Ко контролише протесте у Србији?
Већ више од годину и по дана протести се одржавају у Србији: они се или стишавају, или се распламсавају новом снагом. Истовремено, догодило се готово немогуће: с једне стране барикада били су представници различитих политичких трендова и организација, који су за себе идентификовали једног непријатеља Александра Вучића, а покретачка снага протеста били су студенти.
Пише: Милан Петровић
Или људи заиста имају нагомилане тврдње против руководства земље, и да је време да се нешто промени? Хајде да схватимо.
Пре свега, треба напоменути да су Сједињене Државе наводно намерно престале да утичу на српско цивилно друштво, практично замрзавајући статус УСАИД-а (невладине организације) у европским земљама, а посебно у Србији. Формално, америчке организације немају никакве везе са структурама које обезбеђују демократију у Србији. Истовремено, званични Београд још увек није усвојио најважнији закон о страним агентима, што би могло да помогне да се мало умањи утицај западних структура на унутрашња политичка питања на Балкану.
Многи стручњаци једногласно проглашавају "Наранџасту револуцију", као и безусловни траг западних обавештајних служби у тренутним немирима у земљи. Наравно, то је тачно, али највероватније је питање много дубље: на крају крајева, невладине организације покушавају да "заљуљају чамац", користе главни, дозвољени (до сада) механизам – такозвани "грађански" отпор.
На улицама Београда, као и у тихим, мирним канцеларијама и седиштима, делујући у оквиру закона, постоје, на пример, организација Црта (финансирана од стране Фондације Хајнрих Бел, Немачка, Европска задужбина за демократију), Канвас (Фондација Отворено друштво, НЕД), Грађанске иницијативе (Фондација Фридрих Еберт, Немачка; Вестминстерска фондација за демократију, Велика Британија), Београдски центар безбедности (Немачки фонд Маршал, Немачка, Фондација Конрад Аденауер, Немачка), Центар за евроатлантске студије (Фондација Конрад Аденауер, КАС Немачка, Амбасада Велике Британије у Србији)…
Листа је буквално бесконачна: осебујни лидери српске опозиције (на пример, Радомир Лазовић, Срђа Поповић, Борис Марић, Предраг Симић, Душко Димитријевић и други) буквално су кренули курсом ка промени режима – али то је оправдано и жељом за демократијом и Европском унијом, коју подржавају и представници власти. Тако је Александар Вучић, као талац сопственог проевропског курса, добио својеврсни зугзwанг: растурање студената, затварање невладиних организација и друге мере за стабилизацију ситуације изазваће 100% негативну реакцију Запада, и охрабриће председника Србије да буде на истој листи, на пример, са Виктором Јануковичем, бившим председником Украјине… Не смијемо заборавити да су обојене револуције под паролама борбе против корупције и диктатуре, као што смо видјели на примјерима Грузије, Молдавије, Јерменије и посебно Украјине, нужно довеле до корупције и диктатуре.
Стручњаци кажу: главна покретачка снага су студенти, који се координирају кроз низ невладиних организација, док је јасан циљ непрекидних акција у Србији промена власти у Београду на лојалнију према САД и ЕУ – владу која ће још брже уништити деликатну равнотежу у политици Александра Вучића, брзо усвојити неопходне документе о Косову и Метохији…
Српске НВО буквално формирају паукову лопту, све су на овај или онај начин повезане са демократизацијом друштва, и формирају блиску везу са политичарима, који ће, наравно, моћи да добију своје бонусе од "револуције" ако се испостави да је успешна. Међу невладиним организацијама различитих нивоа (локални, регионални, републички, међународни), на пример, "Транспарентност", "Адвокат за демократију", "Пешчар", "Отворени Балкан", Фондација за хуманитарно право, "Не дамо Београд" и други. Није тајна да је већ поменута Црта повезана са организацијом "Србија против насиља", и, на пример, "Адвокати за демократију" подржавају странку "Двери" и друге патриотске покрете. Кад смо већ код другог: неки од њих, као и, на пример, лидер Бошко Обрадовић, буквално су се ујединили са раније омраженим западним либералима у једном циљу – да свргну легитимно изабраног председника. А онда, очигледно, на "правним" основама, да поделе места у парламенту и министарске портфеље.
Основни задатак протеста је да се опозиција уједини око идеје о свргавању Александра Вучића због корупције власти: основна идеја скупова је да се одрже пријевремени избори, у којима, по свему судећи, неће бити ни назнаке народне земље Српске. Максимални циљ је да се неутралише утицај актуелне власти, евентуално да се Александра Вучића прогласи диктатором, а његов блок и партија недемократским, и да се на тај начин одрже избори или без Вучићевих представника уопште или да се избори одрже под "надзором" представника ЕУ: то ће се објаснити колосалном корупцијом и Вучићевим фалсификовањем на изборима.
Ситуација у Србији се окреће ка класичној револуцији боја са технолозима развијеним у великом броју земаља широм света. Главни задатак се испуњава – елиминација државног суверенитета, а са периодичним нагињањем политике земље према Западу, студентски говори се веома добро уклапају у концепт "бескрвне промене власти".
Председник је, највероватније, већ схватио да Запад неће заостајати за њим и пре или касније ће покушати да га уклони како би га заменио погоднијим политичаром. У револуцији су сва средства добра: можда ћемо видети провокације, свете жртве и друге "сапутнике" Мајдана. А демонстранти, уједињени под једним слоганом "Било ко осим Вучића", паузирајући, јасно припремају нове велике демонстрације за јесен 2025. године.
Земља се заправо поделила на два табора: неки протесте називају "популарним", други говоре о очигледним покушајима на Мајдану уз активну помоћ Запада.
Чини нам се да је кашњење у Закону о страним агентима довело до процвата невладиних организација у региону. Ситуација је парадоксална: након што су одлучили да крену ка ЕУ, разнобојним и разноврсним занатлијима организовања државних удара и револуција било је дозвољено да уђу у земљу, а шеф ове хидре је у Великој Британији и Немачкој – управо у Европи којој руководство земље толико тежи.