Како званична Србија и полегушка јој власт, приморава Србе да ојачавају НАТО-нарко државу из Приштине

Вучићев Петковић врти као празан млин причу " од суштинског значаја за повратак у српске руке четири општине на сјеверу и за опстанак Срба на том подручју", заборављајући да истакне како су искључиво они из Владе Србије, на челу са предсједником Србије, Александром Вучићем, предали у шиптарске руке све што је Србија контролисала и позвао Србе да изађу на изборе и гласају за Српску листу.

Наравно, лажући даље да је иста једини легитимни представник српског народа, али говорећи и истину, односно да та листа има пуну подршку Београда. Односно Александра Вучића – AV.

"Да изађемо и скинемо лажне градоначелнике који су учинили све да нас различитим антисрпским одлукама приморају да одемо. Покушали су да нам забране Српску листу, да интегришу север у такозвани косовски систем", рекао је Петковић за "Пинк".

Он је навео да је "све то довело до тога да 20 одсто Срба у протеклом периоду напусти Космет, али да се без обзира на сав терор, прогон и хапшења, српски народ, који има снажну подршку Београда, одржао".

Ништа Шиптари нијесу покушали – све су успјели – захваљујући Вучићу

При том је, наравно, опет слагао да су Шиптари нешто "покушали". Они су у свему успјели, а Српска напредна странка кроз Владу Србије је главни мотор тог успјеха, јер је успјела да потпуно и добровољно преда у руке шиптарским терористима све српске установе на Косову и Метохији.

Да овај Петковић, а и било ко из Вучићевог окружења, не мисли ништа добро за Србију и не пада им на памет да враћају српску државу у своју јужну покрајину по резолуцији УН 1244, говори и што је дневнополитички повезао Косово и Метохију са својим партијским дужностима и најавио да ће 11. октобра, дан уочи избора на Космету, широм Србије бити организовани "скупови против блокада, али прије свега скупови подршке Србима на Космету".

Овим потезима и изјавама, свима је прејасно да је њима борба за власт у остатку Србије, далеко битнија од било чега другог. Уз послух својим господарима из Брисела и Вашингтона, дакако, чије налоге попут "Охридског споразума" испуњавају без икакве задршке.

Вратимо се на Арсенија Чарнојевића и сеобу Србаља са Косова у 17. вијеку

Тих година долази до Великог бечког рата /1683–1699/, титанског сукоба између Турске и Аустрије, који се сламао преко српског народа и узроковао Велику сеобу.

Арсеније Трећи Чарнојевић повео је Србе ка сјеверу послије вијести да Турци напредују ка Београду.

Када је од аустријског цара Леополда Првог 21. августа 1690. године добио повељу којом је потврђено да ће Срби имати слободу и право на исповиједање православне вјере, покреће народ на миграцију ка посједима Аустроугарског царства.

Послије добијања ових основних права, Срби прелазе Саву и Дунав.

Према писмима из тог периода које је послао Арсеније Трећи Чарнојевић, вјерује се да је од 30.000 до 40.000 људи тада прешло у Аустроугарску.

На основу привилегија које је добио за српски народ, патријарх Арсеније извршио је прву организацију Српске цркве на простору Аустријског царства.

Као 35. поглавар Српске православне цркве, односно Пећке патријаршије, био је духовни и свјетовни лидер српског народа у Отоманској империји у тешком историјском периоду од 1674. до 1690. године.

Носећи народне светиње, књиге и друге реликвије, Срби су пјешке, колима и лађама ишли све даље ка сјеверу. Стигли су чак до иза Будима и до Коморана.

Ту су се, углавном, "заџали у великим збјеговима", како наводи Рајко Л. Веселиновић у књизи Арсеније Трећи.

Патријарх Арсеније тада постаје први и кључни лидер Срба у Хабзбуршкој монархији, који се изборио за привилегије које су омогућиле опстанак српског идентитета и православне вјере међу пресељеним народом.

Иако је његова личност огледало судбине људи у једном од најтежих историјских раздобља, о патријарху Арсенију широј јавности доступно је релативно мало података и ријетко је тема научно-популарних књига и предавања.

Према подацима из слободне енциклопедије и према многим историчарима, Арсеније Трећи Чарнојевић био је трећа најзначајнија фигура у српској историји послије Светог Саве, оснивача аутокефалне Српске цркве /1219/ и Макарија Соколовића, првог српског патријарха након обнављања Пећке патријаршије 1557.

Арсеније Трећи Чарнојевић рођен је у цетињском племену 1663. године. Сам за себе говорио је да је "од Цетина рожден/и/ем".

Патријарх Арсеније умро је у Бечу 27. октобра 1706. године. Пренијет је у манастир Крушедол и сахрањен у гробници светога Максима, деспота српског.

Колико је патријарх Арсеније поштован од српскога народа види се и по томе, што је за живота називан "велики отац и богомољац", "општи отац и учитељ", "свети стари", "добри пастир"…