Како је лажирана кубанска криза

"Историја је мит око кога се сви слажу", каже једна дефиниција и у складу с тим ових дана – Американци имају прилику да се суоче са једним од најпостојанијих митова сопствене историје

Књига професора историје Шелдона М. Стерна "Кубанска криза у америчком памћењу" и чланак који је тим поводом објавио мјесечник "Атлантик" нису додуше подстакли велике дебате али су убједљивије него досад ударили на мит о узроцима досад највећег судара двије нуклеарне суперсиле који је на ивицу "обострано загарантованог уништења" довео не само САД и СССР, него и цјели свијет.

Званична верзија о тој тринаестодневној кризи (16-28. октобар 1962.)коју неће промјенити ни поменути текстови, гласи – да су по наредби тадашњег совјетског вође Никите Хрушчова на Куби тајно инсталиране нуклеарне ракете које су, пореметивши стратешку равнотежу, драматично угрозиле националну безбједност САД и да је само захваљујући чврстом ставу и одлучности младог предсједника Џона Кенедија спријечен нуклеарни Армагедон, а ракете потом, на основу међудржавног споразума, уклоњене.
То се описује као херојска побједа Америке против међународног комунизма и та нарација у небеса уздиже младог предсједниа који ће потом због своје преране смрти у атентату, постати готово легендаран.

Али колико је преовлађујућа верзија која је највише подупрта управо мемоарима Кенедијевих сарадника, издржала пробу времена? "Кубанска ракетна криза остаје чудна енигма, један од најдраматичнијих и добро документованих догађаја модерне историје – који је у највећој мјери погрешно тумачен."

Ово већ у предговору своје књиге констатује Шелдон М. Стерн – књизи којој увјерљивост даје чињеница да је пуне 22 године од 1977. до 1999, био историчар Кенедијеве предсједничке библиотеке у Бостону и у тој улози имао непосредан приступ историјским изворима о овом догађају.

Стерн је тако био први историчар који је преслушао све снимке Кенедијевих састанака са Извршним комитетом, кризним тимом у коме је био и предсједников брат Роберт Кенеди. Те траке, каже Стерн, дају за право његовим лијево орјентисаним колегама који су од самог почетка Кенедија оптуживали да његова улога у кризи ни приближно није била тако херојска као што је представљена, већ чиста политичка и пропагандна манипулација. Спиновање како би се то рекло данас.

По Стерну кључне чињенице нису спорне, али другу слику дају неки пренебреговани детаљи и погрешне интерпретације. Хрушчов је, на примјер, заиста послао бојеве главе и балистичке ракете средњег домета на Кубу, али је истовремено наредио да те главе буду одвојене од ракета.

Главна теза је међутим да постављање тих ракета није била тако драматична пријетња Америци, нити је нарушавала постојећу нуклеарну равнотежу. Прецизније, неравнотежу, јер су Америчке ракете са атомским бомбама прије тога биле инсталиране уз совјетску границу у Турској, а по укупном броју бојевих глава САД је увелико надмашила СССР.

Тонски снимци састанка кризног штаба, који су по тадашњим законима били лично Кенедијево власништво, па према томе није могао да претпостави да ће бити доступни јавности, показују да је ову процјену благовремено давао и тадашњи секретар за одбрану Роберт Макнамара. "Ракета је ракета", објашњавао је он, "и нема велике разлике да ли ћете бити убијени ракетон из СССР или Кубе." Упитан већ на првом састанку Извршног комитета како совјетске ракете у Карибима мјењау стратешки баланс Макнамара је одговорио: "Никако". Много више, Америку су угрожавале ракете са совјетских нуклеарних подморница у њеном приобаљу, које би у случају сукоба до својих циљева стигле прије од оних са Кубе.

Постављање ракета тражио је Фидел Кастро, а Никита Хрушчов је, имајући у виду америчке ракете у Турској и свјестан стратешког хендикепа, само намјеравао да Америкаци искусе мало своје медицине. Сем тога, постављање тих ракета је било сасвим у складу са међународним правом док амерички карантин око Кубе неуспјели покушаји атентата ка Кастра и уопште тајни рат који је против њега вођен, то нису.
Ако дакле није било озбиљног атака на америчку безбједност, па према томе ни разлога за политичку драму, зашто је Кенеди, који је то савршено знао, послао опасан ултиматум другој нуклеарној сили и изазвао кризу која је могла да доведе до катастрофе?

Одговор је по Стерну једноставан – Америка није била у смртној опасности, али Кенедијева влада јесте. Пошто је у изборној кампањи лагао да је влада чији је потпредсједник био његов ривал Ричард Никсон омогућила опасан ракетни јаз у корист СССР-а, „чврстину“ у ставу према Москви прогласио је за своју спољнополитичку доктрину, па је у складу са тим присуство руских ракета на Куби било заиста опасна политичка пријетња.

У интервјуу који је дао 1987. Макнамара је то овако објасни: „Морате да имате у виду да је предсједник Кенеди од самог почетка био тај који је рекао да је за нас политички неприхватљиво да руске ракете буду на Куби. Није рекао да је то неприхватљиво војно, већ политички.“

Због тога Стерн каже како историјски извори потврђују да је Кенеди био најопаснији од свих хладноратоврских предсједника. „Кризе су имали и други, али никада ни прије ни послије тога улог ние био опстанак свијета и цивилизације као у тих 13 дана.“
Криза је расплетена тако што су совјетске ракете повучене са Кубе, али Кенеди, славећи побједу, није ни свом потпредсједнику Линдону Џонстону нити грађанима саопштио да је дио дила било и демонтажа америчких ракета из Турске. Стерн такође износи да је срећа што умјесто Џона Кенедија, предсједник тада није био његов брат Роберт, који, супротно ономе што се описује у његовој постхумно објављеној књизи, није био нимало помирљив врећ главни јастреб. „Са Робертом Кенедијем нуклеарни рат би био готово извјестан исход“, каже Стерн.

Бенџамин Шварц, аутор текста „Права кубанска криза“ у „Атлантику“ из кубанске кризе извлчали и неке поуке за данас, констатујући да је погрешно и данас важеће увјерење да сваки покушај неке друге силе – данас Кине – да се супротстави превеликој стратешкој надмоћи САД, аутоматски угрожава америчку безбједност, из чега проистичу амерички потези да одржи стратешку доминацију у источној Азији и на Пацифику, то јест у кинеском дворишту.

„Такав став више говори о нашим намјерама него о кинеским“, оцјењује Шварц. „Сасвим је сигурно да америчка безбједност не би била угрожена ако нека друга земља има сопствену сферу утицаја“.