Дани(ј)ел Симић

Ко је као НАТО и ко ће ратовати с њим?

Зашто се Аранђеловдан 1995. не третира као успостава мира између РС и НАТО?! Вјероватно зато што ту није био крај

Већ четири године касније, тај исти сјеверноатлански савез је поново, и то са наше територије, извршио класичну агресију. Овај пут на Србију.

Ваљда зато што Српска није била довољно држава по стандардима Уједињених народа, да убице због нафте, БДП-а и оружничких трустова – покажу Русима ко је безаконички газда на земљином шару.

Повијесни минули рад

Наша браћа из ФБиХ и Хрватске, имали су са тим потчињавањем Војске Републике Српске и Војске Југославије исто толико заслуге као и 1941. године, када су били потрчци и шегрти Хитлеровој Њемачкој и Мусолинијевој Италији.

Други свјетски рат зато у нашој историографији третирамо као рат против Нијемаца прије свега. Без обзира што су католичка и исламска браћа са страшћу клала Србе и за вријеме Првог свјетског рата, опет су ту у уџбеницима главни говорници њемачког језика.

Након овог посљедњег рата окончаног на Косову равном, одједном је то неки локални рат. И поред тога што нема бајки о братству и јединству, те заједничком антифашизму у којем је забрањено помињати Јадовно или Јасеновац, ствар је потпуно обрнута.

Зли, зли Србљи

Србе се оптужује да су колетивне психопате и садисти, који 1991. оружани отпор наредбама НАТО нијесу пружили због поновљеног сценарија из 1941. године, већ зато што им је некаква комунистичка САНУ учитала геноцидни код, а да тога нијесу ни свјесни.

Срби се, као "шпијуни-спавачи" пробудише након Хладног рата са брадама, реденицима и ножекањама у зубима. Чак и жене.

Ко нормалан може нијемо ово све посматрати?

Прије свега Београд и његова РТС, који пред сам крај Дневника убаце покоју вјестицу о томе да је српска ћирилица стављена ван закона у Вуковару, као и за вријеме Анте Павелића. У истим тим крајњим минутима, резервисаним за социјалне случајеве и културу, објављују да је неки физички радник са лоптом, на Максимиру скандирао поздрав овог врлог усташког поглавника. А публика му се френетично одзива.

Питање је докле, а не зашто!

Можемо опет мантрати досадне тезе оног Симића, како је након Дејтона наша медијска сцена, милом или силом, почела да цигулига о томе како смо убијани за наше добро. Исто онако како данас морамо слушати о томе како смо за чланство у НАТО без референдума, а у ЕУ и без разума, новчаника и грунтовнице.

Све ми то можемо, али то и ако објасни тај дупелизачки менталитет политичара и медија, неће дати одговор на питање: КАД ПРЕСТАЈЕМО БИТИ КУКАВНЕ САМОИЗДАЈИЦЕ?

Наша исламизирана браћа упорно доказују да неће и не желе да буду браћа са нама са ове стране ентитетске границе. Не само преко ФТВ1 и ФТВ2 (БХТ), већ и преко свих приватних медија и других врста манипулативно-образовних институција, одгајају генерацију која мрзи све што је српско. Поготово оно што је мени светиња, као Војска РС, напримјер.

У таквим условима не можемо се надати бољој будућности. Будућности уопште. Неко мора рећи да оволико година након потписивања мира, неки још увијек нијесу схватили шта су потписали. Управо у том својству сам и основао Фронтал. Неко их на то мора подсјећати, кад сви други већ затварају очи пред повампиреним усташлуком и отвореним пријетњама силом из Сарајева.

Фронталова обљетница

Нијесам био нешто сретан 21.11.1995. јер сам слутио да се рат није ни близу завршио. Зло које су нам нанијели Американци и њихови НАТО-сателити није било блиједо сјећање као данас. То се живило.

Седмицу дана послије тога сам положио возачки, па сам некако ублажио горчину понижења уз помоћ младалачких животних сокова који кључају и не дају се угушити.

Прије двије године, на исти дан и славу Старе цркве на Башчаршији, предао сам уредничке инсигније Марку Шикуљаку. Многи то и данас нијесу дознали, схватили или примјетили; што схватам искључиво као похвалу обојици. Као доказ јасне уређивачке политике.

Због тога честитам Марку и свим другима који славе архистратига Михаила, са џедајским мачем у руци и насловним ријечима које алудирају на Откровење.

Одговор на то питање данас сви знамо.

—————————————-
П.С.
На фотографији прије двије године, ја сам овај са брадом.