих бирача. Ако узмемо као премису да је сваки члан партије у стању да својој партији донесе још један глас од стране неопредјељене групе гласача добијемо број од преко 640 000 гласача, што је мало мањи број од броја изашлих на опште изборе 2010.године (на општим изборима 2010.године су своје активно бирачко право искористила 670 756 бирача). Дакле, тачна је тврдња да из једног изборног циклуса у други, група грађана која се идентификују као апстинентска остаје увијек иста, кохерентна и непромјењена, и то су грађани који свој глас нису повјерили нити једној изборној опцији већи број изборних циклуса нити су чланови нити симпатизери нити једне странке. Тиме се избори своде на пуко бројање чланских партијских карата у коме политичка странка која има највећи број чланова редовно побјеђује на изборима, упркос чињеници да је велика већина грађана незадовољна политиком коју та политичка опција проводи.

На врхунцу своје политичке популарности, пред изборе 2010.године, Савез независних социјал-демократа је у јавност изашао са бројем од 160 000 чланова. На изборима за Народну скупштину Републике Српске СНСД је освојио 240 727 гласача. Удио чланства СНСД-а у укупном збиру гласова које је ова партија освојила на изборима за Народну скупштину Републике Српске 2010.године је био изнад 66%. Висок ниво партијске идентификације је основни разлог убједљиве побједе СНСД-а на прошлим изборима.

Партијска идентификација од избора 2010.године се до данас значајно промјенила и то у корист партија опозиционог блока. Чланство Савеза независних социјал-демократа је спало дебело испод 100 000 (што представља пад од преко 30% за 4 године) Међутим и даље је укупни удио партијске идентификације грађана остао на неких 25% укупног бирачког тијела, што значи да партијску књижицу данас посједује више од 300 000 људи. Кроз медијску кампању и ове године се покушава изборни исход препустити широком партијском чланству.

Теорија рационалног исхода о чијој је примјену у изборном процесу писао Ентони Даунс у својој књизи „Економска теорија демократије“ каже да је најрационалније када се бира онај начин постизања циљева, који, у складу са доступним информацијама, подразумијева најмање улагање средстава (инпут) којим се постиже највећи резултат. Ова теорија захтијева и додатне елементе рационалности:

1. Да је појединац у стању да донесе одлуку у ситуацији више понуђених опција,

2. Да је у стању да их поређа по преференцијама,

3. Да је однос између опција транзитиван,

4. Да ће увијек одабати опцију који највише преферира,

5. Уколико има исти избор у различитим временским пресјецима, под истим условима ће увијек донијети исту одлуку.

Даунс је наивно сматрао да се бирачи на изборима понашају апсолутно рационално и да су способни у свакој ситуацији да процјене шта им глас за неку опцију доноси а шта им одузима. Проценат гласача у Републици Српској који се у изборном процесу воде Даунсовим елементима рационалности је миноран и на нивоу је статистичке грешке. Због тога се у предизборном дискурсу странке воде теоријама спектакла (шаторство и политика „хљеба и игара), поједностављевања политичких процеса (свођење сложеног политичког процеса на два једноставна елемента, ми и они), артифицијално стварање непријатеља (инструментализовање супротне опције у политичке сврхе) и пријетње по губитак посла и привилегија грађанина уколико странка не побједи.

У једном таквом свеопштем лудилу тече и предизборна кампања и ове 2014.године. Елементе медијског спектакла препознајемо у медијима који се „воде“ и као позициони и као опозициони. Грађанима се сервира врло прљава изборна кампања која нема никакве везе са тиме шта грађани могу да добију од неке политичке опције. Тиме се ствара дискурс предизборног вашара у коме нема простора за аргументовану дискусију. Грађани добијају поглед на политику и изборе као нешто бескрупулозно и понижавајуће за нормалног човјека. Циљ кампање је грађане отјерати од биралишта, а изборе свести на пуко бројање партијских књижица. Попуњавајући медијски простор током цијеле кампање разноразним баналностима и испразном предизборном реториком, странке сужавају јавни простор за дискусију са бирачима и јавним мијењем уопште. Сужавање јавног простора и изостанак аргументованог изношење политика политиичких опција у том јавном простору утичу на изостанак делиберације (двосмјерног система комуницирања између бирача и кандидата у коме бирачи треба да презентују своје захтјеве кандидатима).

Разлог изостанка делибрације у предизборној кампањи је двострук. Прво, грађани су махом незаинтересовани или не посједују ресурсе, у виду времена, новца, знања и стрпљења да се посвете сложеним политичким процесима. Други разлог јесте дејство политичких партија који преко медијских кампања покушавају да мистификују политичке процесе као неразумљиве бирачима. Странке не наступају у улози едукатора политичких процеса, који бирачима требају пружити неопходне информације о својим програмским циљевима и образовати их за политички живот. Напротив, они наступају с циљем омаловажавања изборног процеса, чиме се политика настоји представити као простор за ријетке; као процес који се одвија далеко од бирача и служи у неку другу сврху а не у сврху побољшавања услова живота свих нас.

Зато је наопходно 12.10. изаћи на изборе и дати глас некој од политичких опција. За бирача је нерационално и протраћити свој гласачки листић чинећи га неважећим јер је и тако искориштен глас у ствари глас за некога за кога нисте хтјели гласати. На изборним листама свих странака има квалитетних и образованих људи који могу дати много током наредне четири године и који су у стању учинити живот свих нас бољим. Неизласком на биралишта грађанин бира статус qуо и иако незадовољан постојећим дозвољава да његов глас буде искориштен за одржање постојећег стања у наредне четири године. Зато треба изаћи на изборе јер како каже господин Питер Соренсен „Ко не гласа, дао је глас побједнику“.



0 КОМЕНТАРА

  1. слажем се са аутором, треба изаћи на изборе и гласати јер гласате за људе а не за партије. немогуће је данас самостално иступити на изборима и очекивати да ћете прећи изборни праг.
    ко не гласа нема право да се жали

Оставите одговор