Када Прогрес није Напредак: МСУРС приређује стручно тумачење Реконструкције која није Обнова
Стручно тумачење Фронтал.РС: Замислите да се изложба у МСУРС умјесто Реконструкција (Прогрес, Револт, Миграције и Ауторефлексија) зове Обнова (Напредак, Побуна, Сеобе и Самопосматрање) и покушајте дати одговор зашто су српске ријечи толико одбојне нашим дјелатницима у духовној сфери?
У цјелокупном друштву, код нас постоје стабилни механизми духовног срозавања самог себе, па ријеч као "прогрес" звучи увијек боље од "напретка". Балкански увијек боље него српски. Латниница Анте Павелића као обавезна за "модерног креативца", а никако српско писмо за "савременог ствараоца".
Тако "вођени", домаћи посленици Републике Српске у умјетничкој сфери, односно "најмлађе генерације савремених умјетника на локалној сцени" добивају поруку да је једини истински успјех, ако се допаднете онима који су бомбардовали исту ту Републику Српску и и данас јој раде о глави.
Умјетност, барем када држава за њу даје паре, треба барем да то чини појединцима и подухватима (не пројектима) који барем нису против ње, док је код нас управо супротно. Крајње је вријеме за једну општу друштвеноумјетничку Рекапитулацију (присјећање, понављање) стварних општедруштвено корисних улагања у културу из буџета Српске.
Но, обавијестите се сами о посљедњим дешавањима и посјетите МСУРС који нуди приредбу најављујући је у саопштењу које преносимо у цјелости:
До 50 људи одједном у музеју
Изложба "Реконструкција" која је у Музеју савремене умјетности Републике Српске отворена 25. јуна резултат је заједничког рада четворо кустоса и осмишљена је са циљем да публици представи различита виђења савремене умјетничке сцене у Републици Српској и њену хетерогеност кроз разноврстан пратећи програм изложбе.
Програм започињемо у четвртак 30. јула у 19,00 стручним тумачењeм кустоса Младена Бањца и разговором са умјетницима Aлександром Милошевићем и Александром Кузмановић који су заступљени у оквиру прве фазе изложбе под називом Прогрес.
Изложба "Реконструкција"подијељена је у 4 фазе: Прогрес, Револт, Миграције и Ауторефлексија, од којих се први сегмент овог пројекта у потпуности осврће на стваралаштво најмлађе генерације савремених умјетника на локалној сцени.
Због комплексности овог пројекта и великог броја умјетника укључених у изложбу која је у продукцији МСУРС, планирано је да се реализују бројни пратећи догађаји: панел дискусије на различите теме, разговори са умјетницима и актерима савремене умјетничке сцене, представљање кустоских концепта, јавна вођења, умјетнички перформанси итд.
Пратећи тренутне епидемиолошку ситуацију у Републици Српској и мјере којих се морамо придржавати када је у питању број посјетилаца неком јавном догађају, планирани пратећи програм ће бити скромније реализован у складу са актуелним мјерама предострожности које прописују надлежне институције: улаз у Музеј са маскама, дезинфекција на улазу и максимaлан број од 50 посјетилаца неком догађају.
Ovo je kao da optužite ljekare da podržavaju Antu Pavelića i NATO jer dijagnoze pišu latinicom i na latinskom.
Termini progres i rekonstrukcija dolaze iz latinskog i svoje značenje u likovnom kontekstu vuku iz teorije književnosti i estetike.
Dekonstrukcija se upotrebljava još od Pikasovih Dama iz Avinjona, konstruktivizam nalazimo u manifestima ruskih skulptora, da bi u postmodernističkoj (sad bi valjda po čistačima jezika trebalo da pišemo poslijeizatradicionalizam) književnoj teoriji termin rekonstrukcija opisivao obnovu iskaza koji su izbrisali sva značenja i nije u pitanju prosta obnova, kao krpanje ceste ili popravka zida već ucrtavanje novih značenja.
Jezik jest kuća bitka, ali nije špajz u koji se uvučeš, učahuriš i mumljaš u zid svoje bajalice. Doktor, pisac, slikar ne mogu ograničiti svoj vokabular na rječnik pastira. Ne kažem da seljak ili žena na pijaci ne govore lijep jezik, ali prostor njihove komunikacije je od kuće do sela i negdje je širi negdje uži. Seljak će za različite sastave tla ili vrste kiše imati desetine riječi kojima označava razlike.
Davno je hrvatski umjetnik Mladen Stilinović rekao: „Umjetnik koji ne govori engleski nije umjetnik“ – i sada stanite, ne skačite na zadnje noge, da je on prodana duša – čovjek govori da je engleski danas ono što je bio italijanski u renesansi, francuski u 19. vijeku. Engleski je jezik globalne komunikacije bez obzira šta mi mislili o tome i umjetnik danas mora bit povezan sa svijetom oko sebe, vidjeti šta rade drugi, drugima predstaviti sebe, umjetnik komunicira, to je njegova uloga. On predstavlja svoj um, svoje društvo i epohu.
Nemojte umjetniku koljenčiti jezik, on mora prelaziti granice.
Kada se u likovnoj umjetnosti upotrebi riječ konstruktivizam i njene izvedenice to ima svoje istorijsko, estetično i savremeno teorijsko značenje.
Волио бих да једном прочитам на ПРЕДЊАК.РС које су то „опште, стварне, општедруштвено корисне и свеобуватне“ стратегије улагања и програма у умјетности којима се треба тежити, а о којима се овдје често декламује. Да ли су поетике раног модернизма и романтизоване историјске теме једино чиме је умјетнику дозвољено да се бави у вољеној нам Српској, a свако ко се лати нечег другог осим киста, длијета и оловке аутоматски је рушитељ државе и инструмент у рукама НВО секте? На обнову чега конкретно аутор позива кроз „Друштвеноумјетничку Рекапитулацију“? Програма и образаца из времена самоуправљања? Послијератних година 90-их кад је настало углавном ништа? Можда СХС кад се у погледу умјетности и подражавања у Беч и Праг гледало с већим очима него данас? И да ли је могуће да 20 умјетника, колико их је на овој изложби учествовало, сви буду уједињени у једноумљу подривања Српске и дјелују по агенди додворавања некоме и нечему или их аутор ђутуре печатира сходно томе да уопште учествују у нечему што МСУРС организује јер: с ким си такав си. Умјесто трабуњања, доскочица и флоскула попут „борбе за културу“, „корисне културе“, „правих вриједности“, „очувања традиције“ и сличних оксиморона, ваљало би чути које то идеје, програми и садржаји који полажу право на свети Буџет за културу, а да истовремено смију дарнути и критички обрадити темеље, устројство и вриједности друштва у којем настају.
Ово поповање аутора чланка о терминологији подсјећа на НДХовско наметање „ћистих хрватских ријећи“.
Увијено наравно у паковање о ћирилици.
Вук у јагњећој кожи.