Ко има право на Антарктик?

"Прерасподјела" Антарктика може почети већ у сљедећем вијеку.

Чим се појаве технологије за експлоатацију нафте и гаса из слоја леда дебелог неколико километара, своје претензије на шести континент ће имати бар десетак земаља.

Сада се на најјужнијем континенту одвијају радови и испитивања који изучавају ресурсну базу.

Под дебелим леденим покривачем Антарктика, скривају се огромне резерве нафте и гаса – то је већ утврђена чињеница. Али, експлоатација је веома сложена и нерентабилна. Но, обзиром да наука напредује, може се очекивати да ће многе земље бити заинтересоване за ово природно благо. Осим Аустралије и Велике Британије, ту су и Аргентина и Чиле. Ситуацију објашњава замјеник начелника Руске Антарктичке Експедиције, сарадник Арктичког и Антарктичког института Вјачеслав Мартјанов:

– Сектор, који припада Чилеу, такође је забиљежен од стране Аргентине и Велике Британије, као сектор на који и ове друге двије државе претендују. И ако једна од ових земаља каже да је та територија заиста њена, она ће тада морати да се ухвати у коштац са противмјерама не само Антарктичког друштва, већ и преостале друге двије земље. Друга је ствар океан око Антарктика. Већ постоје противречја међу морским правом и договором по питању коришћења морских ресурса.

У будућности – инвестиције у антарктичку науку могу да постану удио на право коришћења комада шестог континента, говоре експерти. Вјачеслав Мартјанов наставља:

– Сматра се да су двије државе „откриле“ Антарктик. Русија је спровела експедицију 1819.-1821.године коју су водили Белингхаузен и Лазарев. Американци су нашли некаквог пирата који је отприлике у исто вријеме открио Антарктик. И то је јавно признато – зато се двије државе сматрају проналазачима овог континента. Према одредбама права – било која од ове двије државе може да прогласи Антарктик својом територијом.

Ни Русија, ни САД нису искористиле ово право. За неких стотињак година, свијет може да се суочи са правом глађу за енергентима и тада ће се повести питање око власништва над Антарктиком. Највероватније је да ће то ипак бити мирни процес, увјерен је доктор геологије и минералогије Александар Лобусев:

– Неке државе могу да дозволе себи економско освајање Антарктика, али овдје се ипак ради о одредбама правних односа. Највјероватније ће међународни конзорцијуми преузети управљање Антарктиком. На примјер под вођством Америке, Русије или Кине. То, што наша компанија Росњефт избија у први план на свјетском тржишту нафте, то је на рачун пројеката око Нове Земље у Карском мору. Тај пројекат има међународни карактер. Долази до аквизиције и тиме се брише та нека оштра црта подјеле међу државама. И ако се догоди да дође до великог недостатка енергената, може опет доћи до пооштравања односа.

Договор о Антарктику, који забрањује експлоатацију на самом континенту, на сваких 50 година се поново разматра. На засједању 2009.године никакве измјене документа нису усвојене. Експерти не искључују, да ће при сљедећем састанку представника земаља учесница, договор можда бити промјењен или да ће неке новине по питању граница бити предвиђене. 1959. године, договор је потписало 12 земаља, које су у том моменту претендовале на истраживања на самом леденом континенту – а међу њима и Русија и САД. Ову конвенцију сада подржава 45 земаља.