Ко је од кога отишао да би се вратио уопште?

Представа великог шефа кухиње Николе Пејаковића – Повратак, по предлошку Х. Пинтера, гледана дана 26.11.2010. године у Народном позоришту Републике Српске. Пише: Драган Тешановић Када се мудром, који умије видјети и који зна показати, пружи шанса,онда добијете позориште које казује, одашиље поруке и тиме остварује своју сврху. Читајући Пинтеров Повратак па онда и ишчитавајући понешто […]

недеља, јануар 9, 2011 / 15:19

Представа великог шефа кухиње Николе Пејаковића – Повратак, по предлошку Х. Пинтера, гледана дана 26.11.2010. године у Народном позоришту Републике Српске.

Пише: Драган Тешановић

Када се мудром, који умије видјети и који зна показати, пружи шанса,онда добијете позориште које казује, одашиље поруке и тиме остварује своју сврху.

Читајући Пинтеров Повратак па онда и ишчитавајући понешто од онога што су други рекли о том тексту који не престаје да интригира и ствараоце и гледаоце већ десетинама година, не могу се отети утиску да његово вишезначје засигурно измиче недовољно софистицираној публици малих градова попут нашег. Ова дистанца од широке публике је помогнута специфичном прилагодбом режисера која неуобичајеним начином говора и позоришне игре, као премазом дебеле глазуре преко Пинтеровог текста, углавном одбија и онај дио публике који је ближи малограђанштини. Коља Пејаковић, сјајни стваралац, који позоришном тексту приступа тек као оквиру за широке захвате његових тумача, оваквим избором и приступом вјероватно свјесно осуђује своју представу на мање публике и на краће трајање од оног које заслужује.

Пинтер се у свом комаду поиграва са мноштвом заблуда везаних уз морал, породицу, те симболима везаним уз жену као мајку, љубавницу, стуб куће, продавачицу љубави. Поставља мушкарце у њихове вјечне положаје недозрелих дјечака који се само играју одраслих. Поиграва се са кругом који живот чини и који никад не може бити затворен јер кад се један крај споји на другом остаје рупа.. у комаду жена једног од браће постаје за његову примарну породицу симбол и остварење свега што жена може бити, и мајка и конкубина и робиња и владарка. Истовремено то све ускраћује својој дјеци, коју можда има а можда и нема…и тако живот иде у круг. Не каже случајно она урбана народна пословица „Све су жене курве, осим моје мајке а и моја мајка је жена. “Насупрот је ожењени брат, њен муж, као други вид повратка себи или од себе, тачније као симбол неуспјелог бијега, руглу изврнута побједа над блатом из којег ружно паче жели да постане лабуд. Дилеме остају, али тема коментара није тек Пинтер.

У Повратку Николе Пејаковића, породица ситних криминалаца плива уклопљена у своју баруштину као жабе у жабокречину…сви су браћа…сложна (глагол сложити је сличног звучја као и сложити нпр. сва дрва или цјепанице у ватри пећи)..убица, лопов, хомосексуалац, слабоумник. Они пливају муљевитим дном наше свакодневнице носећи себи својствене сирове, крваве, снажне и болне животне дамаре у грудима. Они живе попут чопора, режећи, уједајући, бранећи свој плијен, насрћући један на другог, волећи се као звијери а негдје тамо вани ловећи и волећи жене и насрћући на њих да би се парили попут вукова.

Пејаковићеви ликови су покупљени из неке кафане или испред драгстора у било којем бањолучком насељу. Сочни, животнолики, са рјечником састављеним од псовки и узречица, непатворено тачним. Неки пуни горчине, неки груби, силовити, неки безумни.

Никола Пејаковић је очигледно у свом животу искуство стицао боравећи са најшароликијим људима, који укључује и тај свијет ситних криминалаца, превараната, вуцибатина свих врста, фајтера са градског асфалта и очигледно је успијевао да ухвати срж животне истине и од њих. Говорећи њиховим језиком, залуталим из те локалне задимљене кафане, стварајући дијалоге од тих псовки, фраза, доскочица и других језичких отпадака казује причу и о сасвим другим људима. О онима који заодјенути у свилене огртаче малограђанштине, сваког другачијег од себе осуђују на каменовање, чак и дојучерашње припаднике своје врсте. Казује причу коју је и Пинтер казивао, о свему лажном и насликаном на фиктивним и јефтиним муралима благостања и породичне идиле и оном друштву које живи живот читајући и сањајући о ликовима из жуте штампе и риалити емисија а наслађујући се свим оним прљавим што дознају о идеализованим јунацима своје маште, пропуштајући притом да се осврну на своје властито постојање .

Парабола између психопатске породице и брата интелектуалца тако личи на свевременски сукоб оног ко иде напријед са онима који своје постојање базирају на рушењу и предаторству,с укоб између вриједних и лијених, али и на сукоб истине и фикције.

Ко се коме враћа у представи Повратак? Професор фолозофије породици која личи на чопор? Његова жена проституцији? Да ли се раја из насеља враћа из неког избјеглиштва? Да ли се умјетник враћа међу медиокритете? Да ли је неко рецидивирао па поново смјештен у псхијатријску болницу?

Пејаковић прати Пинтера, чита га мудро али попут врсног креативног кухара припрема јело на начин својствен поднебљу. Он зна да је жена у представи симбол свих жена, да је најмлађи брат симбол свих инфантилних и недораслих, да је старији брат (отац по Пинтеру) све оно што живот може учинити од једног средњака заробљеног у сјећањима каква он жели да буду, да је средњи брат оличење агресивног психопате одраслог на насиљу и изврнутим породичним односима, да је стриц (најстарији брат) све оно што се разликује од масе и по погледима и по опредјељењима и остаје осуђен на вјечну самоћу, да су односи код Пинтера као изврнута рукавица породичне среће са офуцаним крзном унутра и шавовима који су подерани и на све то додаје Балкан. Груб, наизглед неосјетљив, квази- патријархалан, на алкохол и силу заударајући Балкан. Он додаје муцавог , шепавог и сналажљивог Гргу лопова (тако наличног нашој малој земљи данас), који је све осим неко кога се можеш у старости сјећати као идола, насупрот некадашњег и непостојећег Лемија (јавља ми се асоцијација на Титову Југославију), који је иако потпуно деструктиван за сваки аспект живота, остао појам важности у Столетовим вербализацијама о лијепим старим временима.

Музика коју користи у представи покреће тако тачну резонанцу у гледаоцу, који је може доживјети као суптилни зачин, који се подразумијева и допуњава укупни густ.

Сценографија без зидова са намјештајем који је давно престао бити пристојан, као да говори о непостојању граница између њих и нас који живимо око њих.
Игра глумачке екипе на челу са Жељком Стјепановићем као Столетом је тимски сазрела од премијере и „слегла се“ кроз временски период од годину дана, када сам први пут гледао комад.

Жељко је разиграни владар сцене, а његов Стојан логорочни, сенилни, у сјећањима заробљени старац претворен у жену у кући без жена, без топлине са тек понеким сурогатом породичног односа, који тек личи сам на себе, надограђујући оно што му је текст понудио и оно што је режија захтојевала, овај искусни глумац носи представу читавим њеним током. Тек на тренутке избије из њега поједностављена игра на публику, или можда тек моменат деконцентрације који га помјера од одличног.

Без обзира на солидне роле остатка мушке екипе, праву равнотежу на сцени доноси Николина Јелисавац као Гордана, тако вјешто бивајући све оно што њена улога захтјева. И вила и вјештица, и мајка и курва, и куварица и владарака.

Александар Бланић у улози Лазара је досегнуо дозу психопатског, али не ону уличног фајтера. Остао је некако слаб за то, некако му за то недостаје лична енергија сировог безобразлука.
Горан Јокић (Саво) је добар, увјерљив као контра расутом и неморалном и расијаном Стојану. Иако улога неће бити запамћена као врхунски домет његовог рада, она засигурно одражава константу његове професионалности.

Бранко Јанковић, глумац младе генерације, увијек је сценски интересантан ма шта играо. Ипак и у овој представи га прате двије ствари које сам више пута видио код њега, урођена комичност која понекад умије засметати и мјестимична непрецизност глумачког поступка. Укупан дојам његове игре (Брацо) свеједно није значајно нарушен. Интерпретација јесте остала оно што је требала бити, просјечни балкански гласач – јак, туп, бруталан, а жељан њежности и никад сазрео у одраслог човјека. Љубиша Савановић, као Тадија – брат из Америке, постајао је увјерљивији како је представа одмицала, с почетка тек технички коректан, са емоцијом која је одударала од игре, а касније све више приближавајући једно другом, да би до сцене у којој је агресиван пред крај представе нашао склад вербалног и невербалног.

Грга, Слободана Перишића је веома захвалан за игру, муцав, шепав, симболичан, а глумац му даје ту препознатљиву ноту недостаности коју имају сви помагачи наше данашњице, како на појединачном плану тако и у широком друштвеном контексту, али доноси са друге стране и увјерљивост увијек спремног на сналажење и преживљавање, попут пса луталице.

Много бих још могао рећи о овом комаду, али боље је подвући тек неколико мисли.

Повратак Харолда Пинтера јесте тежак и комплексан комад, болно истинит.
Повратак Николе Пејаковића је још тежи и сложенији и уз то омаж свим маргиналним, ситним, поремећеним али истинитим људима са периферије града и живота, који засигурно проживе вијек не идући у позориште.
Николина Јелисавац и Жељко Стјепановић су одлични глумци.

Пејаковић је врстан и обухватан аутор великог знања, незаробљен у клише. Права је срећа за нас из Бање Луке да је изабрао повратак у град свог дјетињства као дио свог стваралачког пута.

Ако желите да погледате ову представу, знајте да неспреман, скучен и животно жмирећи гледалац неће чути и видјети ништа осим много сочних псовки и агресивности на сцени али ако широм отворених очију прихватате живот и носите у себи довољну дозу алтернативног погледа на театар погледајте је обавезно. Представу у којој су Пинтер и Пејаковић, сваки са апсурдима свог времена преплетени као пура и повлака кад их измијешаш и више се не могу раздвојити. Остаће Вам окус горчине након представе, али задовољство проузроковано мајсторством умјетника ће се дуже задржати у мислима.

ПОВРАТАК ;Х. Пинтер / Н. Пејаковић
РЕЖИЈА: Никола Пејаковић ; СЦЕНОГРАФ: Драгана Пурковић Мацан ; КОСТИМОГРАФ: Ивана Јовановић
МУЗИКА: Никола Пејаковић ; АСИСТЕНТ РЕЖИЈЕ: Александар Пејаковић; ЛЕКТОР: Милорад Телебак
ЛИЦА:
СТОЛЕ – Жељко Стјепановић; ЛАЗО – Александар Бланић;САВО – Горан Јокић; БРАЦО – Бранко Јанковић; ГОРДАНА – Николина Ђорђевић; ТАДИЈА – Љубиша Савановић; ГРГА – Слободан Перишић

Премијера: 03.11.2009.



Оставите одговор