Кебо, свијећа у најмрачнијем бошњачком тунелу

Иза одважног критичког иступа Мирсада Кебе стоји шест хиљада страница документације упућене тужилаштву

Пише Ненад Кецмановић

„Шта је то требало Кеби?”, шири се жамор негодовања по бошњачком делу Федерације поводом његове шокантне изјаве о прикривању злочина муџахедина у средњој Босни, српским жртвама у Возући и ратној прошлости Шефика Џаферовића. „И где нађе баш сада, после Шарлија, када су муслимани иначе у немилости!”

Наравно, није то ни до сада било непознато властима на бошњачкој страни. Јединица Ел муџахид, састављена од исламских интербригадиста, била је инкорпорирана у састав такозване Армије БиХ. Објављивани су и снимци смотре муџахедина, коју је, у пратњи командујућег генерала Сакиба Махмуљана, извршио Алија Изетбеговић. А медији у РС су више пута публиковали фотографије џихадиста из исламских земаља како се диче одсеченим главама српских жртава, и све је то, као део документације, одавно прослеђено у Хаг. И без тога, западне службе су о свему томе, укључујући и о улози АИД-овца Шефика, биле одлично обавештене, али важила је схема: Срби су за све криви – муслимани у свему недужни.

Свака од три националне стране тешко признаје своје злочине у грађанском рату, али благонаклоност западне дипломатије и пратећих глобалних медија према једној потпуно је помутила аутоперцепцију муслиманско-бошњачког народа. Још у бившој социјалистичкој БиХ развили су стереотип по којем су злочести Хрвати били усташе, неваљали Срби четници, а безазлени Муслимани су страдали и од једних других. Иста прича настављена је и након последњег рата, па се Бошњаци понајтеже суочавају са злочинима почињеним у име њиховог народа.

Максимум представља релативизација да су „злочини Хрвата, а поготово Срба били саставни део пројекта поделе БиХ, а њихови злочини само инциденти који су се отели командној одговорности”. А за муџахедине кажу „да их нико у Босну није звао него су сами дошли” и да су „нанели највише штете бошњачком народу”. Отуда је одважан критички иступ Мирсада Кебе, иза кога стоји шест хиљада страница документације упућене тужилаштву, наишао на већи медијски простор једино у Радончићевом Дневном авазу. Из тога је лако закључити да је Кебо, бивши високи функционер СДА, који је, нема ни година, напустио странку, напросто ушао у природан дил са власником новина и лидером опозиционе партије. То ипак није потпун одговор на питање: „Шта би Кеби?”

Он је био у врху СДА и федералне власти за живота Сулејмана Тихића и с његовим повлачењем, односно болешћу и смрћу, почео је и Кебин политички спуст. Кажу да је и оптужени Џаферовић био нешто мање експонирани припадник исте фракције, али се још током Тихићеве дуге агоније на време прешалтао на страну новог лидера Бакира Изетбеговића. По томе би испало да је позадина Кебиног опасног открића заправо освета бившој странци, фракцијском конвертиту Џаферовићу и Изетбеговићима.

Али можда у Кебином иступу има и нешто више и боље од ниских и ситних политичких обрачуна. Његов покојни покровитељ Тихић у своје време је рекао: „Морамо коначно превазићи пасивну позицију жртве и самосажаљевање…, преузети активну позицију и одговорност…, злочинима на све три стране треба да се бави правосуђе” и наишао на буру националног негодовања. Боље неће проћи ни Кебо, а Џаферовић је, упркос свему, већ изабран, и то уз подршку посланика СДС и ПДП. Ако смо апсолвирали питање: “Шта би Кеби?”, остаје питање: “Шта би њима?”