dysko

Када је сваки дан субота

"Од нечега се мора умријети", каже наш народ. "Нема смрти без судњега дана". "Коме вијека, ономе и лијека". "Ко се родио мора и умријети". Има наш народ разних изрека о неминовности умирања. Ранијег или каснијег. Џемс Дин је ваљда рекао: "Живи брзо, умри млад, буди лијеп леш!" Ова џемсдиновска није више у моди, мада је […]

субота, децембар 6, 2014 / 22:40

"Од нечега се мора умријети", каже наш народ. "Нема смрти без судњега дана". "Коме вијека, ономе и лијека". "Ко се родио мора и умријети". Има наш народ разних изрека о неминовности умирања. Ранијег или каснијег.

Џемс Дин је ваљда рекао: "Живи брзо, умри млад, буди лијеп леш!" Ова џемсдиновска није више у моди, мада је у употреби. А да би се умрло, па макар и у дубокој старости, мора се од нечег боловати. Е, да је само од нечега. Најчешће је од свачега. Али када откаже бар једна витална функција, оде човјек. Ништа ново.

Ко није имао среће – он оде без болести. Удари га ауто, предозира се, убоде га бик, падне са грађевине, уједе га змија, отрује се алкохолом, убоде га ража, убије га ледени изазов, вијагра стероиди, стршљен… Има безброј могућности да човјек брзо и лако издахне. То се не зове срећа. Срећа је када се у неким годинама оболи, па се лијечи и када већ унуци стасају да носе сандук – тек онда се испусти душа.

Нажалост, не може се бирати од које ће се болести скончати. Ту нема протекције, партијских привилегија, нема корупције, процената, уграђивања… Свакога понека болест сустигне. И мора се са њом живјети, ма каква да је. Познајем једну стару госпођу која годинама не долази у позориште, јер њени мокраћни канали кажу да то није за њу. Има доста непокретних. Иду људи на дијализу, носе кесу са изметом испод пазуха. Годинама их не виђате и само им једног дана осване слика на задњим страницама дневних новина… И нема више. Крај. Енде. Фин. Конец. Можда је могло још, али…

Болест није избирљива. Напада шта стигне. Сви органи су у игри. Велика је дилема шта је страшније када откаже. Кичма, срце, бубрези, плућа. Можда ипак мозак? Можда је с њим најтеже? Или то најтеже пада ономе ко је имао нешто у том свом мозгу?

Један од мојих познаника, од оних са којим никад нисам попила кафу, а с ким сам се повремено сретала и приватно и професионално, недавно је оболио. Тешка болест, неизлијечива. Када је онај одозго дијелио улазнице за пријем код светог Петра, овај мој познаник је извукао тикет на коме је писало Алцхајмер.

Нема, лијека, нема помоћи. Болест прогресивно расте. Нестају неурони, смањује се мождана маса, губи се памћење. Оно што је данас знао, сутра је већ заборавио. И тако све док ахранђел Гаврило не дође по своје.

Човјек који је некада био један од најписменијих у својој бранши, перо од кога су многи стрепили и много тога научили, постао је човјек који се ничега не сјећа. За њега је сваки дан субота. Није ни лоше. Њему је стално викенд. Могао је бити и понедјељак. Мада све то за њега више нема никакве важности. Хода по граду и тражи десет марака. Уредан, чист, ситуиран. У новчанику вјероватно има више од многих од којих тражи новац, али… Болест…

Они који га знају и памте из његових најблиставијих дана склањају поглед да се не сретну са оним што је од овога човјека остало. Људски је и да им је непријатно и да се склањају и да му удијеле као просјаку. Све је некако разумљиво, ма колико увриједљиво било.

И ништа ново и ништа необично, само да није срамотно, али не за болесног човјека него за наше омладинце. Наиме, недавно се појавила фотомонтажа са новчаницом од десет конвертибилних марака на којој је лик овога мученика. Ко су ти људи који се ругају болети? Ко их је родио, васпитао? Ко их је учио да читају и пишу? Шта су још са мајчиним млијеком прогутали? Шта год да су, превише је.

Младости, зар не мислиш остарити, зар не мислиш да ће и на твоја врата болест покуцати? Можда прије твојих и на врата твојих родитеља? Зар те није срамота што се ругаш болесном човјеку који у свом пропадању можданих ћелија не препознаје старе пријатеље, не зна да има новаца у џепу, човјеку који ће ускоро заборавити ликове својих најближих, коме ће требати помоћ при храњењу и одласку у тоалет?

А младост се руга као да никада неће остарјети, као да никада неће обољети, као да јој никада неће требати туђа помоћ, као да јој никада ни један орган неће отказати…



0 КОМЕНТАРА

  1. То је омладина која се систематски уништавам путем инрернета, тв-а и осталим медиокритетима. Систем вриједности се срозао у амбис, синдром 90-тих је све јачи и јачи. Криминал, лако стечена лова, мало белог и можемо све.
    Идоли омладине су разни скоројевићи, лопови и убице. Дјевојчице од 15 година у њима виде шансу за улазак у „ла крема“ друштво и тако себи осигурају друштвену позицију и смисао за постојање уопште. У Србији је та еволуција при крају, ми смо мало забаченији, али лагано и овде се то приводи крају.
    Понизи, укради, убиј, истуци, опсуј, увриједи….
    Правила улице, најјачи опстају, само бахато….

    Да ли ће ова еволуција да успије, шта ће бити после свега тога, хоће ли се моћи борити и изборити са тим???

    Остаје нам да пробамо и видимо….

  2. Поштовани,

    Пратим текстове на Фронталу већ дуже вријеме, но тек овај текст ме је нагнао да се региструјем.
    Наиме, упознат сам са ликом и дјелом, те уназад пар мјесеци, исмијавањем господина Марића, на кога се овај текст односи. Како је ауторка примијетила, у своје вријеме, преко тридесет година, господин Марић је био изузетно цијењена фигура на новинарској сцени не само Бањалуке већ и цијелог региона. Нажалост, уназад пар година, оболио је од тешке неуролошке болести којој нити има лијека нити има терапије. ,,Чувена“ реченица „Има ли ико десет марака да ме части“, једна од само неколико реченица које овај човјек сад понавља компулсивно, манифестација је болести. Не дрскост, не, како људима непостојећег или отупјелог сензибилитета дјелује – прошење, већ управо то – симптом болести којој нема лијека и која напада мозак и односи све: расуђивање, апстрактно а потом и логично размишљање, потом рефлексе и све друго…њему није остало много времена међу нама.

    Како то, нарочито у ово вријеме, бива, вриједности и заслуге се брзо заборављају, па су тако ријетки људи попут ауторке овог текста, или госпође Весне Зубер, која је на насловну страницу своје књиге ,,Изазови журналистичких истраживања“ (Јануар 2014.) ставила баш његов лик. Не без разлога.

    Међутим, као што и овај текст наводи, лик господина Марића се не налази само на горепоменутој књизи. У задње вријеме, друштвеним мрежама ,,Фејсбук“ и ,,Твитер“ кружи фотографија новчанице од десет конвертибилних марака на којој се такође налази његов лик и врло је популаран извор забаве и подсмијеха младих, али и старијих грађана нашег града. Изворно је објављена на ,,Твитеру“, као одговор кориснице ,,@djukanova“ на ,,твит“ корисника ,,@brat_lujo“. Цијела преписка видљива је на слиједећем линку:

    Такође, одавде је видно одушевљење неких корисника ,,Твитера“ који су њен ,,твит“ учинили ,,омиљеним“, међу којима је и Горан Арбутина, такође новинар, колега по професији господина Марића, који би му, по годинама, могао дијете бити. А гдје је тек колегијалност?

    Линк:
    http://s26.postimg.org/p3jkdf6t4/djukanova.jpg

    Оно што је такође забрињавајуће је да је господин Дани(ј)ел Симић, иначе уредник портала ,,Frontal.rs“ ,,ритвитовао“ спорну фотографију. Наиме, осим што је угледни интелектуалац, господин Симић је и син некадашње начелнице психијатријске клинике, те би од њега била за очекивати одређена доза сензибилитета, умјесто подршке овако грубом ругању једном потпуно безазленом човјеку који је у своје вријеме умногоме задужио овај град, а сада је оболио од неизљечиве и смртоносне болести.

    Симићев ,,Ритвит“:
    http://s26.postimg.org/nly41v22h/dani.jpg

    Исмијавање господина Марића није усамљен случај. Нажалост, болесни људи се данас исмијавају на сваком кораку, те је такав начин забаве постао израз мени неразумљивог, дегутантног и недопустивог хумора на интернету као рефлексији реалног живота у којем живимо и свега што се дешава у друштву.

    Питам се, којим механизмима смо успјели отупјети, шта је у систему вриједности ових наших суграђана када не виде ни љепоту, ни доброту, ни позитиван допринос.. Како то да смо постали толико вучји, а јањећи као да никад нисмо ни били. Гдје су нестале праве вриједности којима смо учени, гдје је та искра суосјећајности, емпатије, чиме је угашена? Осјећам жал за људима који, ругајући се другоме, само себи шкоде; свом битку, оном што човјек јесте, оно од чега је саткан. А то је љубав. Шта нам се десило у том раскораку између добра и зла, између свјетлости и сјене? У шта се претварамо?

Оставите одговор