Како је изграђена друга српска православна црква у Африци?

Цркву Светог Саве, једину православну цркву у тој земљи и другу на афричком континенту, од 2015. године гради српска дијаспора , преноси ББЦ на српском.

Тачније, граде је Срби који су се ту досели махом током ратова 1990-их, захваљујући либералном визном режиму у годинама када су многе границе биле затворене за Југословене.

"Сада имамо парче Србије у Африци", каже ктитор цркве и предузетник Миливоје Николић.

За све бројнију српску дијаспору у Боцвани коју, према Николићевим речима, чини тридесетак породица, изградња православног храма представља историјски тренутак, а за оне млађе који су тамо рођени и одрастају, духовну и културолошку везу са матицом, пренсои ББЦ на српском.

Живот у парохији

У једном од елитнијих делова Габоронеа, на црвенкастој земљи и међу онижим афричким растињем, уздиже се црква Светог Саве.

Освештао ју је патријарх Иринеј 2018. године, током прве посете једног поглавара српске цркве Африци.

"Ушли смо у то из жеље да нашој деци, која су одрасла у Боцвани и немају много додира са Србијом, оставимо нешто што ће им помоћи у решавању питања свог идентитета, ко су и шта су", каже Николић.

Српска заједница у Боцвани углавном живи и ради у главном граду, а од 2011. године окупља их Српско друштво.

"Мала смо заједница и функционишемо као породица", каже Ана Прибил, рођена Београђанка, која у Африци живи последњих 12 година", каже.

Њен супруг Владимир се у Боцвану доселио са породицом као дечак, почетком деведесетих.

"Сваке недеље се окупљамо – раније у просторијама Српског друштва, данас у цркви – имамо српску школицу за децу, дружимо се викендима уз гибаницу и штрудлу", каже он.

Идеја о изградњи цркве постоји од 2000-их, наводи Прибил, али за тако нешто све до пре неколико година "није било услова".

А онда је породица Николић Српском друштву уступила плац за изградњу храма.

Уз подршку Владе Боцване, као и помоћи пријатеља из Србије, Грчке, Кине, Африке и Америке, црква је грађена током последњих шест година.

Грађевина је завршена, али тек предстоје радови на украшавању унутрашњости храма.

Свему томе, објаснио је Николић за документарни серијал Радио телевизије Србије из 2018. године, претходиле су деценије рада и труда.

Од првих српских породица које су у Африку стигле крајем 1960-их, па све до оних који су се 1990-их и касније досељавали у Боцвану, у овој земљи данас, према његовим речима, живи "око 150 Срба и њихових потомака".

Међу њима има архитеката, грађевинара, медицинских техничара или предузетника, попут Николића, који се бави погребним услугама.

Боцвана је некадашњи британски протекторат, а независност је прогласила у септембру 1966. године.

Већ 1970. године успостављени су дипломатски односи са Југославијом, а један од знакова добрих односа био је што су Југословени без визе могли да путују у ову афричку земљу.

Према подацима енциклопедије Британика, доминантна религија у Боцвани је хришћанство, али оно није ни православно ни католичко, већ се ради о верским сектама које су произишле из хришћанства и у којима се практикују локални обичаји.

После хришћанске, највеће верске заједнице су муслиманска и будистичка.

Ана Прибил каже да вера у свакодневном животу игра велику улогу.

"Африканци сваке недеље одлазе у цркву, имају свечану одећу посебно за ту прилику и јако су поносни на ту традицију", објашњава.

Сви су добродошли

Од када је српска црква отворила врата, у њу долазе и други православни верници.

"Највише долазе Грци и Руси који живе у Боцвани, али има и многих других", наводи Владимир Прибил.

Заједница се проширила и кроз пријем нових верника – поједини Африканци одлучили су да постану православци.

Анастазина Мираж удала се за Србина у октобру 2019. године пред удају се покрстила.

"Разлике нису велике, једна од ствари које сам приметила јесте да у хришћанским цркава у које долазе локалци није дозвољен алкохол", каже за ББЦ на српском.

"Такође се очекује да се облачите у гардеробу која прекрива све, на чему се у српској цркви не инсистира", прича она.

Док мешовитих бракова има, како каже Николић, унутар православне заједнице највише је српских.

Ипак, како додаје да су ,деца из српских и мешовитих бракова имају једну врсту идентитетске конфузије.

"Одрастајући у Боцвани брзо примете да не припадају том делу света у потпуности, ако ништа друго, онда због боје коже, то је веома очигледно", каже.

"Међутим, одрасли су у Африци, па на то гледају као на своју кућу и узимају најбоље од оба", додаје.

Чак и њему, пошто је већи део живота провео далеко од матице, често је "конфузно у глави".

"Нити си тамо, нити овде, веома је компликовано", прича Николић.

Због тога му је један од главних мотива да са породицом подигне цркву био да помогне деци да се повежу се са далеким крајевима на Балкану из којих долазе њихови родитељи.

"Ми се трудимо да код њих изградимо осећај према Србији, а црква помаже у томе", наводи Николић.

Црква још увек нема свог свештеника, већ је периодично посећују свештеници из Србије и суседне Јужноафричке Републике.

Иконописац Јован Скерлић из Београда, задужен је за унутрашње осликавање храма, који је због радова већ путовао у Боцвану, описује долазак свештеника као "прави празник".

"Људи чекају да се венчају, крсте, исповеде. Има људи који су рођени у Боцвани и који су се из разних религија покрстили у православље – то је Божија кућа, сви су позвани", каже Скерлић.

Црква Светог Саве у Габорнеу други је православни храм у Африци – до скора једини је у Јоханесбургу, у Јужноафричкој Републици.

Посвећен је Светом Томи, а камен темељац постављен је још 1978. године.

Егзотична архитектура

"Црква нарушава монотонију градског пејзажа – Габороне је пун приземних грађевина, са изузетком неколико стаклених зграда у којима су углавном смештене државне институције", каже Скерлић.

"Српска црква, са торњем и крстом, штрчи, јер је међу највишима у граду", додаје.

Објашњава да је саграђена као "еднобродна базилика са торњем, која највише личи на цркве какве су се у Србији градиле крајем 19. или почетком 20. века.

"Таква не би привлачила пажњу да се налази на Карабурми или Миријеву", додаје.

"Али за афричке прилике је егзотична, па мештани долазе пред цркву да се сликају", каже Скерлић.