Ко ће него Џафи: Муслиманима смета што би Србија бранила Српску

Проглашавање дијела Босне и Херцеговине нечим што је од посебног значаја за безбједност и одбрану Републике Србије представља израз агресивне политике према Босни и Херцеговини. Ентитет Република Српска је дио суверене државе Босне и Херцеговине и није само ентитет српског народа, него и бошњачког и хрватског и свих других народа који тамо живе, као уосталом и цијела Босна и Херцеговина.

Устав Босне и Херцеговине је једини заштитник ове земље, свих њених дијелова и народа, и то не могу бити друге државе, а поготово не оне које су због учешћа у агресији на Босну и Херцеговину потписнице Дејтонског мировног споразума.

Уставом Босне и Херцеговине је предвиђен начин како његовог функционирања, тако и евентуалних измјена. Ту нема и никада неће бити мјеста за друге државе. То је питање само Босне и Херцеговине и нас који у њој живимо.

Имајући у виду разне тезе које у посљедње вријеме долазе из Србије о «заштити српског народа гдје год он да живи», затим «да Република Српска нема војску али је има српски народ» и слично, може се закључити да наведена стратегија није ништа друго до препакована верзија стратегије коју је 90-их година прошлог стољећа покушао да проведе злочиначки режим Слободана Милошевића.

Још једанпут подсјећам да Република Србија није гарант Дејтонског мировног споразума, већ потписница са јасно преузетим обавезама. Кључна обавеза је прописана у члану 1. Опћег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини, гдје је јасно наведено да се Србија мора суздржати од сваког дјеловања упереног против територијалне цјеловитости или политичке независности Босне и Херцеговине.