Кампања и антикампања: Лажа и паралажа

На Фронталу је истина једини закон. А чињеница је да актуелна, и вјероватно нова власт, није испунила огромну већину својих предизборних обећања. Резултати ове власти су у потпуној катастрофи економије, која након милијарде и по марака од приватизације Телекома и Рафинерија, спада на то да узима кредите од ММФ.

Побољшање се тренутно не назире, а о стабилном развоју је тешко и размишљати. Највећи страхови око угрожавања државног статуса Српске долазе баш из правца биједне економије. Уколико се овако настави, неће требати било чији притисак са стране, већ ће душмани просто чекати да се Српска уруши сама.

Опозиција није била у стању да капитализује ни један од ових зицера. Од Требињског аеродрома до моста преко Саве код Градишке. Блок Савеза за промјене је кампању водио у сталној дефанзиви и реакцији, да би током предизборне трке сасвим престао да реагује на изјаве и понашање владајућих.

Власт и опозиција су имали двије сасвим различите кампање, које су дале прилично сличне резултате. Нешто, чему се опозициони доносиоци одлука уопште нису надали.

Власт и чанак за маст

У кампању се ушло незгодно. Пара приватизована држава није имала ни за предизборни петоцентиметарски асфалт по селима, нити су се камерама овјеравале неке истински озбиљне санације штета од поплава. Но, није могло да фали нешто битумена и шљунка, да се уваља који километар измаштаног аутопута Бања Лука – Добој. Све под будним оком министра саобраћаја и веза, Недељка Чубриловића.

Стога је власт од првог тренутка, под диригентском палицом убједљиво најмоћнијег човјека у Републици Српској, све новце уложила у чисту естраду и то гудећи по националним струнама. Управо по нечему што, уз озбиљну и непристрасну анализу политичког дјеловања до сада, СНСД најтеже може да брани.

Обзиром да је то рађено и у прва два изборна циклуса, опозиција је рачунала да је народу додијала ова прича и сасвим је игнорисала. То је била, показаће се, кобна грешка.

РТРС и друге приватне играчке

Владајући су захваљујући томе успјели да направе и у народу учврсте поларитет између РТРС и БН ТВ. Причама о пробосанским политикама, издајницима, страним плаћеницима и завјереницима, док је читава јавна и интелектуална сцена Српске ћутке гледала крајње недопустиву инструментализацију јавног РТВ сервиса. Изгледа су сви заборавили како је БН заправо приватна телевизија, док ову прву финансирамо сви ми.

Научили смо да је РТРС била истинска приватна ТВ станица у функцији билтена СНСД, немилице емитујући позитивну енергију у етер. Од репризирања Равне горе, до незапамћене русофилије од стране новинара-полтрона, иначе до тада виђаних у друштву НАТО финансијера. Нажалост, та срамотна изигравања новинарства су забиљежена у много већој мјери него у прва два изборна циклуса, уз чињеницу да се владајућа коалиција рекламирала углавном ту.

Што је најгоре, тај карневал лицемјерја и једностраности се, под будним оком бившег Цвијановићкиног шефа кабинета, наставља и послије избора. Но, то ће Фронтал обрадити детаљно, јер та пошаст нашег друштва заслужује подробнију анализу.

Од темељаца до странаца

Било је ту отварања и противградних станица, и депонија смећа, и откривања споменика, и осталих пресјецања врпци и обећавања магле. Ипак, некако сасвим танко у односу на два прошла циклуса општих избора. Као главно оружје је остало плашење статусом Републике Српске и безидејношћу опозиције, која неће моћи да одржи ни постојећи, катастрофалан ниво плата и пензија.

Слогани владајућих и предизборни плакати били су крајње неинвентивни, врло очекивани и једноставни. Натписи као предсједник ДОДИК и ЖЕЉКА Цвијановић, са истакнутим једним саставком пуног имена, наглашавали су фамилијарност и познатост тих ликова грађанима Српске. Слогани су наговјештавали побједнички менталитет и поистовјећивање Српске са СНСД.

Плаката владајућих је било више него плаката опозиције, која је стизала овај број закупом који је доста каснио. Предизборни спотови Милорада Додика изгледали су тако тадиционал-бесједнички пред својим страначким подмлатком и другим публикама, да помињањем "странаца" као негативаца просјечан човјек не би ни помислио да су Американци 2006. активно радили на томе да СНСД доведу на власт.

Сателит и трабант

ДНС и СП су у периоду изласка ПДП из власти са СНСД, од фолклорног друштва из Приједора и странке на издисају на коју је кидисао "мултиетнички" Фочак Здравко Крсмановић, постале озбиљне и јаке странке. ДНС за два посланика јача и озбиљнија од ПДП, који је напуштањем власти остао и без гомиле својих кадрова. Од Срђана Шупута, преко Драгана Микеревића, до Маринка Умићевића.

Кампање ДНС и СП су докалазе снагу партијске организације у политичком животу Српске, и било чије тврдње да је без озбиљне политичке организације могуће изаћи на опште изборе – падају у киселину, а не у воду.

ДНС и СП су такође имале низ директно неиспуњених обећања, што уопште није сметало да њихове листе не буду кажњене за ове пропусте, већ су им бирачи повјерили озбиљан прелаз преко цензуса у Народној скупштини Републике Српске.

Изазивачи по истраживањима

Гледано на папиру, плакати СДС и Огњена Тадића који зазивају, ако ништа друго, барем "да се живи нормално" и "да те промјене буду одмах"; пун су погодак за циљну групу незадовољних досадашњим властима. Али само на папиру.

Највећа гласачка заједница у Српској су они којима је стало до исте. Посебно до њеног статуса. Они који односе превагу, дакле они који нису страначки активисти и симпатизери који гласају по прозивци на дан избора, опредјељују свој глас управо у изборној кампањи. Ту је, већ смо рекли, СДС пропустио неколико кључних прилика да реагује и нападне СНСД из перспективе њихове нимало ружичасте прошлости колаборационизма са окупаторима, а трпио је пробосанске оптужбе без ријечи.

Кардинална грешка СДС, као највеће опозиционе партије, била је препуштање потпуног вођења кампање људима из Београда, који по природи ствари не могу знати шта жели и осјећа народ у Српској. Тако су се опозициони лидери поново уљуљкали у истраживања која су рађена више за њихов увид, него што су довољно пласирана у јавност као спин. По тим истраживањима, Тадић је имао предност и прије захуктавања изборне кампање.

Пробосански поучак

Показаћемо на једном једноставном примјеру, сву неозбиљност схватања антикампање и погубност овакве врсте нереаговања у кампањи:

Жељка Цвијановић прозива јавно СДС да је "добио паре од ОХР као награду за пробосанску политику". Нико из СДС не умије да наброји међудјеловања ОХР и СНСД (рецимо случај Поплашен), док у исто то вријеме Бакир Изетбеговић даје интервју у којем каже "како би радије да побједи Жељка, јер су они са СНСД направили државу". Ни ову идеално намјештену изјаву Алијиног сина СДС не капитализује у јавности.

Шта више, нико није демантовао ову опадачку изјаву премијерке Цвијановић, тачном информацијом да СДС уопште није добио средства, већ је странка објавила да се тих средстава одриче у корист обнављања школа и сличних хуманитарних активности, уколико та средства икада буду одблокирана.

Подсјећање на дуг списак огрешења СНСД и Додика лично о Републику Српску, изнио је, и то телевизијски сажето, тек Огњен Тадић у тв-дуелу. За превагу СДС у парламенту касно. Већина је очекивала Додикову побједу до те мјере, да је Огњенов резултат готово па изненађујући. Уз Путина, патријарха и амбивалентне поруке Александра Вучића; то је резултат вриједан политичког поштовања.

Иванић као највеће изненађење

Парадоксално, али истинито, предизборни плакати Младена Иванића су били нешто убједљиво најгоре што се видјело у предизборној кампањи. Иванић је тако постао суверен феномен за изучавање, пошто ни у телевизијским наступима није имао значајнијег простора.

На овако конципирану кампању се надовезивала и ПДП, те несразмјер између гласова странке и лидера поново показује Иванићево политичко потурање леђа у правом тренутку. Опет је спасио странку са маргине цензуса и доказао по ко зна који пут да у Српској владају партије лидерског типа и да је лакше промијенити партију него лидера.

Највећи капитал Младена Иванића је познатост из политичке прошлости и за многе бираче могућа сигурност, коју и рекламира његов изборни слоган. Нешто слично је демонстрирао Драган Чавић у одмјеравању снага са Ненадом Стевандићем у трци за градоначелника Бање Луке.

Иванићу овај пут побједу није осујетио ни ововремени Радован Паповић, односно трећи кандидат по имену Горан Змијањац из Странке за праведну политку. Паповић из Калинићеве камелеон-странке СзаДС, узео је прошли пут толико гласова оних којима се није допадао ни Иванић ни Небојша Радмановић, несвјесних да је у питању тзв. "изборни зец", да је овај потоњи однио превагу. Сад је за озбиљну анализу владајућима, да ли је лансирање Змијањца и његових тренутно збројаних 20.839 гласова нанијело штету Жељки Цвијановић?

У одсуству поларизације гласова могуће је, у смислу родних и карактерних опредјељења бирачког тијела, да за Змијањца нису гласали само они који су незадовољни тренутним стањем и желе промјене, већ и они којима се не допада Цвијановићка или њима просто управља сексистичка максима да је у питању жена.

НДП најорганизованија опозициона странка

НДП Драгана Чавића, осим што је потврдила да се исти, и поред сличног досјеа огрешења о Српску као што га имају Младен Иванић и Милорад Додик, најозбиљније умије бавити политиком у опозицији. Уједињењем са Крстом Јандрићем и Здравком Крсмановићем, дао је примјер свим сујетним лидерчићима који су у укрупњавању видјели пријетњу свом начелу да је боље бити први у селу, него други у граду.

НДП је, такође, на кормилу свог медијског избоја имао искусног Маринка Учура и то се осјетило. Како на најбоље урађеној и најјажурнијој страначкој интернет презентацији, тако и на другим сегментима комуникације са јавношћу. НДП у Бањој Луци остаје забиљежена по великом броју плаката, као и плакатираним балоном на раскрсници код Екватор центра. Можда није био практичан, али је свакако био оригиналан.

Било како било, НДП је данас озбиљна парламентарна странка која има политичку будућност.

Домовина је некима испод цензуса

Домовина је коалиција која доказује да је Република Српска мултиетничка територија, за разлику од Федерације БиХ и уједно посљедња која је прешла цензус од три одсто. Малигно дјеловање ове коалиције, уз недопустиво понашање Сејфудина Токића, донијело је једину промјену у Палати предсједника, те ће Енес Суљкановић као и читава СДП БиХ спаковати кофере и напустити политички живот Српске на четири године.

Српска напредна странка, ослобођена за позицији пришлог Адама Шукала, доживјела је још један изборни дебакл након оног 2010. године. У овој странци су се потпуно ослањали на ауру Александра Вучића, заборављајући да народ у Српској од увођења ратних санкција од стране Слободана Милошевића, апсолутно не трпи странке које имају јасну команду у Београду. Тако је умонтирано сликање првака ове странке са Александром Вучићем, више личило на старинске породичне фотографије, на којима деду фотографисаног у војсци, споје са бабином каснијом фотографијом и нарумене их.

Странка праведне политике Драгомира Јовичића је наозбиљније организована политичка странка која до сада није излазила на изборе, али јој то није сметало да оствари слабији изборни резултат од листе Небојше Вукановића за двадесетак процената. Њему је, опет, јасно недостајала страначка организација и још понеко лице познато широј јавности. На примјеру ове двије листе јасно се виде домети новца без аутентичне политике и обратно, односно удруживања као неопходног за опстанак на општим изборима.

Још само четири листе су освојиле четвороцифрен број гласова, али осим што је од њих најлошија листа удружених Хрвата (ХДЗ БИХ, ХСС, ХКДУ БИХ, ХСП Херцег Босне); Борци за нову политику, Сељачка странка и Снага народа (набројани по висини пласмана) се несумњиво могу сматрати крајњим политичким дилетантима, а није да и они нису улагали озбиљан новац у своју политичку промоцију.

Поставља се питање колика је здраворазумска разлика између убједљиво најлошије пласираног и самосталног Деурић Ђорђа са 21 гласом за НСРС, и економских 1258 гласова коју је добио Алекса Милојевић са својом Снагом народа на цијелој територији Српске?

Антикампања као главна тековина Избора 2014.

Опозиција је након снимка о псовању и пријећењу директору БН ТВ аванзовала за ову тв кућу у својој кампањи, али се стиче дојам да је својим извјештавањем она водила озбиљнију политичку борбу од саме опозиције. Извјештавање БН ТВ је било истинито, али фокуса усмјереног искључиво на лоше потезе власти. Многи грађани су примјетили тај заокрет, али не и да је то извјештавање и даље много мање једнострано од РТРС.

Антикампања је овај пут садржавала стављање Тадића и Чавића на исти плакат, те их оптуживала за помиловања убица за вријеме предсједничког мандата лидера НДП. Ту су били и плакати који оптужују Иванића да је продао 60 предузећа за 20 милиона марака.

Летци, који су непотписани оптуживали Огњена Тадића да ради против СДС и инкриминисали га повезујући га са људима криминалне прошлости, нешто је што смо већ виђали. Права инвенција ове кампање је изразито повећан број антикампањских тв-спотова, међу којима се највише истиче онај како Милорад Додик третира борачку популацију. Док је, обзиром на говорника у име бораца, јасно је да је тај спот из СДСовог изборног штаба, било је доста спотова за које се није јасно могао видјети потписник, на шта је ЦИК или РАК требао реаговати. Макар да се објаве имена наручилаца.

Интернет је, са становишта обе врсте кампање, био и даље шпанско село за већину учесника политичке борбе, те је он био главно оружје малих странака и независних кандидата, чији резултат је занемарив. Није пропуштено да се у финишу кампање укључи и антикампања на интернету, која је имала своје највеће домете хаковањем три портала (Фронтал, Истинито, БН ТВ).

На крају крајева, владајући су одржали лекцију свим опозиционим чиниоцима како се води изборна кампања, а опозиција је опет пропустила да кроз кампању указује на моралне и законске неисправности у вођењу кампање владајућих, као да је кориштење државних ресурса (РТРС и друга јавна предузећа) постала сасвим нормална ствар.

Бирачи су то могли схватити као поруку да по доласку на власт ни опозиција не би била ништа другачија…