Како је срушена Његошева капела на Ловћену

Иванова корита у подножју Ловћена: гомила камења, лепо тесаног, зарасла у траву, „украшава“ већ дуго пространу ливаду око обновљеног дечјег одмаралишта у овом планинском центру, који је зими и посебно током летњих месеци препун младих из разних крајева.

петак, новембар 11, 2016 / 07:02

У средини гомиле зарђала метална шипка. Готово нико не обраћа пажњу на просуто камење, које је овде стигло далеко пре него што су рођени девојчице и дечаци који на Иванова корита долазе на одмор током целе године.

Мало је, наиме, њих који знају да је гомила необележених тесаника – Његошева. Она је у ствари део капеле, заветне цркве „пустињака цетињског“, која је порушена у лето 1972. године декретом тадашње црногорске власти како би уступила место фараонском маузолеју који је урадио велики вајар Иван Мештровић. А метална шипка је громобран који је цркву и Његоша штитио када се небеса „разљуте“.

Петар Други Петровић саградио је 1846. године цркву на Ловћену посветивши је свом такође славном стрицу Петру Првом, потоњем Светом Петру Цетињском. Пет година касније владика и песник тестаментом је оставио аманет да у тој цркви буде сахрањен, остављајући проклетство ако му жеља не буде испуњена.

Услед невремена, тог октобра 1851, када је заувек склопио очи највећи песник словенскога југа није сахрањен на Језерском врху – жеља му је испуњена четири године касније. Уследио је Први светски рат и августа 1916. године Његошеви посмртни остаци су кришом пренети у Цетињски манастир. Артиљерија Аустроугарске монархије, која је тукла из Боке, добрим делом је разорила цркву капелу, коју је септембра 1925. обновио тадашњи југословенски краљ, иначе унук Николе Првог Петровића, Александар Карађорђевић. И Његош је поново нашао гробни мир у изабраној вечној кући. Капела, која се налазила у грбу Црне Горе, порушена је у лето 1972. када је тадашња власт црногорска, на челу са Вељком Милатовићем, уз подршку ондашњих власти Југославије, одлучила да руши капелу. Две године касније, када је отворен маузолеј, против чије изградње су били многобројни југословенски интелектуалци, међу којима и Мирослав Крлежа, Меша Селимовић („не стављајте самар на Ловћен“) и други, Његошеве кости су по шести пут сахрањене, овога пута противно његовој вољи.

Камен са капеле, обележен бројевима, које је време углавном избрисало на ветрометини Иванових корита, посложен је на ледину подно Ловћена. Било је речено да ће Његошева заветна црква бити подигнута од истог материјала „негде друго“, помињала су се баш и Иванова корита. Но, то се није догодило.

И та гомила се смањила, тесани камен је сигурно запао за око градитељима који и не знају о чему се ради. Такав однос према Његошу се не може ни разумети ни оправдати.

Љути су и неки од потомака светородне лозе Петровића, на Његушима, који кажу да се нажалост стиче утисак да је Његош на мети. Камење с капеле чами у трави, а црква, засада, васкрсава у добрим жељама појединаца. Великог поету поједини тобоже учени људи „протерују“ и из уџбеника. Његош је на „поправном“. Чудо, дакле, невиђено.

Други учени и разумни људи, углавном подаље од власти, не могу да схвате и прихвате овакав однос према духовном и културном благу Петровића. Срећни народи који поштују своје великане облежили су сваки траг куда су се они кретали. Тако су Енглези „маркирали“ и места где је Шекспир провео који дан одмора. Слично је с Пушкином, Сервантесом, Бодлером, Игоом… Где смо то, питају се многи? Очигледно далеко од света којем вербално тежимо, рушећи пред собом оне који су давно, материјално сиромашни, али духом и знањем изузетно богати, били део тога света.

Одлуку да на Ловћену капела уступи место маузолеју донела је Влада НР Црне Горе још 1952. године. Општина Цетиње, пак, децембра 1968. године доноси одлуку о преузимању обавезе Владе из 1952, а пошто је већ „виђено“ рушење цркве Митрополија црногорско-приморска се жали суду. Уставни суд Југославије се, међутим, прогласио ненадлежним, враћајући предмет у Црну Гору. Нађен је „модус“ – црква је проглашена „архитектонским, културно-историјским објектом“ и рушење је могло да почне.

Припреме за градњу Мештровићевог маузолеја почеле су још 1970. Извођени су припремни радови, али када рушење цркве, око чега је било доста спорења, више није било могуће одлагати, управник градилишта на Ловћену Мирко Живковић окупио је на Ивановим коритима раднике да би им саопштио задатак. Из гомиле је иступио муслиман из Бијелог Поља Исо Махмутовић и казао:

– Ја нећу да рушим цркву!

Био је то скандал, али одважни Исо се није поколебао. Ни по цену отказа који је сам дао. Послушало га је још неколико људи његове вере. Но, убрзо је Раде Радоман, директор цетињске „Градње“, нашао „домаћи кадар“. Камење с капеле, које ће завршити неславно на Ивановим коритима, нумерисано је на лицу места. Да би негде друго стара црква „васкрсла“. Било је то у лето 1972.

Мање је познато да су на Ловћен прво „претресене“ Његошеве кости, па се онда приступило рушењу капеле. Учињено је то у „научне сврхе“, Његошеве кости су темељно премерене. Комисија коју је формирао Одбор за изградњу маузолеја је, како у својој књизи пише др Божина Ивановић, „10. јула 1974. пренела и сместила Његошеве посмртне остатке у крипту новоизграђеног маузолеја“. Пошто су раније претходно премерене. Наука није добила неке значајније податке осим оних да је највећа дужина Његошеве лобање 190 мм, висина 114 мм, а запремина (примена Манувриерове методе) 2.010 цм кубних! Није прецизно утврђена ни Његошева висина која „шета“ од 185 до 225 сантиметара.

– Запремина можданог дела Његошеве лобање, а особито маса (тежина) његовог мозга, задивљујућа је. Испитивања су показала натпросечне вредности које далеко превазилазе све до сада познате и у литератури описане средње, групне и популационе, па чак и индивидуалне вредности – записао је Божина Ивановић.

А из Цркве је тада речено да су „Црногорци постали богатији за још једно светогрђе“.

 



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *