Како снажно подићи наталитет

Стари континент стари; просjечни фертилитет је низак (једно и по диjете по жени). Земље на истоку и посебно југоистоку Европе су у још тежој ситуацији због снажне емиграције која је највиша међу репродуктивном генерацијом. То погоршава демографску структуру јер се чак до петине фертилних жена исељава из тих земаља што узрокује снажно смањене броја рођене дjеце (и посљедично пораст удjела старије популације.

Пише: Горан Николић

Парадигма тог проблема је ситуација у нашој земљи. По тренду у протеклом дијелу годиине, биће успјех ако у Србији буде 67 хиљада живорођених беба (исто као 2012), док ће тренд пада морталитета (на вјероватних 98 до 100 хиљада ове године) оборити стопу негативног природног прираштаја на (и даље врло високих) 32 хиљаде, што је чак 4,5 промила. Имајући у виду да је процијењени нето одлив становништва из Србије годишње најмање 11, а вјероватно око 13 хиљада људи, Србија ће ове године имати скоро 45 хиљада становника мање него 2012.

Оно што можемо очекивати наредних година је слично просјечно смањење популације, што указује да би се за десет година укупна популација земље могла смањити за око 450 хиљада. Проблем није само у томе што нам села одумиру, већ је проблематика природног прираштаја веома важно економско питање. Наиме, са оваквом тендецијом доводи се у питање одрживост пензионог система који почива на међугенерацијској солидарности. То значи да пензије не потичу из некаквог аутономног фонда, већ од тренутних плата. Дакле, ако се смањује број оних који раде, а повећава број пензионера (тренутно по око 1% годишње, или око 17 хиљада нето), то значи да ће у блиској будућности бити све мање пара за пензије.

Оно што многима на први поглед изгледа добро то је да ће се Србија за око децеинију и по суочити са мањком запослених будући да се смањење популације највише одражава на (потенцијалну) радну снагу. То би у одсуству имиграције (које тешко да ће бити у већем броју, јер људи из Африке или Јужне Азије радије бирају западну Европу, а Украјинци иду ка блиској им Русији) значило снажан притисак на раст зарада и губитак и онако слабе конкурентности домаће привреде.

Постојеће мјере подршке наталитету дале су скромне учинке док би рад на повратку исељеника дао скромне резултате, а и смањио би снажан прилив који Србија остварује од дознака. Наиме, земља која нема обилне ресурсе нити техногију практично мора да извози радну снагу, као што то Србија и чини пуних пола вијека. Смањење морталитета на срећу се већ дешава, али је то процес који не може битније да поправи неповољну демографску пирамиду земље, нити њене економске перформансе. Дакле, како рјешење не може бити ни снажна имиграција сународника (јер је њихов број врло скроман у региону) захваљујући чему је Србија била шампион Европе по природном прираштају 1870-1913, подизање наталитета чини се једином солуцијом. Поента је само наћи најстимулативнију али и економичну мјеру.

Законским актом којим би свако треће новорођено дијете добило финансијки додатак који би трајао до пунољетства и који би био једнак просјечној мјесечној пензији (24 хиљаде динара) би значајан број мајки, односно родитеља, подстакао да размишљају о принови. Закон би важио за сву трећерођену дјецу са датумом рођења не ранијим од девет мјесеци од усвајања закона (нпр. 1. јул 2014.). Да би се спријечило стварање сиромаштва збирни број година раднога стажа оба родитеља би морао бити минимално пет година, док би код оних који имају пребивлиште на селу услов био да имање не буде мање од једног хектара. Дијете и родитељи би морали бити држављани Србије са пребивалиштем у Србији, док би промјена пребивалишта дужа од пола године значила губитак права. Новац би се уплаћивао на рачун мајке.

Оваквим законом би се повећао и број другорођене деце будући да би многи планирали да имају и треће. Конзервативна процјена је да би оваква мјера повећала наталитет за 10 хиљада беба годишње (од тога је најмање петина другорођених), што би снажно смањило депопулацију земље, и у наредним деценијама у радну снагу увело стотине хиљада људи. У ову акцију могле би се укључити и традиционалне вјерске заједнице, кроз поклоне и нпр. бесплатно крштење трећег дјетета, издавачке куће које би поклањале свеске и прибор (оне би имале корист од бесплатне рекламе за коју би била задужена национална телевизија, која би промовисала читаву акцију), као и многи донатори.

Буџетски трошак овакве акције био би скромних 40 милиона евра прве године (рачуна се да би се број трећерођене дјеце удвостручио), друге године двоструко више, док би 18 године од почетка примјене закона расход по овом основу био стабилизован на нешто преко 700 милиона евра (око 1,5% тадашњег БДП-а Србије). Будући да је трошак по основу пензија 13% БДП-а, као и да ће расходи по основу камата сљедеће године износити милијарду евра, види се да ова мјера не би била претјерано велики издатак по буџет посебно у првим годинама примјене. Ранији приједлог (из 2011) владине комисије за израду грађанског законика Србије о „Демографској накнади" за треће дијете је веома скуп јер подразумијева то право и за већ рођену децу која су трећа по реду, којих је једна осмина. То би значило да би расход за ову намјену у првој години примјене био око 400 милиона евра.

Веома важна посљедица увођења предложеног закона била би и равномјернији регионални развој. Наиме, очекивано је да би у мање развијеним општинама људи били више мотивисани да имају треће дијете, у одсуству могућности да дођу до других прихода. Поред тога, динар више вриједи, односно услуге и робе су јефтинијие, на периферији земље него у престоници или Новом Саду.