Како је Ратко Младић кумовао Мајку

Зоран Јанковић нам шаље једну занимљиву причу из ратног времена.

Чупо је (тако ћемо га звати у дијелу ове приче) био право Сарајче. И волио је то да наглашава. Право волио. Својом спољашношћу одавао је загриженог рокера. Дуга, бујна, природно фрчкава, црна коса увијек му је падала на рамена. Никад га нисам ни видио ошишаног. Ријетко би му, из те косе, извирило лице: правилне црте, бркови као у Жељка Бебека (уствари, комплетном појавом много је, свјесно или не – свеједно, личио на славног пјевача "Дугмића"), и ситне очи које је, најчешће, скривао "рејбанкама". И то оригинал: позлаћени оквир и тамно-зелена стакла са логотипом произвођача у горњем дијелу.

Кожна јакна "моторка" и фармерице биле су му исто што и Загору Те Неју мајица са карактеристичном знаком, или Блеку Стени крзнени прслук и капа од дабровине. Униформа, такорећи. Тек кад би пригријало илинско сунце скидао би он кожну јакну и нехајно је пребацивао преко рамена. Откивао би, тада, руке бијеле као сир, које је сунце ријетко имало прилике видјети. Јакни је, ваљда, имао неколико: прољетну, љетњу и зимску варијанту. Колико се сјећам металних нитни по њима није било.

Онижег раста и кривих, некако прекратких ногу, гегао се док би ходао. А увијек је ишао споро, као да шета.

И карактер му је био као и спољни изглед: истовремено јединствен и осебујан, али и укалупљен тежњом да се из сваког његовог геста види да је он, ето – рокер. И рођени Сарајлија. Обоје му је било много важно. Често су га те одреднице спрјечавале да се понаша пристојно. Реаговао би надмено омаловажавао свакога ко не говори "Ш’а ‘е, ба, папку". И то тако да му је ово "ш" скроз "меко" (извињавам се мом уваженом наставнику српско-хрватског језика Рифету Медошевићу, који је, оне што нису разликовали "ч" и "ћ" него говорили "меко ч" и "тврдо ч", изводио на таблу да пипну, па да установе које је "ч" меко а које тврдо; али ја стварно не знам како бих описао ово сарајевско "ш" него као – меко "ш").

Оно што Чупу доводи у ову причу јесте то што је врхунски ТВ сниматељ.
Заиста врхунски. Кад он послика кадрове, уради то тако да се снимак (скоро па и) не мора монтирати. А то што се са новинарем Слободаном Васковић једном тако грдно помарис’о и почуп’о за дуге им косе, да је власи било свуда по поду радијске редакције, случајно споменух. Небитно је за ову причу.

Елем, до Ратка Младића у рату није било нимало лако доћи ни новинарима СРТ-а. Само најбољи су то успијевали. Драган Тепавчевић, новинарчина и људина, утаначи разговор са ђенералом. Он зна како. Да би био сигуран да ће све испасти како треба, поведе Чупу за сниматеља. Јер што се тиче односа према послу овај је био прави професионалац. Њему се није могло десити да га изда батерија усред снимања, да му прегори расвјета а да нема резервну сијалицу, да крене да снима а "глава" на камери прљава. не! Као да је рођен на западу, а не у Сарајеву. А у Сарајеву је рођен. Ово ја због њега понављам. Биће му "вопра годра" што сам то рекао више пута у истој причи.

Они који су имали прилике упознати ђенерала знају да је скоро патолошки мрзио дугу косу и браду на мушкарцу; падао је у ватру чим би видио чупаво мушко, и добијао жељу да га ошиша и обрије. Не лично, наравно, али би он издао наређење. Према некима коријен ове мржње треба тражити у једном догађају из Другог свјетског рата. Наиме, четници су упали у родно му село и Младићеву мајку плетеницама везали у штали, а затим шталу запалили. Спасао је неко у последњи час, одрезавши јој плетенице. Од тада је Ратко мрзио и четнике и мушку браду. Ко не вјерује – шта ћу му ја! Продајем пошто сам и купио – причам оно што сам чуо.

Кад новинарска екипа дође код Младића он их прво лијепо прими. Тепавчевића је познавао од раније. Брада овог новинара и писца била је уредно подшишана и њу је Младић некако "сварио". Но, кад угледа Чупу, са којим се раније није сретао, онако свог зараслог у косу и необријаног, у кожној јакни и фармерицама, разгоропади се. Проговори из њега официр ЈНА; један од оних који нису образовани и обучавани него дресирани за свој посао.

"Је ли, Тепавчевићу, каквог си ми ово мајмуна довео на снимање!? Јел’ стварно мислиш да ћу ја стати њему пред камеру? Сад ће га ови моји ошишати наћелаво ножем од аутоматске пушке. Гине се на све стране а он ми се ту мангупира! Наредићу да му се поништи рјешење о радној обавези и да иде са мојом гардом на Трескавицу", грмио је ђенерал и очима стријељао Чупу.

Тепа се нађе у врло непријатној ситуацији. У необраном грожђу. Знао је да са генералом нема шале. Пријека му нарав а и живци истањени. Интелигентан, каквим га је Бог створио, Тепа је грозничаво размишљао како да се извуче из шкрипца. И себе и Чупу. Младић је човјек пргаве нарави и лако се може десити да сад не пристане ни дати интервју. А и да стварно ошишају Чупу, онако како је и рекао, и пошаље човјека на најгору линију, гдје се највише гине. Тепи сину спасоносна идеја. Приђе Младићу, заклони му ушну шкољку руком и поче да му шапће, али тако да га је и Чупо могао чути:

"Генерале, полако, молим Вас, није он никако наш чо’ек, он је Американац. Уопште и не говори српски. Пра-прадјед му је Србин који је отишао на дивљи запад. Од тада су се измијешали са неколико нација. Али кад је почео рат њега је крв повукла – Србима. Тамо је био један од познатијих сниматеља. Кад је дошао овдје, као добровољац, процијењено је да је много потребније да ради као сниматељ него да ратује, јер нама недостаје сниматеља. Посебно добрих као што је он.

"Стварно", зачуди се генерал, "а како се зове?"

"Мајк", измисли Тепа у дјелићу секунде.

"Аааа, добар Мајк, гуд, гуд френд", рече одобровољени генерал и потапша Чупу по рамену. "Свака ти част, ако те ко овдје буде ишта зајебав’о, ти им само реци да си Младићев друг и да ће са мном имати посла. Хајде сад да радимо, журим на Нишиће, има тамо неких непријатељских активности" говорио је Младић док се Чупо блескасто смјешкао и климао главом.

Снимише разговор и упутише се свако за својим послом. Ипак, Младић негдје стиже да одгледа прилог, и много му се допаде начин на који је сниматељ радио. Још више завоље "Мајка".

По доласку у редакцију новинари испричаше шта им се десило. Сви се примише на добру фору и Чупу почеше звати – Мајк. Њему то не би мрско.

Ствар је била готова. Није се могло назад. Нико више није имао храбрости да командату Главног штаба Војске Републике Српске каже да му је сналажљиви новинар слагао. Чак и да се неко и усудио да му то исприча, овај му, вјероватно, не би ни повјеровао. Било како било Чупо постаде и остаде Мајк.

Проблем је настајао сваки пут кад би Ратко Младић долазио у посјету на СРТ. Редовно је тражио да види "Американца". Тада се лаж морала крити новим лажима. Као, уосталом, и увијек што се ради; кад се једном почне лагати, једна лаж вуче друге три, ове три наредних девет, и нигдје краја лагању.

Најчешће се говорило да је са екипом, негдје на снимању, а Мајк се склањао из објекта. Понекад би га, ипак, довели Младићу. Овај би га тапшао по рамену и хвалио, а Мајк је морао да се понаша као што је већ научио: да слијеже раменима, смјешка се, и прави се да ништа не разумије. Е у том случају су сви преводиоци енглеског језика морали да се изгубе из зграде, да Младићу не би пало на памет да поприча са Мајком посредством преводиоца.

Како тад тако и данас. Мајк је ту, у БиХ ради за наше, домаће медије. Мада је радио и за странце. Не знам да ли је тада научио енглески језик. Већина колега му и не знају његово право имену него га знају као – Мајк. И сви га тако зову. Евентуално, људи који су баш блиски са њим, зову га – Мике. Што му га дође на исто. Толико знам и ја који, као и Мајк, не знам енглески језик.