Како до државе: Пет корака за будућност

Пише: Стефан Мачкић

Република Српска није највећа побједа српског народа у двадесетом вијеку. Република Српска је највећа побједа српског народа, тачка. У најгорем могућем тренутку, када је Исток пао, а Запад био на врхунцу моћи, Срби су стали сами против свијета. Побиједили су, без икаквих савезника, чак и са на мах окренутим леђима матице. Успјели су то једино уз Божију помоћ. Тај смо Божији дар проћердали у миру, и живимо то што нам се враћа.

Поробљена извана и распарчана изнутра од разноразних великих америчких Срба, великих англосаксконских Српчића и тисућа подрепних мушица шароликих страних утицаја, данас је Српска потпуно замрлог политичког живота и изгубљеног идентитета, заведена у кукавичко и безидејно амблемаштво. Или је неспособна да препозна своје проблеме, или на њих жмири, или не зна да их ријеши, или нема киме да их ријеши. Ми, ето, нудимо покушај.

Проблем 1: Окупација

Република Српска је окупирана. Она није суверена, већ њоме на концу господари странац који се назива високим представником. Наглабајући о легитимитету тог странца, легитимишу се сви његови претходници. Сви су они нелегитимни, и сви су били окупатори. Ти окупатори су искасапили наш правни систем. Наметали су, између осталог, и одлуке које су називали амандманима на Устав Републике Српске. Добровољно квислиншко прихватање тих наметања није им дало никакву правну снагу, али јесте оживотворило једну темељиту измјену Републике Српске као државе, у ону која то није.

Под окупацијом, гдје је правни сиситем искасапљен, а политичка сцена од стране окупатора пробрана тако да на њој остану само подобни, демократија се не може живјети. Под окупацијом слободних избора нема, и ниједна власт нема легитимитет.

Рјешење 1: Пречишћавање и наоружавање

Врло брзо након што је проглашен, Устав Републике Српске претрпио је пар амандмана. Народна скупштина је још 1992. године задужила своју Законодавнo-правну комисију да утврди пречишћени текст Устава. За то није потребна двотрећинска већина, јер није ријеч о измјени Устава, већ проста већина. Законодавно-правна комисија је потом и утврдила пречишћени текст Устава.

Будући да су наметнуте одлуке високог представника без икакве правне снаге, Народна скупштина може и мора простом већином задужити Законодавни одбор да утврди пречишћени текст Устава, који напросто неће садржати наметнуте "амандмане”. Ово је први правни корак ка рјешавању правног касапљења.

Други корак је практичне природе. Када је Војска Републике Српске већ укинута, Народна скупштина може и мора да измијени сопствено законодавство тако да омогући грађанима Републике Српске да се наоружавају што је више могуће. Грађани који поштују закон, нису осуђивани, уредно измирују своје обавезе према држави и немају душевних проблема, не смију имати никаквих препрека нити претјераних оптерећења да се законито наоружавају. Од њих не треба тражити разлоге наоружавања. Разлог се подразумијева – заштита живота и имовине човјека и живота и имовине народа, који су у окупираном друштву окруженом стрвинарима непрекидно угрожени. Скупштина то напросто неће. И то је издаја.

Проблем 2: Отуђен правосудни систем

Судове и тужиоце првобитно је именовала и разрјешавала Народна скупштина. У демократском друштву, народ је носилац суверенитета, и њега представљају његови легитимни, изабрани представници кроз Народну скупштину. Једино народ, кроз своје легитимне представнике, може да бира ко је достојан да му суди, а ко се те функције мора разријешити. Наметањима и квислиншким прихватањима, успостављен је прво Високи судски и тужилачки савјет Републике Српске, који никад није заживио, а потом и Високи судски и тужилачки савјет Босне и Херцеговине.

Тако је створена једна засебна каста која не одговара никоме. Судије и тужиоци сами себе бирају и сами себе кажњавају. Они су лишени било какве контроле од стране грађана, чиме је народ лишен свог суверенитета, а судије и тужиоци било какве одговорности према било коме, осим према самима себи. Тиме је и темељно нарушено начело подјеле власти, што подразумијева узајамну контролу трију грана власти, будући да је правосудни систем изузет и претворен је у отуђену, власт саму за себе. Само слијепцу није јасно камо то води.

Устав Републике Српске је, надаље, и без наметања имао једну урођену ману. Успостављени су истворемено и Врховни суд Републике Српске и Уставни суд Републике Српске, а мана је у томе што ниједан не може надјачати другог. У пракси ово води сљедећем. Уставни суд се, због своје велике моћи да касира законе које нађе неуставним, самоограничава па оспорене законе тумачи најшире могуће, "растеже” их колико може да би закључио да су у складу са Уставом. Редовни судови, међутим, природно не растежу своје тумачење закона, већ га тумаче такорећи "уже”, не хајући претјерано за тумачења Уставног суда, јер Уставни суд не може преиспитивати њихове одлуке. Отуд долази до паралелизма – редовни судови, па и Врховни суд, одређени закон тумаче на начин којим се доводе у питање одређене уставне одредбе, а Уставни суд тај закон не касира, јер га у свом ширем тумачењу налази уставним.

Када би Уставни суд имао апелациону надлежност над одлукама редовних судова, као што је то случај у Србији или на нивоу Босне и Херцеговине, Уставни суд би могао утицати на редовне судове поништавањем њихових одлука, тако их усмјеравајући. Закон који Уставни суд широким тумачењем није нашао неуставним, такође би се и примјењивао у пракси са таквим "широким” тумачењем, па би Устав био заштићен и конкретно и апстрактно.

Рјешење 2: Обуздавање и реструктурисање

Неопходно је вратити судове и тужилаштва у узусе трипартитне подјеле власти. ВСТС‑а не смије бити. Судове и тужиоце мора бирати и разрјешавати само Народна скупштина. Правни пут ка овоме циљу је и пречишћавање Устава.

Што се тиче судског паралелизма између апстрактне и конкретне контроле уставности, потребно је или потпуно укинути Уставни суд и овластити Врховни суд да врши апстрактну контролу уставности закона или да у конкретним случајевима одбија примјену законских одредби које нађе неуставним; или, пак, утврдити Уставном суду Републике Српске и апелациону надлежност над одлукама редовних судова.

Друго рјешење је веома занимљиво. Наиме, једино судије Уставног суда и даље бира Народна скупштина. Увођењем апелационе надлежности Уставном суду, читаво судство би се барем дјелимично вратило под окриље Републике Српске.

Проблем 3: Претјерана приватизација

Апсолутна приватизација изродила је шибицарску државу, која ништа не ствара, ништа не гради, ништа не производи, већ се опсиједа идиотлуцима попут туризма. Народ који је изградио Ђердап, ангажује приватнике, и то странце, који потом ангажују низ подизвођача, да му гради путеве. Тиме се држава своди на курварско-угоститељски конак страном капиталу.

Либерализација тржишта, додуше крња и корумпирана, преплавила је тржиште јефтином и непотребно трошљивом робом. Систем у коме просјечан грађанин не може од своје плате себи да обебзиједи чизме које ће му трајати десет година, кола која ће му трајати двадесет година, веш машину и фрижидер који ће му трајати педесет година и да изгради кућу за покољења, нечовјечан је и изопачен, и мора се разорити.

Приде, свака прича о заштити животне средине пада у воду као лажна, ако се не усуђује таћи у највећег загађивача – савремено потрошачко друштво. Једнократна амбалажа, одјећа, возила, бијела техника итд., који могу да се направе да трају, а мијењају се као пелене, највећи су загађивачи, свакако већи од прдуцкавих крава или великих хидроелектрана.

Рјешење 3: Национализација и социјална привреда

Енергија, индустрија и инфраструктура од националног су значаја, и морају бити државне. А ако држава гради пут, она мора тежити да сама производи сва средства и сву машинерију који су јој за изградњу пута потребни. Држава мора увијек и у свему да тежи да зависи само од себе иначе није држава. Она у томе не може бити догматична до разине потпуне изолације, али то је нешто чему вазда мора стремити. Приватни рудници су, пак, примјера ради, небулоза на какву поштеног човјека мора бити срамота и да помисли, а камоли да о њој расправља. Дакле, национализација. Концесије за све не долазе у обзир. Концесије су резервисане искључиво за ствари које држава не умије радити сама, али само док не научи.

Блиско томе, тржишна утакмица мора бити слободна, али исто тако и грађанин мора моћи од своје плате купити чизме и кола и изградити кућу. Ако то не може, ту наступа држава. Она то неће ријешити повећањем плата, које ће ланчано повећати цијене на тржишту, нити било каквим кредитирањима или субвенцијама, јер ће бити истог учинка.

Али држава може да буде конкурент. Ако тржиште не може раднику да понуди приступачне чизме, ту је државна, социјална привреда. Држава ће правити чизме. И биће јефтине и издржљиве, ма колико је то коштало. Али биће једноставне, један модел, различите величине. И тако и за кола, и за куће, и за све основне животне потребе. Тржиште може да се прилагоди или да трпи.

Држава од тога не може пропасти, ма колико је то коштало. Може пропасти само ако је на другим мјестима непотребно растрошна са толиким силним порезима, доприносима и иним наметима које убире. А то се рјешава кроз здрав политички систем (в. претходне кораке).

Проблем 4: Корупција демократије

Неопходни су у демократском друштву – кад већ од демократије, јаох, не одустајемо – и удружења грађана и слободна штампа. Али они не могу бити финансирани извана, односно у страном власништву. Врло просто, странац неће у мојој држави трпити посљедице одлука, па не може у њој ни утицати на одлуке.

Омогућавање страног финансирања и страног власништва, темељно је изопачило дискурс у нашем друштву. Или се бавимо западним проблемима, или нудимо рјешења која неће ништа промијенити. Јер ако се ствари промијене, нема потребе да се прилив новца настави. А и о чему ће се писати?

Рјешење 4: Странци, стоп!

Листе страних агената су бесмислица. Неопходно је потпуно забранити било какво страно финансирање и страно власништво медија и невладиних организација. Штампа и удружења грађана морају бити од грађана, за грађане.

Проблем 5: Партикуларизација и међузависност

Посљедњи проблем није само наш проблем, већ је и цивилизацијски. Развој природно води партикуларизацији друштва. Са сваким новим открићем или достигнућем, отвара се ново поље за специјализацију и усавршавање. Друштво се сегментира све више и више, па на концу до јединке. И све су међусобно зависне. Оно је стога кула од карата, а што је кула од карата виша, то извлачење једне карте ствара већи лом. Тога се морамо бојати.

Лежиш у кревету за који је неко други посјекао дрво, које је неко други одвезао до фабрике, у коме га је неко други обрадио, на строју за који су дијелове правиле и допремале стотине других радника и инжињера. Устајеш да опереш зубе четкицом коју је правио и допремао потпуно други ланац људи. Квасиш је водом која тече инфраструктуром коју је градила мала армија физикалаца и инжињера, а још их толико тај систем одржава. У јутро ти је већ укључено хиљаду странаца различитих умијећа и специјализација, а још ниси ни пишао.

Доручак ти је узгојио неко други, обрадио га је неко трећи, сигурност му провјерио неко четврти, допремио га неко пети, продао ти га неко шести. И тако даље, и тако даље, кроз цијели дан, сваки дан. Друштво је, јасно, хармонија различитих веома сложених међузависних система. Било каква турбуленција угрожава те системе.

Турбуленција није само теоретска. Током ковида, Западу је пријетио такав ланчани потрес због протеста камионџија, да су у Канади блокирали не само рачуне камионџија, већ и рачуне обичних грађана који су им донирали неку сићу. Можда је то био прости страх од политичких посљедица празних рафа, а можда и страх од дубљег освијештења о ризицима толике међузависности.

Шта ако камиони сутра стану? Шта ако сутра нестане струје? Шта ако сутра пукну цијеви? Ако нестане гријања? У савременом смо друштву претјерано зависни једни од других. Бања Лука је стала због два дана снијега, шта да је мећава вијала два мјесеца?

Рјешење 5: Модерно задругарство и враћање земље

Једна велика породица, на својој земљи, самоодржива. Задруга је имала своје проблеме, али ти су проблеми махом проистицали из недовољне развијености друштва, и његове технолошке неразвијености. Задругу се није смјело напустити, задруга се морала напросто развити. Задруга није само слободарски идеал, она је такође и социјална заштита. Заједница је то у којој се низ генерација међусобно помаже, расте и стари, брине о својим слабима, узајамно се подучава и увесељава, и нико не бива сам. Она је човјечан начин живота.

Гледано и много дубље, она је јемство слободарског активизма. Човјек чија мала, нуклеарна породица, зависи од његовог посла, неће се дрзнути на велике, слободарске подвиге. Неће се усудити да се противи систему. Неће смјети да угрози своју егзистенцију. Рачуница је, међутим, много другачија када иступа у политичку арену из задруге, која је самоодрживо јемство заштите његове породице, али на концу и његово уточиште у случају неуспјеха.

Гледано цивилизацијски, задругарство је амортизер у случају већег друштвеног колапса, јемство да се неће посрнути у варварство. У случају великог краха, данас не тако неизвјесног, велика породица на својој земљи, са својом храном, значи повратак које стољеће унатраг. Али еманциповани грађанин, вајни индивидуалац, у случају великог краха, немајући куда утећи из свог стана у коме не може узгојити кромпир, претвара се једино у гладну звијер. То је њему повратак у праисторију, и ту је друштву и цивилизацији крај. Град стога мора бити стјециште науке и административног робља, али гро друштва мора живјети на селу.

Један од основних задатака државе мора зато бити подстицање и очување задругарства, већих самоодрживих породичних заједница. Али оно се мора осавременити, технолошки унаприједити. Описмењавање је већ дошло и треба га наставити. Испразна је и примједба велике савремене саблазни – мањка приватности. Приватности је фалило због скучености, али њу је узроковала нужда из немаштине. Развој је тај проблем већ ријешио, задруга се, осавремењена, може напросто проширити.

Ако простора недостаје, држава мора одговорити на давно заборављено питање: зашто се силно пољопривредно земљиште у државном власништву не раздијели народу вољном да на тој земљи живи и да је обрађује? Ето нам и ширине.